Čovek i brod

Prestala je kisa, stišao se vetar. U neznom dodiru blagog povetarca prepoznah jednu malu, sad već
daleku,ruku. Kažu da nista vreme ne uništi kao proteklu ljubav. Da li verovati? Da li mašta čoveka zavara i on
počne verovati da se stara ljubav moze obnoviti? Vreme menja ljude, pa i one koje smo voleli, ali i naše
mišljenje o njima. U času naše ljubavi oni postaju ono sto nikad ne mogu ponovo biti nakon što se veo naše
ljubavi skine sa njih.

Zar smo to umesto njih voleli andjele u koje smo ih bili pretvorili?
Noćas vam, umesto vinom, samoćom nazdravljam. Čovek i brod su sami na moru, upućeni jedan na drugog i
moraju verovati jedan drugom. Brod pušta čoveku da ga vodi, a čovek zna da mu je on jedino utočište. I plove
dalje, obasjani toplom svetlošću sa udaljenog im splava koju samo oni vide, praćeni budnim okom jedne
treperave, male zvezde daleke.

Kormilar

Leave a Reply

Your email address will not be published.