Vidim dete u vagonu voza koji putuje nebom. U tom vozu su nekad postojale mnoge devojke, mladići, bake i deke. Taj voz je imao jednostavnu misiju. On je trebao da putuje svojim šinama i ništa više. I dobro je to radio. Taj voz je prevozio izgubljene ljude. Ljude koji su izgubljeni u vremenu, ljude koji nisu potpuni. U tom vozu je bilo jedno jedino dete i svi su se pitali šta će ono tu. Dete nije htelo da im odgovori jer su bili previše nasrtljivi. Čim je ušao u taj voz svi su ga okružili i on se uplašio i pobegao u drugi vagon gde su bili stariji ljudi. Oni su imali više razumevanja ali su isto bili iznenađeni detetom na tom vozu. Nikada, koliko su ti ljudi u njemu, nisu videli nijedno dete, jer deca treba da budu srećna, ne?

Na svakih nekoliko vekova, nađe se neko dete koje je prazno. To dete nikad zaista nije srećno čak iako se na neke trenutke i noći činilo srećnim, nisu cela. Ona nisu imala neki smisao u svetu ali na karti kosmosa su bila izuzetno bitna deca. Ono što je zaista tužno je što će do poslednjeg svog daha ona biti prazna. Nikad neće biti potpuna jer su ta deca stvorena iz najčistije ljubavi. Jedini način da budu potpuni je da odu odakle su i došla, odnosno, da se vrate tamo gde im je najlepše i gde smeju da vole. Ali jedini način da se vrate je da umru. Tužno je znam. Ali tužnije je hodati među ljudima na maloj plavoj planeti u polusnu i uzalud tražeći nečije srce, nečiju ljubav a ne znati da nema srca niti takve ljubavi koje bi ispunilo tu prazninu.

To dete se posle par godina na Zemlji sada nalazilo u tom vozu. Okruženo ljudima, probadano pogledima, mišljenjima, sumnjom i sažaljenjem što je tako mlado došlo na taj voz. Jedna baka je glasno viknula da se smire svi ljudi. Kada su se smirili, dete je provirilo i ugledalo tu baku koja, kao da je bila sačinjena od svetlosti. Na prve trenutke, je morao da škilji, i kada se navikao na njenu svetlost, širom je otvorio oči i video da mu je ona poznata. Razmišljao je ali nije mogao da se seti odakle mu je bila poznata i stavio je tu misao na čekanje misleći da će je prepoznati kad je upozna malo. On se još malo približio i sada je gledao u druge ljude koji su ga opkolili i video je da su svi bili nekako prozirni. Mogao je da vidi kroz njih i tu se jako zapitao šta je ovu baku činilo toliko različitom od ostalih ljudi ali ni na to nije imao odgovor pa je i tu misao stavio na čekanje. Ta baka je videla da on nema nameru da izađe ispod stola dok god ima toliko mnogo ljudi i ljubazno je zamolila sve koji su bili tu da na kratko pređu u drugi vagon dok ga ne smiri. Tako su oni i uradili i ostali su samo ta baka i dete. Oni su počeli da razgovaraju ali je to bio razgovor na nekom višem nivou, nešto nalik misaonom. Gestikulacija ruku, klimanja glavom, negodovanja, osmesi, tužna lica, sve je bilo prisutno. Izgledalo je kao da se super slažu, i jesu se super slagali, bilo je neverovatno. Posle nekog vremena, on joj je čak seo u krilo i osetio se sigurnim. Verovao je da je to zato što je zna ali i dalje nije znao dakle. Dugo su razgovarali dok je voz prolazio kroz dimenzije i frekvencije. Sati su prolazili i nisu se umorili od priče. Kako je noć na kraju ipak došla, zvezde su počele da se vide jasnije i sjajnije kao nikada do sada, čak je i Mesec bio veći.

Odjednom je baka ustala polako i rekla detetu da joj se stanica bliži i da ako ima nešto da joj kaže da joj kaže sada. Zamislio se i pomislio je kako ima neku neopisivu želju da joj kaže da je voli. Voz je usporavao, ona je uzela svoje kofere i pošla ka vratima gde je i on bio. Voz je stao i onda su se zagrlili i tada joj je on tiho ali snažno rekao “Volim te”. Baka se nasmešila, izašla iz voza i krenula u svoj svet između zvezda i Meseca. On je ostao na tom vozu ali nije dugo prošlo kad je čuo da je njegova stanica bila sledeća, njegov trenutak je napokon došao. Nije mogao da veruje. Bio je tako srećan jer se bližio trenutak kada će postati ceo.

Voz je ponovo usporio i on je sada trčao po vagonu od euforije koju je tada osećao i setio se da mora samo jednu stvar da pokupi. Bio je to medaljon koji se otvara. I od svega što se izdešavalo on je zaboravio da ga otvori da vidi čija slika tu živi i sanja. Voz je u tom trenutku stao i on je istrčao napolje i seo na pločnik od snova i otvorio medaljon. U njemu je bila slika neke starije žene, bake. Tad je shvatio da je to ona baka koja ga je smirila i sa kojom je satima pričao i kojoj je na rastanku rekao da je voli. Jedino što mu je ostalo nejasno, bilo je to što nije bio siguran da li je to bila njegova baka. Ali u sebi, on je to znao samo nije bio svestan toga.

Polako i nežno je izvadio sliku, okrenuo poleđinu i pročitao posvetu na malom papiriću koji je bio zalepljen:”Mom jedinom unuku, koga niko ne voli više od mene i koji je oduvek bio moja svetlost.”
Pustio je suzu na tu poslednju reč jer je tada shvatio zašto je baka sijala kad ju je ugledao. To je bio trenutak kada je i ona njega ugledala. Podigao je pogled i video da je voz odavno otišao. Bila je noć. Ispred sebe je video na milijarde zvezda, veličanstveni Mesec i stepenice koje vode ka njemu. Vratio je sliku i papirić u medaljon i krenuo stepenicama. Bio je napokon srećan jer je došao kući. Ništa mu više nije falilo, ništa mu više nije trebalo. Nije više bio tužan jer je napokon postao ceo.

Ovu skromnu priču posvećujem mom najdražem biću sa kojim nisam imao pravi oproštaj. Nadam se da sanjaš i dalje kao nekada.

Momir Nikolić

V

Voz na mostu