Jahali smo u “Bonanci” i bili “Tarzani”

BonanzaBeleške protojereja Simeona Aranickog o vidovima zabave svojih mladih parohijana u knjizi «Pravoslavna Srpska eparhija u Staroj Pazovi krajem 1911. godine», pokrenule su moja sećanja na davne šezdesete godine i načine na koji su ljudi tada prekraćivali vreme i zabavljali se.

Iz tame najranijeg detinjstva izranja zeleno svetleće oko starinskog radija marke «Savica», koje se preobražavalo poput kaleidoskopa pri okretanju skale i biranju stanica. Nije ih bilo mnogo tih godina. Uglavnom se slušao I i II program Radio-Beograda. Cvrkutavim džinglom «Dobro jutro deco» načinjao se svaki novi dan. Podneva su mi ostala u sećanju po izveštajima o vodostanju, ne znam iz kog razloga na ruskom jeziku, i po emisiji sa klasičnom muzikom «Susretanja». Uveče bi stariji slušali «Večernju reviju želja» a posebno je bilo omiljeno «Veselo veče» nedeljom.

Ponekad, kad bi podešavajući skalu iskočili sa talasa Radio–Beograda, uz nestvarno zujanje i pištanje, znali smo nabasati na neke čudne tonove sa muzikom nama neznanom. Zvuci Radio- Luksemburga, udaljeni i nejasni, donosili su nam nagoveštaje postojanja nekih dalekih zemalja i nekih novih trendova. To su bili moji prvi susreti sa Rock and roll-om čija će me magija osvojiti i obeležiti za ceo život. Kasnije će nam čuveni Nikola Karaklajić u kultnoj emisiji «Veče uz radio» davati poduke iz muzičkih žanrova koji su osvajali svet.
Žedno sam pio sa tog izvora, upijajući svaki ton i drhtaj, slepo prihvatajući ideologiju i ikonografiju hipi-pokreta (Flower-power), koja se širila poput zaraze.

Bili smo klinci kad su se pojavili prvi televizori. To se graničilo sa samim čudom. Eh, da je to mogao videti čestiti paroh, savesni hroničar minulih vremena Simeon Aranicki.

Kad bi eksperimentalno, jedan dan ondašnjeg TV-programa, servirali današnjim konzumentima, verujem da bi većina TV-aparata, ili bila izbačena kroz prozor ili, u najmanju ruku, grubo demolirana. Međutim, u ono vreme to je bio događaj. Sa nervozom i neskrivenom napetošću, iščekivao se večernji dnevnik i par sati programa. Halapljivo smo gutali„Gradić Pejton“ koji nam je približavao obrise dalekih bogatih zemalja i dekadentnog zapada i «Dugo toplo leto», uživljavajući se u role Klare i Ben Kvika, i Tih godina svako, ko je iole držao do sebe, nosio je košulju sa epoletama i džepovima na
preklop ala «Ben Kvik». Onda su dojahali «Adam, Hos, mali Džo i stari dobri Ben», akteri serije «Bonanca», sa tako pitkim i za uho lepljivim songom. Uživljavali smo se u njihove živote, goneći imaginarna krda beskrajnim prerijama, obračunavajući se sa desperadosima i surovim zlikovcima, spašavajući pri tom nezaštićene lepotice svetle puti. Za njima je, na moćnom crnom pastuvu, dojahao»Šejn» pa «Čovek zvani Šenandoa» i sva sila raznih likova, koji su nam se neosetno utkali u život.

Magija «Velikog platna « je bila priča za sebe.
Kroz nejasnu koprenu sećanja, izviru neki detalji iz starog bioskopa u Slovačkom domu, ali bih se ipak usredsredio na onaj potonji u Sokolskom domu. Na programu su obično bila tri filma nedeljno (I-ponedeljak i utorak, II- sreda i četvrtak, III- petak, subota i nedelja).
Za nas najmlađe, bila je predviđena matine- projekcija nedeljom od 16 časova. Za taj «spektakl» vršene su opsežne pripreme. Valjalo se snabdeti dovoljnom količinom semenki suncokreta i bundeve u kiosku kod «čika Raleta», i u zavisnosti od finansijske konstrukcije, u poslastičarnici «Korzo» kod čika Mite, počastiti se sladoledom i limunadom. Bilo je to istinsko slavlje, kad se moglo priuštiti dve velike kugle i limunada. Mnogo češće se završavalo sa samo dve male.
Strpljivo smo čekali ispred improvizovane biletarnice red za kupovinu karata, koje smo potom brižno stiskali u ruci, da ih ne bi slučajno izgubili. Kad bi nešto pre 16 časova napetost kulminirala, «anđika»(službeno lice, znano samo pod tim nadimkom) je otvarala dveri velike sale sa olajisanim podom i redovima, međusobno povezanih, drvenih stolica. Pravo je zadovoljstvo bilo ući među prvima i grickajući semenke posmatrati kako se sala puni. Anđikino ime, ni do
dana današnjeg, nisam saznao a osobu koja je puštala filmove zvali smo Adam. Da li se zaista tako zvao ne znam. Jedan od njih je svakako nosio to ime, dok za ostale koji su se smenjivali na tim poslovima, nisam previše siguran.
Kad bi anđika iskusnim okom, procenila da je pravi trenutak, gasila je svetla i zaključavala vrata. Prema onima koji su slučajno okasnili, nije bilo milosti.

Na platnu bi se, nakon inserta «Zastava film prikazuje» pojavila velika najava «Filmskog žurnala» ili «Filmskih novosti» Preglasni muški bariton, nadjačavan pesmama tipa»Ko drukčije kaže-kleveće i laže», vodio nas je kroz fantastične uspehe zemlje u podizanju fabrika, širenju «Bratstva i jedinstva» jačanju radničkog samoupravljanja i nadasve bogatim diplomatskim aktivnostima dragog nam predsednikaTita. «Heroj našega vremena» u elegantnoj, beloj, admiralskoj uniformi mahao nam je sa palube «Galeba», vraćajući se sa nekog od svojih brojnih putovanja, a mi smo bili silno uzbuđeni i
beskrajno srećni što ga gledamo i što smo «njegovi».
Nakon par minuta pauze zarad «štelovanja», ispunjene zvižducima i pominjanjem Adamove majke u najlascivnijim kontekstima, počinjao bi pravi film.
Mahom su to bili kaubojci ili filmovi o Tarzanu. Kad bi neko procenio da je ton neadekvatan, glasno bi se proderao «Adame pojačaj» ili «Adame smanji». Najinteresantnija je bila živa verbalna aktivnost koja se odvijala uporedo sa filmom, u vidu raznih dosetki i svakojakog dobacivanja, što bi izazivalo bure smeha. U tom je prednjačio izvesni «Cisko» (Cile), legenda Staropazovačkog bioskopa, bez kog je retko koji film prošao. Obično bi počinjalo tako, što bi neko uzviknuo
«Cisko !», na šta bi ovaj uzvraćao sa «Opalim te nisko», a potom bi se nastavljalo sa dosetkama spontano. Priličnu nezgodu za nas «male» filmofile predstavljali su pojedini stariji «klipani», čija je sadistička specijalnost bila udaranje čvrga(«macola» i „čvegera“)klincima ispred sebe. Svako vreme je imalo svoje tlačitelje i svoje tlačene, bolno smo spoznavali još od malih nogu.
Veliki izazov je bio, krišom zapaliti cigaretu, rizikujući da te anđika registruje i uvežbanim hvatanjem za uvo izbaci napolje iz sale.
Leti je znalo biti prilično zagušljivo i sparno, dok bi zimi dve peći, dobro podložene, ugodno pucketale isijavajući toplinu.
Eh, kakav je to užitak bio!
Nakon projekcije svi su pokušavali da podražavaju onaj čuveni Džoni Vajsmilerov krik, koji je u ulozi najpoznatijeg Tarzana, tako impresivno ispuštao. Dugo su ulicama odzvanjale, manje-više, neuspele imitacije lokalnih Tarzana, koji su se, još pod snažnim utiscima, nevoljno vraćali u otužnu, soc-realističku zbilju.
Ko je imao sreće da se zadesi na pravom mestu u pravo vreme, kad Adam u oglasnoj tabli menja plakate za film, pa da nekako iskamči neki (koji Adamu, inače pasioniranom kolekcionaru istih, nije bio preterano zanimljiv), taj bi postajao junak dana i vlasnik neprocenjivog blaga, koje će mnogih budućih godina zauzimati centralno mesto zida, skromne
dečje sobe.
Koliko je malo bilo potrebno za sreću tih davnih, predivnih dana !
Zoran Milić
Posetite i Vaš kutak

Leave a Reply

Your email address will not be published.