U ponoć smo sami, najsamiji, osim ako je novogodišnja noć…U ponoć smo ranjivi, najranjiviji, otvoreni za lepo, nežno, sentimentalno a osetljivi na najmanju grubost …U ponoć zaboravljamo na realnost i spremni smo za ukrcavanje na tajanstveni noćni brod koji plovi do jutra – do novog dana, nove nafake, kako govore u Bosni…

Takvih se ponoći sećam iz sedamdesetih i osamdesetih…tminu i tišinu nežno i nenametljivo osvajaju zvuci dobro poznate melodije, koja iznova uzima dah, zaustavlja vreme, odvaja misao od izvora i pušta je da lebdi u vazduhu kao zarobljena zraka sunca u kapi kasne rose… Mesto postaje nevažno kao i dan, mesec ili godina…ime, zanimanje, bračno stanje, poreklo, sadašnjost ili budućnost, sve se sliva u jedan zvuk jedinstva svemira i nas… Ostaje samo zvuk, čist i jedinstven, rečitiji od najlepše pesme, življi od novorodjene ptice, zvuk koji grli i briše nezvane suze…

Uživajtei vi u nezaboravnim zvucima špice noćnog programa Radi Beograda:

Mnoge su usamljene noći tih davnih godina započinjale svoj put do jutra zvucima instrumentala “Jednoj ženi” (autora Zlatka Manojlovića), mnoga su deca začeta, mnogi putevi prevaljeni “od Djerdapa pa do Triglava”, mnoge priče rodjene, dežurstva u bolnicama i u čuvarevim kućicama lakše provodjena…Sve nas je spajala predivna melodija a da toga nismo ni bili svesni, baš kao vetar koji istim dahom zamrsi mnoge kose ili duga koja lepotom umije mnoge oči.

Melodija je ista ali svaki trag koji je ostavila je različit i jednako neopisiv i jedinstven.

Slušala se u sasvim intimnom društvu samoće ili bliskog voljenog bića sa kojim smo ionako vec postali jedno. Tražila je punu pažnju i posvećenost. Nestajala bi u gužvi i metežu, kao da nije ni postojala, a počesto bi se pri njenoj pojavi sve zamrzlo u trenu. Pesma “Jednoj ženi” je upravo to – balada bez reči, protkana lepotom, ljubavlju, divljenjem, poštovanjem i večnom čežnjom za ženom iz snova – maznom, lepom, poželjnom i često nedostupnom…