Da li ste ikada imali priliku da gledate kako se prave kore za pitu i gibanicu? Ja jesam! U jednom dvorištu, odmah preko puta moje škole, koja se nekada zvala Pero Popović Aga, nalazila se prostorija koja je mirisala na brašno. Bila je taman toliko velika da se u nju smesti poveći drveni ram sa nogarima, preko koga je bilo razapeto jako platno.Oko naprave koje je ličila na sto, obilazio bi jedan čovek i brzim, spretnim prstima razvlačio tanko testo.

Činilo se da ne primećuje ni mene ni vreme, sav se nekako uneo u tu igru balansiranja platna i testa i za njega u tom trenutku nije postojalo ništa od veće važnosti.

Ja bih uvek zastala i radoznalo posmatrala njegove hitre pokrete, u nekoj, meni sasvim neverovatnoj strepnji da se testo negde ipak ne prekine … Kao da bi to značilo poraz, a u mojoj dečijoj glavi odrasli nisu mogli da pogreše.

Kad bi testo bilo razvučeno preko svih ivica i ćoškova, brašnjavi čovek bi uzeo veliki, dugački nož i brzim pokretima sekao testo na kvadrate – kore koje će uskoro završiti u rernama okolnih domaćinstava…

Još čujem tupi zvuk pri dodavanja novog svežnja tek isečenih kora na one prethodne. Kao lepet krila velikog leptira.

Tek tada bi me pogledao, prišao bi i izmerio kore, uvio ih u masnu hartiju i pružio. Znajući za moju neobičnu ljubav prema nepečenim korama, odvojio bi zatim jednu sa vrha i dao mi uz jedva primetni osmeh.

Godinama sam se pitala, šta me je tako neodoljivo privlačilo toj prostoriji i pokretima čoveka koji sav unet razvlači kore za pitu i gibanicu…

Kasnije sam shvatila da je čak i dete očarano prizorom u kome neko sa ljubavlju i velikom pažnjom radi svoj posao. Sasvim je nevažno koliko je “malo” ili “veliko” to što radi. Postoji dobro ili loše uradjen posao. Ne postoji mali ili veliki posao.

Pitam se večeras dok osećam miris te davno nestale prostorije, kakav je trag taj nepoznati, spretni zanatlija ostavio u meni a da to nikada nije saznao…

I koliko neispričanih priča ….

****

Ne zovi me noćas dok kiša mislima lije, probudićeš davne izvore pobegle od suša …