Ljubljana ili “Ljubljena”

Tromostovje stara Ljubljana razglednicaSećam se samo jedne slike na proputovanju kroz Ljubljanu. Neki starinski most što je povezivao, tada mišljah, udubinu sa rekom koja je možda i presušila jer beše sivo i tmurno jutro, kad dani se bez izlaska sunca. Oblačni veo navede me i na tu tmurnu misao. Zapravo tu gde stadoh i ne može se videti reka, makar kad
vodostaj je nizak. Bela, kamena, vajana, ograda zadivi me i poklonih joj reči:

Za sobom ne treba rušiti mostove!

Nikad ne znaš da li ćeš poželeti da se vratiš ili možda i morati da se vratiš. Stoga, ne otežavaj sebi život. Most mi je izgledao gotovo kamenit i iz nekog dalekog vremena, kao da je namenjen da ga korak po korak pređeš. S leve strane ugledah zelenilo: zelena trava ili mahovina što je ima, pa nema, i poneko drvo, ne znam koje, kako nisko spušta svoju listopadnu krošnju, zelenu krošnju. Sklad izvajane ograde mosta, obrađenog kamena, trave il’ mahovine i krošnje, uprkos kišnog i tmurnog vremena osta zapisan u mom sećanju: Ovde, gde kažu da Ljubljana je, vidim prizor blage i tople družbe ljudkog umeća i prirode.

Složiše se, spokojno spavaju iako svanu. Postoji li razlog što ne bude se? Ne videh nigde čoveka što korača i pomislih kako moj pogled ne uznemirava ovu lepu i živu sliku. Život spava. Poslah im u očima setu i blag osmeh usana. Nisam prišla i to je sve što dobiše od mene. Sve bi izgledalo drugačije da je bar jedan čovek koračao ili se na ogradu mosta oslonio. Tada ne bih mogla da kažem da život spava. Ljudsko ka ljudskom nagnalo bi me da i u njegovo ime mislim. Moja misao u njegovoj glavi kretala bi se sa njim u ovoj slici opasanoj mojim očima. Čovek bi probudio snenu prirodu. Eto, samo jedna ljubljanska slika živi u meni skoro tri decenije.

Slika, omeđena rečima, izbijala bi kadkad u mojoj jednoličnoj svakodnevnici. Nisam te pominjala, Ljubljano, al’ dođe vreme, kao da ispovedam se, da ti priznam da dugo živiš u meni. Jer, često me misli u roju saleću, odavde, odande, niotkud…ne znam razlog njihovog buđenja ni komešanja. Možda me i tvoja slika lepotom brani od svega onog što roji se …

Šta će se dogoditi ako kad dođem shvatim da me je sećanje pomalo izdalo ili si se promenio mostu beline? Ništa strašno. Ja svojoj prošlosti dozvoljavam da igra se poput deteta, nedužno i neumorno. Ne želim sa sobom nositi breme mrtve prošlosti, zato ne krivim svoja sećanja što nekad pogreše.

Različita objašnjenja o poreklu i nastanku tvog imena preskočiću i spomenuti samo jedno ”ljubljena” jer ti dobro pristaje.

“Čuj devojče, jabukov cvet
tiho ti pada na oči.
…O, devojče, ne boj se,
jabukov cvet je svetlost noćas.” (Kocbek)

Ljubljana se nalazi u centralnom delu Slovenije u tzv. ljubljanskoj kotlini između Alpa i Jadrnskog mora. Kroz grad protiče reka Ljubljanica blagoslovena u Ljubljani kroz svoju istoriju sa četiri prelepa mosta, a nakon 10 km uliva se u reku Savu.
Na mestu gde danas živi Ljubljana istorija dugo piše i beleži, ruši i stvara svoje utvrđenje nastalo 1220.godine. Od 1335. godine je pod Habzburgom sve do kraja I svetskog rata kada počinju slobodarske decenije slovenačkog naroda.

U tom periodu bio je izložen napadu Turaka (1415.godine), a u 18. veku je pod vlašću Napoleona oko petnaest godina. Za vreme vladavine Francuza zaživeo je slovenački jezik. Slovenci su živeli pod dominacijom jakog carstva, ali im i priroda nanese nedaće zemljotresima. Prvo što treba istaći u istoriji slovenačkog naroda jeste da se u 16. veku za vreme jakog uticaja reformacije pojavljuje velika i centralna ličnost ovog naroda Primož Trubar.

Trubar je protestantski reformator, pisac i prevodilac. Smatra se ocem slovenačke književnosti. Autor je prve štampane knjige na slovenačkom jeziku (koji je na sve moguće načine ućutkivan, kao da ga i nema). Zdravicu ovom velikom čoveku izriče svaki Slovenac govoreći svojim jezikom, a ja ću se poslužiti Zdravicom najvežeg slovenačkog pesnika Franca Prešerna:

Loze su nam rodile,
vina slatkog dajte nam,
nek krepi srca žale
nek oku dadne živi plam!
Ono sad
blaži jad
I potištenom budi nad!

…Bog neka živi našu zemlju…
…Bože, ti
daj da mi
dobri budemo srećni svi!

Franc Presern slovenacki pesnik
Nakon razornog zemljotresa 1895. godine Ljubljana se gradi po urbanističkom planu tako da spada u red skladno uređenih gradova. Pomenuli smo već da ima ćetiri mosta među kojima se ističe Zmajev most sa skulpturom Zmaja koji je i simbol grada i Tromostovje o kome sam vam pričala kroz moje sećanje…Na Trgu grada nalazi se franjevačka crkva podignuta ispred srednjevekovnih kapija grada u 17. veku i od tada se zvao Marijin a docnije dobija naziv po Francu Prešernu (1905.godine) gde je i spomenik podignut u njegovu čast.

Na trgu starog dela Ljubljane ističe se Katedrala Sv. Nikolaja iz 1708.godine koja je nakon mnogobrojnih razaranja i obnova na kraju napravljena u baroknom stilu (radovi rimskih arhitekata) koja je i ljubljanska stolnica gde služi nadbiskup. Među mnogim znamenitostima što dišu lepotom i istorijom pomenućemo crkvu Sv.Ćirila i Metodija iz 1936. godine koja je obnovljena devedesetih godina 20. veka sa pozlaćenim krstom…opera iz 1822. godine, Biskupska palata, Stiški dvorac, Većnicu, duž obale lepe zgrade iz buržoaskog perioda, najveći park Tivoli iz 1880. godine sa mnogobrojnim skulpturama, Robovu fonatanu koju su radili italijanski majstori koja simbolizuje tri reke Savu, Krku i Ljubljanicu od belog mermera…univerzitet koji datira od 1919.godine, jedna od najstarijih Filharmonija, mnoštvo muzeja, galerija, pozorište…ugostiteljski (50 hotela) i drugi objekti…

Ljubljana je grad Franca Prešerna, Ivana Cankara (njegovu zbirku pesama Erotika spalio je u celom tiražu tadašnji biskup), Otona Župančića, Seliškara …Centar kontrakulture…Nove slovenačke umetnosti što je 80-tih iznedrilo poznatu grupu Lajbah sa kojima je bio povezan teoretičar Slavoj Žižek…

Imam običaj da svet oko sebe posmatram kroz književnu reč i to onu koja zadovoljava moje kriterijume lepote. Iako ta veza nije realistična, čak ni kad govorimo o realizmu u književnosti, ja je se čvrsto držim jer mi na taj način stvarnost, svet izgleda lepši i uzvišeniji, a lepota godi duši. Ovaj varljivi pristup žuvotu koristim zarad lepote življenja. Stoga je svaka pomisao na Sloveniju, na Ljubljanu prošla kroz prizmu njene književosti.

Posmatrana je uz predivne stihove Prešerna…Ponekad se pred put umesto vodiča samo uputim u nešto književnosti, stvorim u sebi neku tajnovitu atmosferu i dok šetam gradom poklanjam mu njegove reči kad me neka slika nagna da ih se prisetim. Sa sobom nosim, prtljag sa stvarima nije od vaznosti, i sve do sada stečene lepote koje su mi u pameti a potiču sa ko zna kojeg meridijana.

Imam želju da u Ljubljanu ponesem ovdašnje balkansko cveće i pospem ga kraj Prešernovog spomenika u nadi da će i oni pridodati svoje balkanske cvetove. Upozorava me pesma Pesoina da ne nosim ništa u rukama svojim, jer kad ih raširim može nešto ispasti…tako da će cveće biti u mojim mislima a ruke mi ni za tren neće ostati prazne. Dakle, spremna sam ja za putovanje, jer u meni bruje mnogi stihovi. Neke ću podeliti sa vama.

Oton Župančić je govorio kako je njegov zadatak da stvori od sebe čoveka, zdravog tela i duha ali i dobronamernog. Čoveka snažnog da vodi bitke, ali i da se raduje, posustaje, sumnja, istražuje istinu, istražuje i druge ljude…sažetije „načiniti od sebe sud u koji ce stati ceo svet…da bi i iz njega mogao izaći ceo svet…“. U njegovoj pesmi ogleda se on i drugi:

Pod kesten bih sad legao zeleni,
Vesno zlatna, oči mi sklopi,
Vesno zlatna, cvećem me odeni
sna mi se hoće.
Da prespavam sve ljubavi tvoje,
Da prespavan sve svoje bure i borbe,
bludnje sve…

Ivan Cankar nas u svom nezaboravnom i upečatljivom delu „Sluga Jernej i njegovo pravo“ dobro opomenu šta pravda jeste i od kolike je važnosti, ostavi nas da se preispitujemo ima li i u našim životima pravde, odnosno kako do nje stići.

Za kraj ostavljam meni najdraže i najmilije reči Franca Prešerna što je svoj bol i uvek prisutan pesimizam nosio spontano kao da mu je prilepljen za dušu. Svojoj voljenoj ženi napisao je Sonetni venac, pridržavajući se strogo pravila u pisanju soneta. Sonet je jedan od retkih i najtežih nažina kojim pesnik iskazuje svoja osećanja. Pesnik je napisao 14 soneta, gde poslednji stih je ujedno i početni stih sledećeg, a kraj čine samo ponavljani stihovi. U poslednjoj sonati početna slova stihova ispisuju ime njegove voljene žene. Da se prisetimo ponekog stiha:


U srcu mome više mira nije
težinu tuge tajne će da kaže
Mirisno, rosno cveće poezije.

Koliko puta lutam gradom celim
Da tebe vidim! Ne mogu da sretnem
Milo ti lice koje tako želim.

U samoći mi potok suza lije,
Zato i venac što ti u čast pletem,
iz krajeva je gde sunce ne greje.

zoro mog dana, pospi svetlost na me!

Uvelo, bledo stoji cveće ovo:
lepog ti oka pošlji mu zrak mili
i srećno tad će nići cveće novo.

Ne mogu zaobići stihove što posveti ih mladosti:

Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se bogu večno molim!

Kad stignem u Ljubljanu dozvoliću sebi da prve progovore reči iz dečjeg mi srca:
Ciciban, Ciciban, Ciciban dober den!


oton zupancic slovenacki pesnik