Matursko veče u Boru

Kad se Matura završila, Borisov otac, stari doktor Judin, organizovao je svečanost povodom Maturiranja svoga sina i to u Brestovačkoj Banji, gde je bio šef lečilišta, a bili su pozvani svi profesori, učenici i roditelji, ali je njih došlo samo nekoliko.

Dok smo se, onako veseli, vozili autobusom prema Banji, pevalo se i pričalo o svemu i svačemu. Paja je sedeo iza profesora Relje. U jednom momentu, Paji pade na pamet, da se pred profesorima napravi važan, kako je on sad Academski građanin i zapali cigaretu, koju ne samo da nije znao da puši, već ni da je drži. Tako se i dogodilo to, što se moralo dogoditi, kad je on i svi mi u pitanju.

Paja je ruku sa cigaretom držao naslonjenu na zadnji deo Reljinog sedišta, tako da bi svi mogli da mu je vide, kako eto on puši. Kad u jednom momentu autobus zakoči, svi poletesmo napred, a Paja zabi cigaretu u Reljina leđa, probi mu košulju i žestoko ga opeče.
Relja skoči kao ranjeni lav. Urlao je tako jako, da šofer zaustavi autobus i upitno se okrenu, ne znajući šta da radi.

“Vozač, ne mrdaj dalje, otvori vrata i ovaj mora napolje, ili on ili ja. Neću sa tim glupim kretenom da se dalje vozim, on je to namerno učinio” Relja je sipao svoju bujicu, a pena mu izbi na usta, što od nervoze, što od nedostatka rakije.
Svi su navalili da ga umiruju, govoreći mu da to nije bilo namerno, već zbog kočenja autobusa, no on se i dalje opirao i na kraju izađe iz autobusa. Tada stupiše na scenu teta Mica, Branina mama i Direktor, koji ga jedva ubediše da ponovo uđe i autobus na kraju, ipak krenu dalje.

Paja se jadan izvinjavao i kleo da nije bilo namerno, što je Relja odbijao da prihvati, no eto, ipak se sve smirilo i mogli smo da nastavimo put. Kad smo stigli u Banju, još sve nije bilo spremno za Svečani ručak, pa smo tumarali divnim stazama pored reke.
Banja je inače bila, jedno od najlepših mesta u okolini Bora, a imala je i taj zdravstveni značaj, što još uvek, u tim posleratnim godinama i nemaštini, nije bilo baš onako najbolje iskorišteno.

Svi smo bili posluženi aperitivom, s tim što su stariji mogli da ga opetuju, a posebno je to činio Relja, ne bi li popravio svoje psihičko stanje i smirio svoju čirčinu.

Kasnije smo navalili na iće i piće, a Vi se sećate, da nam je glavno piće bila Kokta, piće naše mladosti, mada smo, koliko se bar ja sećam, više pili Kabezu i Kraker.

Iza ručka smo opet otišli u šetnju, a stariji su pijuckali kafu i još po koje pićence. Tako se primaklo i veče, pa se postavilo pitanje povratka kući. Profesori i roditelji, na čelu sa Direktorom, hteli su da se vrate u Bor, a mi mladi, da još ostanemo, no autobus nije mogao da se vraća po nas.

Onda smo mi predložili da stariji odu autobusom u grad, a da će mo mi, kad se budemo zadovoljili u zabavi, to učiniti pešice. Predlog je prihvaćen i autobus, sa svim našim “neprijateljima”, ode za Bor, a mi nastavismo šetnju i veselje.
Kako je padalo veče, počeli smo da uočavamo svitce, koji su žmigali po vazduhu. Neko ih ulovi par komada, pa to onda učinismo svi. Ne znam ko je predložio, ali smo se bili dogovorili da organizujemo kolektivno “venčanje” parova.

Ti parovi su naravno bili samo provizorni, jer smo svi mi bili veliki drugari i prijatelji, a ni jedan od nas, nije imao devojku u razredu. Liza je doduše simpatisala Zorana, a ja moju dragu Svetu, no ponavljam, svi smo mi bili i ostali samo drugari i to za uvek.
Cura nije bilo previše, ali su zato i mnogi muški glumili administrativne službenike koje svako venčanje predviđa. Zoran i Ćon su bili svedoci ili kumovi, a Boris Matičar i tako smo stali u redove.

Ja utrčah u žbunje i uhvatih desetak svitaca i stavih Svetlani, svojoj partnerki u kosu. To su učinili i ostali svojima i sad možete zamisliti sliku.

Bila je prekrasna, tiha Letnja noć. Mi stojimo u parovima i čekamno svoj red, a kose naših partnerica bljeskaju sa desetinama odsjaja Svitaca u njima.

Tu sliku ću nositi u sebi do groba, pa i u njemu, ako to ispadne moguće, no sve mi se čini da od toga nema ništa, pa zato i pišem ovo, DA SE NE ZABORAVI.

Bila je skoro ponoć, kad smo krenuli lagano putem prema Boru koji je bio udaljen punih 12 kilometara. Svetlana je išla pored mene. Ubrzo su cipele počeše da je žuljaju i ona ih izu, a onda ona uze jednu a ja drugu i držeći se za ruke, nastavismo pešačenje.
Kad smo odlučivali da ostanemo u Banji, bili smo željni zabave, ali sad smo shavtili, a posebno cure, da povratak neće biti baš tako lak.

Po dolaskui na Četvrti kilometar, onaj isti gde je ova Saga i počela da se stvara, daleke 1941/42 godine, zora je već rudela, a dole, u jutarnjoj magli i naravno dimu, ležao je naš dragi Bor, grad u kome smo odrasli, u kome smo svi proživeli svoju predivnu mladost i dok smo stajali na jednom brežuljku, gledajući u daleke dimnjake koji su se jedva videli, nismo ni morali da se zaklinjemo, da će mo ostati prijatelji do KRAJA i da će mo večno voleti svoj Bor.

Pre odlaska iz Bora, Paja i ja smo još jednom sreli profesora Relju u gradu i pozvali ga na piće, što je on rado prihvatio, kao i još jedno Pajino izvinjenje zbog one nesrećne cigarete u autobusu kad smo išli u Banju.

Mi smo bili presretni, što smo sa profesorom u kafanici na piću, jer je to bilo toliko nesvakidašnje, da se nije moglo ni sa čime usporediti. On je bio svestan da smo završili školu i da odlazimo iz Bora, pa je zato i prihvatio tu našu ponudu, a i inače nam je već bio pokazao, da je pravi profesor i pedagog u pravom smislu te reči. Dok ovo pišem, on je već odavno pokojni, ali ga nikada nismo zaboravili, kao uostalom ni sve ostale naše učitelje, nastavnike i profesore.