Pesnik srpske moderne, s početka 20.veka, rođen je 1876.godine u uglednoj beogradskoj porodici, u kojoj je stekao široko obrazovanje. Otac mu je bio ministar finansija i književni prevodilac, deda Milan Đ. Milićević etnograf, istoričar i pisac, zet Milan Grol pozorišni kritičar, a tast istoričar, akademik Ljuba Kovačević.
Milan Rakić je završio prava u Parizu, a potom se vratio u domovinu i bavio se diplomatijom. Bio je konzul u Prištini, Skadru i Solunu, a potom poslanik u Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu. Bio je predsednik srpskog PEN kluba i član SANU. Umro je u Zagrebu 1938.godine.

Napisao je relativno malo pesama, objavio je samo dve pesničke zbirke. Kao pariski đak, u početku je bio pod uticajem francuskih parnasovaca i simbolista 19.veka. Pisao je klasične stihove u jedanaestercu i dvanaestercu. Ostao je poznat po svojoj rodoljubivoj poeziji, nastaloj u vreme njegovog boravka na Kosovu. (“Simonida”, “Jefimija”, “Na Gazi-Mestanu”…) i elegičnim ljubavnim pesmama.

Njegova “Iskrena pesma” svedoči o nepostojanju iskrenih osećanja, o voljenju samo sebe, preziranju licemerja i laži…

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,
Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.
I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči ce ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek nesto reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

“Čekanje” – Milan Rakić, recituje Toma Jovanović, glumac SNP-a u Novom Sadu



Očajna pesma – Milan Rakić tekst i video

Književnost