Mira Alečković

Neizostavni deo detinjstva mnogih generacija bila je Mira Alečković i njena plemenita poezija. Svi smo voleli Miru i njene nežne, iskrene, jednostavne pesme i priče, koje su, zajedno sa delima Branka Ćopića i Desanke Maksimović oplemenile naše odrastanje i prve školske godine. Mira nas je učila ljubavi prema bližnjima i prema domovini, napisala je one čuvene pesme “Druže Tito, mi ti se kunemo” i “Jugoslavijo” (“Svečana pesma”).
Rođena je 1924.godine u Novom Sadu. Drugi svetski rat provela je kao skojevka u Beogradu, gde je uređivala ilegalni časopis “Pionir”. Posle rata uređivala je prve časopise za mlade: “Omladina”, “Mladost”, “Poletarac”, “Zmaj”.Bila je predsednik Udruženja književnika Srbije i Saveza književnika Jugoslavije, kao i direktor izdavačke kuće “Mlado pokoljenje”.

PESMA ZA MAMINE OČl

Za sve besane noći
i za sve brižne oči
koje si od mene krila,
za sve uzdahe tvoje,
za oči koje se boje
za mene, majko mila,

za sve poljupce tvoje,
za ruke tvoje meke,
za reči tople, blage,
koje si šaputala,
za sve, za sve ti hvala.

Za svu prišitu dugmad,
za sve nemirluke moje,
za porube koje si šila,
za svaku tvoju suzu koja nije potekla,
za sve što si mi dala,
za sve što si mi rekla,
hvala ti, majko mila.

Živela je u Beogradu, na samom početku Bulevara Revolucije. Objavila je tridesetak knjiga pesama, priča, romana, uglavnom za decu. Prvu zbirku pesama “Zvezdane balade” objavila je 1946, a poslednju “Staza srebrom izvezena” 1982.godine. Njeni romani: “Srebrna kosa”, “Zašto grdiš reku”, “Zbogom velika tajno” i “Jutro”. Dobila je mnogo nagrada za svoja dela ( Vukova nagrada, prva nagrada za dečju literaturu u Moskvi…) Nosilac je Francuskog Ordena Legije Časti i ordena “Veliki lav Senegala” koji joj je dodelio pesnik nobelovac Sengor.Bila je učenica, a potom i dugogodišnja bliska prijateljica Desanke Maksimović.Umrla je 2008.godine i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

NEZVANI GOST

Zašto si došao, a ja te nisam zvala
Ja nikada ne zovem ljubav, ona mi dođe sama
Nezvani gost donese ponekad više radosti
Zašto si došao, a ja te nisam zvala
I kad te ne zovem, na tebe ipak čekam
Uđi, meni su uvek snovi dragi gosti
Žena je uvek nekog željna i sama
I žena uvek sanja
Uđi; reći će: sanjari
Uđi; reći će: lude
A ima ih koji će reći da smo starinska deca
što namerniku s puta iznose hleb i so
A sve je novo u meni…
U ove dane snova ja ništa nemam
sem želje da život bude dolinom topline ljudske
put njihov raspleteni kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Književnost

Leave a Reply

Your email address will not be published.