Niš iz sećanja

Stari Nis RazglednicaMišlju se sa lakoćom popeh na vrh Suve planine (1523m nad.visine). Dotakoh se Sokolovog kamena i udobno sedoh sa zadovoljstvom planinara koji je osvojio vrh planine. Visoko je, mozda ti se nebo čini bližim, ali oči se kao da moraju spustiše i zagledaše u krajolik koji je mirno živeo jedan od svojih toplih, letnjih dana.

Reka Nišava teče kao da joj kraj nije u blizini, a jeste. Uskoro će nestati u Južnoj Moravi. Reka mirno i jednolično živi od svog izvora do ušća. Ovu pouku prirode, o mirnom i jednolično – doslednom toku života učim kraj svake reke. Danas reku posmatram sa visine, njen tok pretvorio se u plavetnilo, uobličenu boju koja se ne kreće već isijava lepotu. Suncem osvetljena Nišava, na isti način Suncu odgovora.

U svojoj kotlini sa obe strane svojih obala izležava se njen grad Niš. A oko grada brdašca: Vinik, Kameni vis, Gorica, Hum i Bubanj. Ovo rajsko prirodno stanište ljudi je na raskrću puteva koja, kažu, vode na sve strane sveta. Gde se putevi ukrštaju ukrštaju se i istorijski putevi, nastanak i nestanak grada, rat i vlast ovog ili onog carstva.

Mame me upečatljive niške zidine što nekad su čuvale grad, mame me da siđem i dodirnem njihovu prošlost…Ipak, odmaraću još neko vreme i uživati u rajskom okruženju i pomalo nejasnoj slici Niša…Prisećaću se nekih davnih vremena kad su ga pohodili…Tračani i Iliri, Kelti, Rimljani, Huni, Vizantija, Srbi, Bugari, Osmanlije, čak i Ugari i Austrijanci do jasnog i definitivnog slovenskog – srpskog Niša u koji i danas gledam. Zar je čudno što ima i legendu: Kraljević Niša izgradio ga je donevši kamenje sa Humske čuke. Zar se ovoj lepoj reci moglo dati neko drugo ime do Vilina reka (Naissa) kad su tu živeli Kelti još u 3v.p.n.e, a njihovoj naseobini Vilin grad (Navisos). U Rimljana od I veka Naissos odnosno Nais. Kažu da je tu po mitologiji grčka Nisa gde se doseliše nimfe, a grčki raspusni, veseli, vinom omamljeni i umetnošću začarani bog Dionis možda je tu je odrastao.

U 2. veku Nais pominje geograf Klaudije Ptolomej kao jedan od četiri najveća grada Dardanije.

Čuvena Niška bitka Rimljana sa Gotima u čijem je pohodu bio i Marko Aurelije (poznati rimski stoik-filozof i docnije vladar) odigrala se 268. godine. Krvavi sukob u kojem gine i do 50000 hiljada Gota obezbedio je Rimu vladavinu u sledeća dva veka.
U drugoj polovini 3.veka u Naisu se rodio znameniti rimski car Konstantin Veliki. Otac mu je bio vojni komandant a majka krčmareva kći. Da je Konstantin Veliki voleo svoj rodni grad vidi se po tome što je tu izgradio carsku vilu – Medijanu, a za njim vile je gradila i ostala aristrokratija. Predpostavlja se da su na brdu Vinik bila letovališta bogataša, jer je osamdesetih godina 20. veka pri oranju vinograda pronađena velika količina novca koju su ondašnji bogataši sakrivli u zemlju.

Konstantin Veliki je sagradio grad Konstantinopolj u rekordnom vremenu od nekih 6 godina sa utvrđem koje se za to vreme smatralo neosvojivim. Kažu da je u opticaju za izgradnju svog grada bio i rodni Niš. Šta bi se dogodilo da je Konstantin Veliki od Naisa stvorio Konstantinopolj? Biće nam kao komentar dovoljan šaljiv komentar Bleza Paskala o drugoj istorijkoj ličnosti, a koji je primenljiv na mnoge druge ako ne i sve važne istorijske ličnosti. Ovako kaže Paskal:

„Kleopatrin nos: da je bio kraći, čitavo bi lice zemlje bilo drigačije“.
…U 4.veku izgrađen je najstariji hrišćanski spomenik na svetu – Bazilika…

Uprkos jakim zidinama što su štitila grad primamljiv zbog svog geografskog položaja mnogim osvajačima, Nais je u više navrata rušen, a potom obnavljan.

…U 6.veku pojavljuju se na tom području Sloveni koji su ušli u rimski Nais 615. godine i proterali dotadašnje stanovništvo…od tada slovenska – srpska istorija Niša za nas počinje da biva drugačiji doživljaj. Svaka čast Rimu i Konstantinu Velikom, ali naša srca bubnje jače jer pratimo i delimo dugotrajni put naših predaka do slobodnog Niša. Ređala se vlast Bugarskog prestola, Vizantijskog, nakratko Ugarskog …a tek posle smrti Bele III ovaj grad osvaja Stefan Nemanja (1183. godine)…ponovo Vizantija…srpski ponovo od 1331.godine, već 1386.godine nakon 25 dana opsade osvojili su ga Osmanlije. Neposredno pre njihovog dolaska mošti sv.Prokopija (zaštitnik grada) prenesene su u Prokuplje.

Iako je vekovno ropstvo pod Turcima povremeno prekidano jednogodišnjom slobodom 1443.godine i docnijim osvajanjima od strane Ugara, Osmanlijska dominacija obeležila je ovaj grad.

Sultanovom poveljom iz 1719. godine počela je izgradnja velike tvrđave koja je građena do 1723. godine i koja postoji i danas. Tvrđava je osmougaone osnove, sa 8 terasa i četiri masivne kapije: južna Stambol kapija, severna Beogradska kapija i delimično sačuvane Jagodinska i Vidin kapija. Na mestu starih rimskih zidina i vizantijskih utvrđenja podignute su zidine u dužini od 2100 m, visoke 8 m, a široke 3 m. Oko zidina šančevi…Te ću zidine dodirnuti da im osetim starinu i mukotrpni prinudni rad Srba da se zaštite Osmanlije. Bedemi se i sa Sokolovog kamena, a i sa drugih vidika prve nude da ih ugledamo kad krenemo put Niša.

…U čuvenoj bitki kod Čegra 1809. godine Srbi su napravili šančeve kako bi se približili odbrambenim zidinama tada Osmanlijskog Niša i osvojili ga, odnosno oslobodili. Vojskom su rukovodili vojvoda Ilija Barjaktarević, Petar Dobrnjac, vojvoda Stevan Sinđelić… Vojska pod rukovodstvom vojvode Sinđelica bila je u prvom i najvećem šancu napadnuta od Osmanlijke vojske. Videvši da neće moći do slobode protiv tolikih Osmanlijskih snaga (stigla im je pomoć) vojvoda Sinđelić puca u skladište municije i time raznosi svoje telo ali i mnogo Osmanlija. Nakon te bitke tadašnji zapovednik Niša gradi na svetu jedinstvenu Ćele kulu, naredivši da se u zidine ugrade glave srpskih vojnika, a neki izvori kažu da su redom hvatali stanovnike Niša kako bi im glave ugradili u kulu.

Kako li je Huršid-paši tako užasno delo palo na pamet, kako je mogao da nadgleda izgradnju svoga zla i kako je nakon toga i jednu noć prespavao ili dan bez drhtanja nad sopstvenim zulumom odživeo? Kako je mogao i pomisliti da će time skameniti spsku hrabrost i borbu za slobodu? Užasna građevina dugo je živela zapušteno, jer ko ima snage da pogleda i sobom nosi takvu sliku. Docnije je štiti mala kapela.

Niš svoje slobodarske dane živi tek od 1878. godine kada u njega ulazi knez Milan Obrenović i pripaja ga Kraljevini Srbiji. U Nišu se od tada često održavaju skupštinska zasedanja, te počinje da važi za drugu prestonicu Srbije…Već 1878.godine imaju gimnaziju…1884. godine radi železnička pruga Beograd-Niš, 1901. godine ima telefonske govornice, 1908. godine izgrađena je hidrocentrala…Bilo je još ratova na Balkanu i loših dana i za grad Niš…Dovoljno je reći da je u Nišu otvoren prvi koncentacioni logor…Tek posle II svetskog rata mir na Balkanu je dužeg veka, a samim tim i grada Niša koji je treći grad po veličini u Republici Srbiji…i koji uz istorijsku zaostavštinu nastavlja da gradi sebe.

Visina me je pomalo zamorila, previše zagrejala i polako mi se misao spušta u Niš, u udolinu gde ću potražiti mir od burne prošlosti Niša.

Posmatrjući istoriju grada Niša moramo odati priznanje slovenskom – srpskom narodu koji je kroz vekove izgovarao, iako ne znajući za njega, Vergilijev stih iz Eneida (nastanak Rima). Svojim delima ispisali su taj stih: ISTRAJTE DO SRETNIJEH DANA…
Misao čini čoveka velikim, kazuje Paskal. I grad je realizacija čovekove misli te se i o veličini jednog grada govori kroz monumentalne nove i viševekovne građevine što sijaju u svojoj lepoti…Monumentalne građevine prve nam upadaju u oči, ali one nisu jedino što jedan grad čini lepim, kako nekad tako i sada. U gradu što postoji vekovima ima mesta za sve njegove vekove, za monumentalnost ali i za „sreću“ malih, sporednih ulica onih koji su svoje živote uglavnom i smeštali tu gde su živeli. Ta skromna staništa „običnih“ ljudi, da je u čoveka bio“bistar“ odnos prema istorijkom životu ljudi sačuvala bi nam i poneki krajičak (makar izmešten zarad urbanističkih potreba) i od njih. Ni danas čovek nije sklon da sačuva, sa namerom, deo prošlosti što pripada „običnim“ ljudima, a ni zdanjima koja su pohodili veliki ljudi ali su za današnja vremena izgledom građevinski neprihvatljiva.

Zamisli da ti je danas moguće reći: idem da odmorim dušu u 17. veku ili 19. veku svog ili ovog grada. Popiću kafu u nekom ranijem dobu… mora da je mnoštvo lepih misli i osećanja prošlo tuda…u ovoj bašti punoj šeboja neka je lepa ženska ruka …ovim su ulicama trčala srećna deca u poderanoj odeći i jela zašećereni hleb poprskan vodom…Šta je sreća? Dođe mi da se osvežim u kafani…ali nje više nema…Bila je tu dok sam bio mlad.

„Sve je manje živih predstavnika starog Niša iz Sremčevog vremana…Vremenom ono što je do skora bilo stvarnost, postaće samo priča…plod fantazije darovitog pisca i prepredenih novinara…Stari Niš – Niš paraćumiš, varoš u kojoj je vašduh svečeri mirisao na bosiljak, kaloper i majkinu dušicu…“(„Katil“-Sremac, Miltojević i Stefanović). U istoj knjizi možemo pročitati kako se Stari Niš razlikovao osamdesetih godina 19. veka od naših severnih varoši, sa uskim ulicama, krivudavim sokacima, pred kućom avlija sa voćem i mnogo cveća. Kapije su pravljene od drveta, a ograđivali su se i visokim zidovima…Delovao je prljavo. U rane večernje sate (akšam) ostajao je bez osvetljenja i bivao pust…Nedavno smo filmovanjem Sremčevog romana „Ivkova slava“ dobili živu sliku tih vremena. Zbunjivao nas je stari govor Niša prepun turcizama…koji je izumro zajedno sa novim graditeljstvom i uključivanjem Niša u tokove drugih većih gradova.
Stare razglednice nisa
U očuvanoj tvrđavi danas se u Kazandžijkom sokačetu nalaze mnogobrojni kafići, a nekad su tu mnogobrojne zanatlije, majstori i radnici, vredno radili…Kad prođeš ovo sokače dođeš do Kalčine česme gde se i danas svi rado osveže vodom.
Na početku sokačeta nalazi se fascinirajuća skulptura Stevana Sremca i Kalče (junak njegovog književnog dela „Ivkova slava“koji je zaista živeo u Nišu i bio poznat po svojim pričama) kako sede za stolom, jedan naspram drugog, a kraj Kalče voljeno i verno psetance. Za neverovati je koliko te lepotom skulptorovo delo Ivana Felklera zadržava, kako poželiš da im se pridružiš i čuješ o čemu pričaju…ali treće stolice nema. O Kalči govori najpre kroz feljtone u beogradskoj Politici o starom Nišu i Mihailo Golubović, pravnik, boem i pisac; docnije se feljtoni objedinjuju i štampaju pod imenom „Kalčine priče“. Eh, kad bi znali kako ih i danas traže, ako ih negde mogu pronaći.

Mnogobrojni dućani bili su s obe strane ćuprije što je vodila do tvrđave. Odavna nema dućana, već prodavnica koje su sebi pronašle i drugo mesto.
U centru grada je Trg Kralja Milana sa spomenikom Oslobodiocima Niša iz 1937. godine: na podestu sa reljefima koji simbolizuju bitke protiv Osmanlija postavljen je snažan, lep, propet konj sa Moravcem i zastavom.

Na 12 km od Niša je i čuvena Niška banja ukrašena i skulpturom „Ptice“koju pravi niški vajar…Smeštena između obronaka Koritnjaka i Suve planine pogled ti se stalno podiže jer se guste šume nižu da bi na vrhovima ugledao hrastovinu…U banji termalne vode, prirodno lekovito blato, blaga klima…i sećate se „Niška banja topla voda, za mangupe živa zgoda…“

Niš je univerzitetski grad koji neprekidno raste ne samo veličinom već pre svega kulturnim uzdizanjem i učešćem njegovih građana u kulturnom stvaralaštvu. U gradu crkve i džamije i sinagoga i katolička crkva i …spomen soba sa zaostavštinom Branka Miljkovića…sećanja na Sremca, njihovog gimnazijskog profesora u Narodnom muzeju…
Iz Niša Romske je pesme proslavio Šaban Barjamović, operski pevač Oliver Njego koji je dva puta biciklom putovao do Hilandara napustio ga je i uz naklonost Radmile Bakočević otkrio i razvio svoj talenat, pesnici Branko Miljković i Gordana Todorović, Dušan Radović, pisac Milan Ćirić što nedavno napisa knjigu kojom Niš pretvori u Nešvil….. grupa Galija sa svojim osnivačem Nenadom Milosavljevićem koja se oformila u staroj boemskoj niškoj kafani „Galija“ i po njoj nosi ime – sa njima pevamo da letimo u nebo, jer znamo svoj put ali i pesmu o Kalfinoj kafani i nikad ne prestajemo da sanjamo….Goran Šepa osnivač grupe Kerber, stari dobri Čobi, Biljana Krstić koja nas preko grupa Suncokret i Rani mraz zavede, da bi nam se pojavila kao veliki znalac i dobar izvođač izvornih narodnih pesama, Kornelije Kovač…Želimir Žilnik….

U Nišu „Filmski susreti“, džez festival „Nimus“, za decu „Majska pesma“…
U Nišu fudbeleri Radničkog koji su umeli da nas zadive dobrom igrom, barem nekad trofejni bokserski klub Radnički…
Ne znam zašto je David Albahari rekao za Niš da je grad „koji priželjkuje da bude grad“. Niš je dugo, dugo grad i nema potrebe da priželjkuje ono što već jeste. Niš je grad koji priželjkuje sreću, radost i pesmu. Grad u kojem je Branko Miljković video na umrlici lepu komšijsku devojku i zaljubio se u nju. Ovo je njoj namenjena pesma, ali smo svi mi pesmom uvučeni u dubine ljubavi što samo veliko pesničko pero može da iskaže:

Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima…

budim je zbog dalekih stvari…
zbog ljudi…
zbog anonimnih reči trgova…
budim je zbog ove naše planete…
zbog osmeha u kamenu…

moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je…

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim……

Naše su ljubavi često neme. Naučimo se govoriti o njoj! Naučimo se iznedriti iz sebe to nevidljivo, najznačajnije, najuzvišenije i rečima najnedostupnije osećanje. Neka nam pesnik bude uzor, al’ i od sebe treba nešto dati…
Demek, slušaj pesmu dživdžana i zefira, miriši behare, fesligene i đule, zagrej džan amberijom (Aškols’n!). Kef nam je od tebe ašiklijsku pesmu čuti…

Nis zelana pijaca razglednica

Ostali gradovi


Leave a Reply

Your email address will not be published.