Grad nepresušne kulture i lepote

stari novi sadDunav dugo i mirno teče od svog izvorišta do svog utočišta. Reka ko reka, rekli bismo, ustaljenim i nebrojeno puta istim putem prolazi. Život kraj njegovih obala menja se. Pitam te „božanstvena reko“, „Zevsova reko“, „reko hraniteljice“, kako uspevaš ostavljati za sobom, iako u neprekidnom ponavljanju, sve te naseobine i gradove kraj svojih obala, kako te ni za tren ne zaustavi nijedna ljudska briga, radost il`sreća, nijedna pesma tebi u čast spevana, ni valcer Štrausa mlađeg?

Zar priroda je tako ravnodušna spram ljudskog. Iako nas nauka uči da i tvoj put podleže istorijskim promenama, za naše oko i za naše kratke živote, nama se predstavljaš kao da si i da ćeš zauvek mirno teći samo svojim tokom. Ako si i ravnodušna spram ljudskog, ne mogu reći da nas ničem ne učiš. Reka je svaka u svome toku i svakom čoveku pouku daje da i on u svome toku živi. Dakle, poput reke i veliki mislioci i alasi iskazuju osnove ljudske mudrosti: Budi svoj. Da bude snažnija i jasnija i primamljivija istina što kraj reke lako se sriče, možemo reći: Oj, budi svoj! Heeeej, budi svoj! Hajde, budi svoj!

Ne znam kako vam zvuči predložak koji se poput nezaobilazne uzrečice nalazi u romanima Dostojevskog: Elem, budi svoj! Meni zvuči kao da starost ili seda glava govori početak i kraj životne mudrosti kojoj se valja naučiti još u mladosti. Živeti ceo život sa takvim opredeljenjem učiniće i naš život bogatim poput bogatstava gradova što se ukotviše i spas i sreću nađoše na obalama Dunava što teče i uvek stiže do svoga cilja: Crnoga mora.

Kad Dunav zađe u ravnu, nekad blatnjavu i močvarnu Panonsku ravnicu, i ugleda Fruškogorku padinu dolazimo do mesta gde je nikao grad Novi Sad. Odavna ta ravnica presta biti tužna močvara, pa i grad blatnjavih kuća. Kako su lepe cvetne livade i polja Fruške gore, izobilje šuma međ kojima se ističu guste lipove šume, mirisi lipe i srne, mirisi lipe i zec, kune i neka divlja zver. U koju li je livadu gledao J. J. Zmaj kad napisa stihove za decu i odrasle, što žive ovde ili ma gde na svetu, ako ne na cvet sa Fruškogorske livade, što kroz njegovu pesmu širi tople reči sa kojima se ceo život živi i koje nije dobro zaboraviti: Ala je lep Ovaj svet-Ovde potok, Ovde cvet, Tamo njiva, Ovde sad, Eno Sunca, Evo hlad; Tamo Dunav, Zlata pun, Ovde trava, Ovde žbun, Slavuj peva, Ne znam gdi,- Ovde srce, ovde ti! Iz Novoga Sada poklič i opomena svetu: ALA JE LEP OVAJ SVET!
Ne zalazeći u davna vremena spomenimo da nakon rimljana na istom mestu niče utvrđenje Kuzim, koji nakon vizantijske obnove nosi ime Petrikon, vremenom usled Seoba naroda sve naseljenija, živi pod okriljem Bugarskog carstva, potom Ugarske kraljevine gde se po prvi put u 12.veku pojavljuje pod nazivom Petrovaradin; za vreme kraće vladavine Osmanlijkog carstva zove se Varadin, potom se ponovo vraća u Ugarske ruke.

Naselja počinju da se razvijaju i na levoj obali Dunava i to će biti korak ka brzom razvitku grada koji će Carica Marija Terezija ediktom proglasiti za slobodan kraljevski grad – Neoplantu (lat.), odnosno Novi sad (1748.godine). Neko vreme je Novi Sad nazivan Malom Atinom što već imenom govori koliko je kultura bila dominantna u stvaranju i čuvanju ne samo ovog grada već i celokupne baštine Srba koji tada nisu imali svoju državu.

U daljoj istoriji razaran i građen Novi Sad je i dalje predstavljao kulturno središte
srpskog naroda, ali uz saživot sa mnogobrojnim stanovnicima ovog grada (Mađari, Nemci, Slovaci, Jermeni…). Između ostalog dovoljno je reći da se 1864. godine Matica Srpska seli iz Budima u Novi sad, da se 1861.godine otvara Narodno pozorište…Grad razoren u dva svetska rata ostao je gotovo bez ostataka arhitekture pre 19 veka, tek poneki objekat u samom centu grada, tek poneki trag osmanlijske vladavine. Posleratni Novi Sad je i dalje lep sa svojim novim građevinama i mostovima, sa ljudima koji su nastavili veliku tradiciju učenosti… U Centru grada dominira, u Baču najviša građevina, katolička Crkva imena Marijinog koja je građena u neogotičkom stilu krajem 19. veka. Ima još dosta katoličkih crkava (samo na Petrovaradinu četiri) kao i drugih verskih
objekata drugih konfesija. Od pravoslavnih crkava pomenimo Sabornu pravoslavnu crkvu iz 1720. godine, Nikolajevu iz 1730.godine…manastir Kovilj obnovljen 1705-1707. godine koji je po predanju osnovao sv.Sava…

Devedesetih godina prošlog veka, kad posetih na dan Novi Sad, saznala sam da su sve ulice u strogom centru grada jednosmerne. Tražeći jedan od restorana imali smo priliku da se krećemo po lavirintu spremljenim samo za motorna vozila. Do restorana peške 2 minuta, a vozilom 15 minuta. Zanimljivo je uz smeh imati osećaj da se krećeš lavirintom….
U Novom Sadu specijalno mesto zadržao je znameniti Petrovaradin. Od te, nekad vojničke tvrđave kraj koje se naseli stanovništvo tražeći u njoj spas i mogućnost da se mirno živi, do vremena kad nije u vojnim službama već kao spomenik kulture uz raskošne kafane i muziku tamburaša, bolji život žive ne samo Novosađani i građani Srbije već i gosti iz bivše Jugoslavije i sveta.
Novi Sad je preuzeo na sebe (o tome govori i J. J. Zmaj) odgovornu ulogu i obavezu da čuva, neguje i stvara plodno tlo na koje će se nadovezati njihova braća. Nakon pada Bahove tiranije stekli su se uslovi da buknu slobodarske i pesničke reči Miletićeve, Kostićeve, Zmajeve…U duhu romantizma zablista lirska i rodoljubiva pesma. Na Lazu Kostića, pesnika i filozofa, srčana i jaka čoveka, podsetićemo vas ponekim stihom njegove nadaleko poznate elegije:

Oprosti, majko sveta, oprosti
…što ti zemaljski zgreši stvor:
kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
…Zar meni jadnom sva ta divota?
…Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?

Laza Kostic

…Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
…u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
…da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Čika Jova Zmaj prisutan u detinjstvu svakog našeg deteta, jer najpre učimo taši taši, tanana…smejemo se na kolenu svog oca što pokretom noge imitira konjića i sriče nam „Điha, điha, četir`noge…Najlepše pesme za decu napisao je Zmaj. Vrednog i neumornog duha, gotovo neprekidno za radnim stolom, piše i uređuje časopise, prevodi strane pesnike i piše svoju moćnu al milu liriku od Pesme o pesmi, preko srećnih Đulića i nesrećnih Đulića uvelaka do satirične-političke i šaljive pesme i nešto proze. Evo još nekoliko uzvišenih stihova iz Peme o pesmama:

Gde je bola, gde je jada,
-Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada,
-Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi,
-Pesma s`ori;

Cika Jova Zmaj - Jovan Jovanovic Zmaj

…Jer u pesmi nema mržnje.
Ljubav vlada,
…Mora teći iz dubina
Srca zdrava, –
Taka pesma sve osvaja,
Pokorava.
…Progonite l` takve pesme,
…Zbogom, srećo – zbogom, nade,
Zbogom, svete!

U 20. veku još je jedna zvezda sjajna nad noćnim nebom Novoga Sada: Miroslav Antić. I mornar, i zidar i novinar, režiser, ali pre svega pesnik i boem svojom rečju okiti Novi Sad kao da livada je puna poljskog cveća, gde kad kiši na vino miriši. Voleo je decu i pisao za njih. Ko ne zna za Plavi čuperak? Ko ne zna bar neki njegov stih?
Taj čovek što smelo priznaje da ni svoj život nije naučio, sroči i ove stihove:

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode…

Al ako ikad zapne…

Mika Antic

Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane…

Ko voli muziku teško da ne voli neku od Balaševićevih pesama…Slušali smo mnogobrojne tamburaške orkestre a pre i iznad svih tamburaša Janiku Balaža, što svirajući otprati Miroslava Antića do groba (po njegovoj želji)…Iz ovog grada i Ajnštajn dobi životnu saputnicu ali i nadarenog saradnika Milevu…Od ruke do ruke, kad bejasmo mladi, išao je roman Aleksandra Tišme „Upotreba čoveka“. Nijedan čitač nije je propustio, a kako smo bili ponosni što je iz naše sredine došlo tako vredno delo…Tišma je svedok 20.veka…Ljubitelji sporta mogu se setiti braće Kačar…Zajedno sa nama i Andrej Tišma, slikar, novinar i shodno svom i našem vremenu pobornik mail-art umetnosti…Vladimir Kopicl, pesnik i urednik Dnevnika, prevede nam sa kolegom Bajcem savremenu američku poeziju, dovede nam pesnike u goste i tako i mi, ne zaostajući za svetom, krenusmo na Trip ili putovanje kroz savremenu američku poeziju…Nabrajanju nikad kraja…Ostavljam vašem probirljivom sećanju da nastavi pobrojavanje.
I sad kad samo Antićeve reči žive sa nama, pozvaćemo vas da umesto njegovog jesenjeg bekstva iz voljenog grada zbog straha da se u njega iznova i neizlečivo zaljubi dođete makar u novembu do Novoga Sada po ljubav što svima je nudi. I ne bojte se, od suviška ljubavi se ne umire. Ali od manjka ljubavi ….Umesto mene neka zadnju reč kaže Antić:
Oprosti,
Uvek moram da odem.

stari novi sad

 

Pesme o Novom Sadu

U Novom Sadu ej, Dragan Toković

Osam tamburaša s Petrovaradina