Od Ribnice
preko Podgorice i Titograda
do Podgorice

Ja sam dete Crne Gore. Niko ne bira ni vreme ni mesto svog rođenja. Iz tih razloga rodio sam se u Titogradu. Da sam se rodio damo nekoliko godina ranije ili da sam rođen u vreme kad mi zrelo doba stiže rodio bih se u Podgorici; da sam živeo u dubokoj prošlosti što vekove broji rodio bih se u Ribnici. Samo jedno je isto: rodio bih se na istom tlu, u ravnici što podiže pogled na nebo i mala brda, a spušta ga zagledajući se u misteriju reka…

 

Ništa posebno, možda ćete reći, i ja se rodih u ravnici sa rekama, bilo je planina i brda ili ih nije bilo… Nijedna reka nije ista drugoj, nijedna ravnica ne ravna se sa drugom, a ovo jedno nebo nad nama podeljeno je na mnoštvo naših „malih neba“ i svako je drugačije. Svaki je čovek različit i svaki je delić zemlje drugi i drugačiji. Tu različitost možemo svrstati pod „istost“ ako od toga koristi ima.
Nije lako ovom gradu što samo imenom leluja „onamo namo“ i što izgubi od stvorenog mnogo toga bez traga i što ponovo stvori se sa nedovoljno slika iz davnina. Poput svoje mladosti što čovek joj se stalno pričom vraća, i gradu treba njegova mladost, što mlađe i mlađe, jer je tako lepši. Sadašnjost okićena duhom prošlih vremena je kao starost okićena mladošću: vrednija, lepša, draža, bujnija i vedrija.

Moj Titigrad morao sam da rekontruišem iz knjiga: bio je i suviše nov. Nisam to primećivao sve do jednog dana kada mi neko prekide „ljubavne jade“ kraj Morače pitajući me (možda je predpostavio da mi treba leka) znam li kako je nekad izgledao most što spoji obale Morače…Pitanje mi usmeri pogled ka mostu koji nisam primećivao dok sam nevidljivo plakao, sve puštajući suze u duboku reku…Pričom mi izmeni sliku, probudi radoznalost i maštu… Od tada znam da se nosim sa uspešnim i neuspešnim ljubavima…Nađoh pravu meru…i kroz život idem ispunjen ljubavlju koja uglavnom ne boli.

 

Davnina kao divljina, iako divljina nije, ostavi mnoge tragove na mestu mog rodnog grada. Od praistorije, kamenog doba…ilirskog doba…rimskog doba (u blizini je nekad bio grad Doklea)…sve do slovenskog doba (Sloveni se doseliše u ove krajeve do 7.veka) koje i danas traje. U stalnim ratnim previranjima sa Vizantijom, Sloveni su u potrazi za mirom, slobodom i svojstvenošću počeli da stvaraju naselje koje je dobilo ime po reci kraj koje je nastalo: Ribnica. Preciznije, na mestu gde se reke Ribnica i Morača ukrštaju, u tzv. Zetsko-bjelopavličkoj ravnici, okružen brdima koja danas nose imena: Gorica, Malo brdo, Velje brdo, Ljubović i Čardak. Ribnica se prvi put pominje za vreme vladavine dinastije Nemanjića (tu je rođen Stefan Nemanja) 1326.godine. Podgorica se prvi put pominje 1326.godine u arhivi sudske dokumentacije Kotora.
Rodovsko plemstvo Crne Gore imalo je unutrašnje sukobe, ali i napade sa raznih strana sve dok Turskim osvajanjem nije počeo vazalni život pod njima. U 15. veku Turci su tu podigli svoju tvđavu koja je pala 1878. godine i označila kraj četiri veka duge turske vladavine…Centralna vlast Crne gore ostvarivala se i pod turkom vlašću…tako je 1796. godine donet njen prvi Zakonik Petra I…1831. godine formiran je Senat…1834. godine otvorena je prva osnovna škola…

 

Od 1878. godine stiče svoju nezavisnost…Knjaževina…potom Kraljevina (tada je Podgorica najveći ali ne i glavni grad)…1918. godine odlukom Podgoričke skupštine sjedinjuje se sa Srbijom i živi u Kraljevini SHS…od 1945. godine živi u SFRJ da bi 13.jula 1946. godine Podgorica promenila ime u Titograd i postao glavni grad federalne Socijalističke Repulike Crne Gore…2.aprila 1992.godine ponovo nosi staro ime Podgorica a uskoro je postao i glavni grad nezavisne Republike Crne Gore. Eto, tek ovlaš dotakavši istorijski život mog rodnog grada i Crne Gore stvorila se slika burne istorije kroz koju su Crnogorci morali proći „u ovoj zemlji koja je sva pustorasta i kamene naravi“
( Čedo Vuković).

Bogata istorija lepe pesme stvara. Da sam samo znao za pesmu jednu narodnu i izrekao stihove njene umesto trenutno važećih „rituala“zavođenja ne bih u bunilu noći provodio. Jer, devojka dođe sa neke planine, kršnija i zdravija od ostalih, još uvek zalepljena za seoske „manire“. Da sam joj rekao:

Prođoh kroz goru
Ne znam kroz koju
Pođoh na vodu
Ne znam na koju
Sretoh đevojku
Ne znam čija je
Pitam:“Čija si“
Ne šće da kaže
Ja sam đevojka
Neznana momka
Ti si đevojka
Ruža rumena
A ja sam momak
Ružin pupoljak

sigurno bih bolje prošao, izmamio bih joj osmeh i priču o njenoj gori, uz priču nestalo bi mog straha i njenog stida…Zivot bi mi možda bio drugačiji…Ovako me popularna svakodnevnica baci u jade, odvede do reke da sretnem čoveka koji me kroz priću o Vezirovom mostu uputi u život koji se sasvim lepo živi. Izgubih, ali i dobih. Još jednu važnu pouku naučihih i primenih je: svako vreme ima svoje
„mane“, uvidi ih na vreme i ne zaboravi da sa sobom nosiš stare dobre vrline. Kad zatreba upotrebićeh ih umesto „mana“.

I prvi i drugi svetski rat razarali su moj grad. Drugi je bio koban sa više od 70 puta bombardovanja. Gotovo da je nestao. Za kratko vreme nesta ali i za kratko vreme se izgradi te se ja rodih u slobodnom i za moje detinje oči velikom gradu Titogradu. Od istorije koju spomenuh osta tek poneki trag, sruši se i što je popraviti trebalo (Vezirov most) i niče jednolična i siva zgrada do zgrade, ulice i Trg Ivana Milutinovića… Grad se širio koliko je mogao: do svojih brda koja nisu podesna za gradnju. Reke su dobile nove mostove, a grad velike fabrike (Fabrika trikotaže, Kombinat aluminijuma, Industrija građevinskih mašina „Radoje Dakić“, pamučni kombinat)…Dok izgovaram imena ovih velikih fabrika osećam se starim…

 

Ne znam šta bih izdvojio, da se bolje osećam…Stadion pod Goricom…Da, bilo je to vreme sporta, vreme sreće, vreme ćutanja (tu smo smestili sve što je loše), vreme pesme ovdašnje, gorske i bučne, pesme iz Beograda, Sarajeva…ali i sveta, vreme putovanja, vreme odlazaka na studije u Beograd. Kad mi dođe vreme da studiram odoh i ja u Beograd…Mi Crnogorci stalno negde idemo…krv nam je putujuća. A kako i ne bi pored silnih seoba…Uvek sebi mesta nađemo…A kad se u rodno mesto i ne vratimo, rado o njemu mislimo, drag nam je naš mentalitet, ponosni smo, lepi, imamo kosu poput Samsona…od Njegoša naovamo znanja nikad dosta…Dobri smo mi ljudi. Lepo nas je voleti, a lepo i volimo…
Stara varoš je imala male, niske i kažu mračne kuće, a radnje nedovoljno vidljive kao da nešto tajanstveno tražiš. Tu se oseća prisustvo orijenta, jer je tu i Sahat kula iz 18. veka visoka 16 m, kao i dve džamije od šest koliko ih je bilo (Osmanagićeva i Doganjska), ulice uske i krivudave… Vremenom, Stara varoš nije više trgovački centar, jer joj Nova varoš daje povoljnije uslove…Osim urbanog naselja koje niče i sa druge strane Ribnice, sponućemo da se Trg Republike zvao u moje vreme Trg Ivana Milutinivića, da se osim stadiona gradi i Sportski centar Morača, prijatan mi je izgled Karađorđevog trga sa spomenikom Karađorđu (vođa I srpskog ustanka), dvorac Petrovića u parku Kruševac, dvor kralja Nikole…dvorske kapele…Gradsko pozorište, među ostalim Muzej Marka Miljanova….Reke traže mostove, ima ih…

I sad moram zastati. Red je da Vam kažem nešto o mostu Vasilija Đurovića…

U njega sam pogledao i da ne bi priče o nekadašnjem Vezirovom mostu…most u koji sam pogledao ne bi mi izlečio ljubavnu nezrelu bol, ali ja uskoro videh, uz malo mašte predivan most što lepotom zaseni i prvog rušioca koji ga pre rušenja nacrta za večna sećanja.Graditelj mu podari lepotu što ne razlikuje se od lepote Morače i strme joj obale.Utopilo se ljudsko u prirodu, a priroda ga hvali kao svoju „divoticu“(Čedo Vuković).

Sagradio ga je Mehmed paša koji je gradio i most na Tiru…

Gde Morača a gde Tir…

Lepog li mosta što se jednosvodno, visoko propinje i čvrsto steže obale Morače…Odolevao, rušen, popravljan, rušen, obnavljan sa manjim izmenama, rušen…i porušen.

Ja sam maštao, potom maštu skicom doradio. Zato volim svoju maštu i bojim se dana kad ću reći „zbogom moja mašto“ (Vitman) . Ja vidim što poželim…menjam javu…

Tu je nekad bilo seoce Đurići i tu je rođen Božidar Vuković
Podgoričanin…otisnu se u svet, i kao bogati trgovac u Veneciji za sobom ostavi diplomatskog i štamparskog traga i zabeleži ga istorija kao što je on štampanjem izgubljenih knjiga vraćao istoriju i oplemenjivao je…vratili mu kosti da, po njegovoj želji, miruju u otečestvu. Što pameću, što stasom upadao je u oči.

Ja nisam od takvih Podgoričana, ja u istoriju neću ući. Ja sam samom sebi istorija.
Moja istorija je lijepota mog života. I samo je tu zapisana. Zadovoljan živim i makar za sebe jesam…Podgoričanin.
Volim starogradske pjesme, iako ih nisam slušao dok sam živeo u Titogradu…
Da zapevam:
Milica jedna u majke
što rano rani po vodu
Podigla je tanku rašicu
zagazila vodu Ribnicu

titograd stara podgorica 50tih