Bio sam učenik osmog razreda osnovne škole te davne 1985. godine i kao jedan od dobrih djaka svoje škole („Petar Leković“, Požega, Srbija) izabran da putujem u bratsku školu („Bratov Polančičev“, Maribor, Slovenija). Trebalo je da krenemo tog jutra u 5:30 ujutru ali je do mene stigla informacija da je to u 6:30. I, da skratim priču – kada sam stigao na mesto polaska zatekao sam par roditelja koji su mi objasnili da su me čekali skoro čitav sat i otišli.
Majka me je izgrdila što nisam dobro čuo, naravno, rekla da idem kući a popodne u školu i otišla na posao. Ali ja sam imao drugačiji plan…

Posle inicijalnog šoka i suza koje sam jedva zadržao setio sam se mape SFRJ i kao Božjom rukom nacrtan na njoj se pojavio obeležen put: Požega – Beograd – Zagreb – Ljubljana – Maribor. Ideja mi je bila da stopiram nekog od kamiondžija i stignem ih negde gde budu pravili pauzu. U svojoj dečijoj naivnosti, sa onako dobrom putnom mrežom koju je ta država tih dana imala, nisam ni pomislio da se od Požege do Maribora može stići na još nekoliko načina.

I putovanje je počelo. Isprva, loše: potrošio sam dobrih pola sata dok sam hodajući stopirao. Bio sam već na izlazu iz Požege kada mi je jedan vozač stao. U razgovoru sam mu otkrio svoj plan. Pošto je čovek išao samo do Jelen Dola (kamenolom 15 km od Požege) on mi je zaustavio drugog vozača, objasnio situaciju i zamolio ga da me poveze dokle može.
Drugi vozač je išao do Gornjeg Milanovca i tu me je uputio na autobusku stanicu. Probao sam da stopiram dalje ali niko mi nije stao pa sam ušao u autobus za Beograd. Posle 2h vožnje stigao sam do autobuske stanice glavnog grada SFRJ. Tamo sam objasnio situaciju a dama koja je radila na šalteru za prodaju karata mi je rekla da postoji direktan autobus do Ljubljane a tamo se preseda za Maribor. Vreme dolaska autobusa iz Beograda bilo je nešto kasnije od vremena polaska autobusa za Maribor i žena je, verovali ili ne, zvala Ljubljanu i zamolila da sačekaju dete koje stiže iz Beograda! I sačekali su me.

I tako oko ponoći sam stigao u Maribor, javio se kući sa telefonske govornice i tamo saznao za hotel u kome su odseli nastavnici. Taksi je bilo prevozno sredstvo kojim sam završio svoje putovanje. Ispostavilo se da su oni išli putem preko Bosne i da nije postojala ni najmanja šansa da ih negde stignem…

Ni dan-danas ne znam:

– kako sam sa ono malo novca (ne sećam se koliko je to bilo ali je bilo „za usput“) što su roditelji dali uspeo da isfinansiram tako dugo putovanje (bezmalo kroz celu SFRJ) – da li su putovanja zaista bila jefitna ili sam ja kao dete imao popust

– da li su se vozači kamiona i žena na autobuskoj stanici sažalili ili su verovali u bratstvo i jedinstvo.

– da li je ta država bila toliko bezbedna da mi se ništa loše i nije moglo dogoditi ili su mi dragi Bog i neverovatna sreća pomogli.

Znam samo da na ovom putovanju od skoro 700km ni u jednom trenutku nisam osetio strah za svoju bezbednost. U istoj onoj državi u kojoj će 6 godina kasnije biti vrlo riskantno putovati…

Nebojša

Posetite i Vaš kutak