OrdeniKad sam bio mali voleo sam da budem kad porastem neko veliki i vrlo važan. Maštao sam o tome da postanem neko kome će se ostali diviti i prepoznavati ga svugde gde se pojavi. Ne, nisam maštao da postanem slavni glumac , estradna ličnost pa čak ne ni TV zvezda, jer televizija se tek tada pojavljivala na mala vrata.

Naš prvi televizor je bio Rudi Čajavec, sive boje i imao je crne drvene noge. Bio sam mnogo srećan kada nam se napuni stan, dođu komšije i prijatelji kod nas na TV prenos ili ‘domaće kino’. Uglavnom su dolazili da gledaju prenos nekog sportskog takmičenja ili festivala muzike. To su bila lepa , spontana stara druženja bez interesa . Dođju i to bez najave, donesu nešto malo hrane što su imali … moja majka iznese našu hranu i piće, pa se onda gostimo i družimo uz TV program.

Istina je da smo imali i jedan bioskop ili kino u malom gradu u kome sam odrastao. Tamo smo odlazili nedeljom poslepodne. I pored domaćih ratnih filmova koji su često bili na repertoaru , mene su ipak mnogo više interesovali strani western ili kaubojski filmovi. Voleo sam da odgledam te filmove, kao što sam voleo i da se po dvorištu igram kauboja i indijanaca, ali iskreno , nisam želeo biti glumac.

Voleo sam i sport, stalno nešto igrao, ponešto i trenirao, mada mi je moj ‘đede’ govorio da sam smotan i da se okanem toga, jer ja sam ipak rođen da budem gospodin. Po dvorištu sam igrao fudbal na male golove, mnogo više basket , jer smo imali pravi drveni koš i to sa mrežicom. U mom gradu nije bilo košarkaškog tima, tako da i pored neospornog talenta košarku nisam mogao trenirati. Počeo sam da treniram ono što se jedino nudilo, plivanje sa idejom da postanem vaterpolista, jer i oni su poput košarkaša tada bili jako uspešni i dosta popularni. Izdržao sam celu jednu letnju sezonu i odustao, moji su shvatili da sam ja ipak više ‘ intelektualni ‘ tim, a mene su već tada više interesovala druženja i korzo od boravka na bazenu.

Pevač nisam mogao biti, čak ni iluzije nisam gajio, jer sam bio svestan nedostatka sluha. I dan danas se sećam profesora muzičkog koji me je na svakoj probi školskog hora pebacivao iz jednog ‘ glasa ‘ u neki drugi ‘glas ‘, molio da ne pevam baš glasno, a nije mogao da me istera iz hora, jer to je bio uslov da imam peticu iz muzičkog vaspitanja. A morao sam da imam sve petice … kako bih bio ‘Vukovac’.

Da, bio sam odličan đak ili ako baš hoćete učenik, vrlo ambiciozan, vredan i odgovoran. Četvorke nikako nisam voleo i svaku sam maltene odbolovao. Istina je , kako bih imao sve petice poklanjali su mi tu najveću ocenu iz likovnog i muzičkog vaspitanja. Pa to se nije moglo naučiti, jednostavno nemate talenta. Dakle, muzičar ili slikar nisam mogao biti i o tome nisam ni tren razmišljao kao mali.

Verovatno se pitate, pa šta mi je to onda preostalo. O čemu sam to mogao da maštam, o kojoj profesiji, a da budem poznat i slavan ? Tada se to nije nazivalo profesijom kao danas, nismo ih imali puno poznatih, i one koje smo imali bili su u senci našeg velikog, jedinog Druga i Predsednika… Tita. Pogađate, iako nisam bio svestan šta je to , čak ni koje škole i fakulete treba završiti … ja sam želeo biti Tito ili jedonstavno predsednik. Ordeni rada, Medalja za hrabrost

Mnogo godina kasnije, kada sam odrastao i već uspešno pravio svoju profesionalnu karijeru moja majka mi je ispričala priču i podsetila na neke detalje iz perioda kada sam imao nekih 6 – 7 godina. U posetu Jugoslaviji i našem dragom Titu stigao je tadašnji predsednik Finske Kekonen. U toku boravka bilo je predviđeno krstarenje čuvenim brodom ‘Galeb’, tako da su dva predsednika posetila i moj mali grad koji se nalazi na moru u jednom predivnom zalivu. Kakav je to bio vatromet, svečani plotuni , defile … bio sam toliko impresioniran da sam jednostavno, pred svima koji su sa naše male plaže gledali ceo spektakl, izjavio : „ Kada porastem ja ću biti Predsednik “.

Divio sam se i obožavao Tita kao i svi njegovi pioniri. Bez daha sam slušao njegove govore mada pola reči nisam razumeo, obožavao direktne prenose proslave Dana Mladosti i sleta sa stadiona JNA. Maštao da nosim štafetu i da je kao poslednji predam voljenom Titu.

Međutim moja zanesenost politikom nije baš dugo trajala, to me je držalo negde do puberteta. Kada sam prisluškujući iza poluotvorenih vrata čuo da je moj otac smenjen zbog politike, istog trenutka nisam imao dileme, mada još uvek ništa nisam shvatao. Bio sam istovremeno svedok očeve patnje i boli zbog smene sa dužnosti, koja je po njemu bila nepravedna. Dovoljno, da već tada kao mali znam da neću biti političar kada porastem.

Nažalost moj otac je umro mlad, iznenada i gotovo sigurno sa velikom boli zbog nedoživljene rehabilitacije. Ja sam upisao fakultet za koji je on znao da je na prvom mestu u nekim mojim planovima. Nisam hteo da upisujem pozorišnu režiju, jer je to bio preveliki reskir. Pa kako da položim prijemni kada smo mi imali samo zgradu pozorišta, ali ne i pozorište u mom malom mestu na moru. Fakultet sam na vreme završio, nisam to baš nešto voleo, malo vremena proveo u struci, ali zahvaljujući diplomi i urođenoj želji sa uspehom, napravio sam uspešnu profesionalnu karijeru.

Da se malo vratimo na početak priče. Kao mali voleo sam kad porastem da budem neko veliki i važan. Pa to nije ništa čudno, kada danas kao odrastao i zreo čovek, razmišljam o tome. Kao i većina dečaka želeo sam da budem kao moj otac, a on je bio veliki, moćan i uspešan sve dok ga nisu smenili. Bio je strog , a opet nežan i emotivan. Odgovoran i radan, uspešan što je očekivao i od drugih, a naročito od mene, sina jedinca. Čuvao sam i čuvam uspomenu na svog oca koga sam na neki način bio željan. Često sam se kao mladić pitao u nekim delikatnim situacijama, a šta bi mi to otac rekao i koji savet dao. Svaki moj uspeh bar nekim delom je bio posvećen njemu uz osećaj žali što nije dočekao da ja porastem i uspem.

I sada kao ‘mator’ čovek ponekad prebiram po uspomenama , sećanjima. Vraćam se u doba detinjstva i mladosti , listajući neke knjige , zapise … prebirajući po specijalnim delovima komode ‘uspomena’. U njoj se nalaze neke meni jako drage i bitne stvari. Jedna od takvih su i ordeni mog oca koje sam eto poželeo da podelim sa vama. Tu se nalaze i mnoge diplome i priznanja za njegov uspešan rad i dostignuća. Pa onda nije stvarno nimalo čudno što sam eto to poželeo kad porastem da budem …

I na kraju srećan sam ipak što nisam postao predsednik, što se nisam bavio politikom … jako mi je drago da sam zadržavajući uspomenu na svog oca, uspeo da se bavim nekom ‘svojom strukom’, postanem uspešan, sve postignem sam i ostanem svoj.

Bokac



Posetite i Vaš kutak