Zoran Radmilović

zoran radmilovicRodjen je u Zaječaru 11.maja 1933.godine. Njegov deda po ocu je bio Ričard Lang, Nemac, koji se krajem 19 veka oženio Srpkinjom, prešao u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Sledeća generacija ponela je prezime Radmilović.

Još u gimnaziji se amaterski bavio glumom, (Milan Srdoč je vodio dramsku sekciju), što je nastavio po dolasku u Beograd. U KUD „Ivo Lola Ribar“ igrao je kod Soje Jovanović, koja ga je i ubedjivala da konkuriše na Akademiji. Otac mu je bio advokat, pa je želeo da ga sin nasledi. Tako je Zoran najpre studirao prava, potom arhitekturu, pa engleski, i na kraju je ipak upisao glumu na FDU. Diplomirao je 1963.godine, u klasi Mate Miloševića, i od 1962.godine bio angažovan u Beogradskom dramskom pozorištu. Iste godine je debitovao na filmu – igrao je u „Čudnoj devojci“ Jovana Živanovića.

spomenik-zoranu-radmilovicu1964.godine dobija glavnu ulogu u „Kralju Ibiju“, Alfreda Žarija, u režiji Ljubomira Mucija Draškića, koja se igrala u pozorištu Atelje 212. To je bila prekretnica u Zoranovoj karijeri – došao je do izražaja njegov smisao za komiku i improvizaciju. Iako je u početku loše prihvaćena od strane kritike, kao isuviše avangardna, vremenom je postala omiljena, i na kraju kultna, velikim delom zahvaljujući Zoranovom učešću. Predstava je uspešno odigrana i na brojnim gostovanjima, u Moskvi, Parizu, Veneciji, Njujorku, i potrajala je 14 godina, do 1978.godine. Bilo je uobičajeno gledanje predstave po nekoliko puta, jer je uvek bila drugačija, zahvaljujući Zoranovim iprovizacijama, trajala je od jednog do tri sata.

1973.godine Duško Kovačević piše komediju „Radovan III“, koju je u Ateljeu 212 režirao Muci Draškić. Napravio je legendarnu glumačku podelu: Radovan- Zoran Radmilović, Rumenka-Maja Čučković, Katica-Mira Banjac, Georgina-Tatjana Beljakova, deda Svetislav-Milutin Butković, Jelenče-Milan Caci Mihajlović i kener-Taško Načić. To je priča o čoveku sa sela koji živi u gradu, na 12 spratu solitera, i koji pokušava da se prilagodi…Ponovo je Zoran „nosio“ predstavu svojim briljantnim improvizacijama, ubacujući komentare na aktuelne dogadjaje, i predstava je postala fenomen.

[tubepress mode=”playlist” playlistValue=”C3FFC6E7946364C8″]

Kao i kod „Ibija“ i ova predstava je privlačila gledaoce, da joj se iznova vraćaju. Zahvaljujući snimku, sa „Radovanom“ su se upoznale i mladje generacije, a Zoranove replike ušle su u svakodnevni govor. Radovan III je bio na repertoaru do 1985.godine. Poslednja, 299 predstava odigrana je 9.juna, a potom je Zoran otišao u bolnicu, gde je proveo poslednjih mesec dana života.

Zoran je u matičnom pozorištu ostvario brojne uloge, koje su ostale u senci ove dve predstave. Za ulogu Vuka Rsavca u predstavi „Beton i svici“ dobio je Sterijinu, a za ulogu Molijera Oktobarsku nagradu. Ranih sedamdesetih godina, Zoran je došao na ideju da okupi grupu glumaca, pisaca i slikara, i da krenu u mala mesta u unutrašnjosti, kako bi igrali predstave. Akcija se zvala „Selu u pohode“, i starim autobusom oni su stizali u najzabačenija sela da bi ljudima pružili priliku da uživaju u pozorišnoj i drugim oblastima umetnosti. Sa Milenom Dravić snimio je 1983. edukativnu igrano-dokumentarnu seriju „Priče iz Nepričave“, o životu na selu.

Igrao je u brojnim TV serjama, od „Ceo život za godinu dana“, preko „Više od igre“ do „Priča iz radionice“. Pamte se njegove glumačke bravure u filmovima : „Majstori, majstori“, „Šesta brzina“, „Maratonci trče počasni krug“, „Srećna porodica“, „Šećerna vodica“…

Dobio je nagradu za životno delo „Dobričin prsten“ 1983.godine. U bolničkoj postelji primio je Sedmojulsku nagradu.
Savladan teškom bolešću, Zoran je umro 21. jula 1985. godine u Beogradu, a njegova urna počiva u aleji zaslužnih gradjana.
Od 1990.godine pozorište u Zaječaru nosi njegovo ime, kao i ulica u kojoj je rodjen, a tri godine kasnije osnovana je i fondacija “Zoran Radmilović”. Fondacija i pozorište organizuju pozorišni festival “Dani Zorana Radmilovića”.

Zoran je pisao poeziju, koja je bila duboko lična, i za života nije govorio o tome. Nije voleo da priča o sebi i svom poslu u javnosti. Tome je bio namenjen legendarni bife Ateljea 212, kao susedna Srpska kafana, gde je voleo da sedi sa kolegama i prijateljima.


POGREB

Odoše jednog dana ljudi stazom
Prateći čamov sanduk, rekavši:
– Ode život dalje, bacite cveće,
Na humku svežu, vratimo se
Putem utabanim, svesni sebe.
Putem koji je za jednu smrt kraći.

Moj put i tvoj put i njen.
Put koji je svakim korakom kraći.
Odoše ljudi stazom brbljajući
S vencima napred, s priznanjem
Čoveku koga nema.

A svaki korak je bliže.
Odlaze ljudi nesvesni,
A uplašeni ipak,
Pod ruku sa smrću.


Uvek sam se plašio da ti tepam – Zoran Radmilović tekst i video

Film i pozorište

Leave a Reply

Your email address will not be published.