sneskoHajde sneže padaj, padaj! Vreme je da napravim bar jednog Belića! I ti! I svi! Hajde padaj, kao nekad kad su bile duge snežne zime, da se kroz smetove probijamo, uske staze pravimo za put, a nakon prvih zbunjenih reagovanja započnemo igru što se zove zimska čarolija. Vama ostavljam da birate grudvanje, sankanje, klizanje…a ja ću najpre, što svake godine činim, da napravim mog Sneška Belića.
Od male grudve snega velika: kotrljaš malu grudvu, za tobom staza očišćena od snega, pred tobom grudva što u dve ruke stade raste do „neviđene“ veličine. I stop! Trup je dovoljno velik. Ne volim da bude kao lopta, debeo i rumen, te dodajem sneg da mu trup bude kao kupa. Ušuškam ga pri dnu…tako mi izgleda stabilnije i snažnije. Još jednu malu grudvu rolam za glavu, postavim i ušuškam da ne padne. Igra se zahuktava, od snega ja pravim „čoveka“. U belinu uobličenog snega unosi se život: dve sitne grudve uglja stavljam mu na lice. Ah te oči crne! Hladno je, nos se zacrveni, šargarepa kao nos odlično će da posluži. A za usta opet ugalj, duguljast se oblik uglja smeši. Šteta što su i usta crna. Surovo je, ali neću da obraćam pažnju jer dva mi se oka crna smeše iz dečjih dubina…danas i daljina. Nedužne oći, značajni pogledi deteta. Potom mu oblačim kaput i sve ostalo što sledi.
Moj Sneško nikad nije bio Zmajev šaljivdžija. Nikad „Gle’te ga, gle’te ga!“ jer su stvorili čoveka koji se „blesao“ i sa prvim suncem nestao. Kako god ga pravio (stvarao), uz očevu pomoć, sa drugom decom ili sam, uvek je za mene bio ozbiljna radost života.
Kad odrastoh, gledajući Sneška izrekoh mu nekoliko stihova:

…Beo je san, i beše bela
ona nevesta sanjiva…
Beo je jastuk – prve je noći
još bela svaka postelja.
I bela je, najbelja moja knjiga,
jer je moj život njena belina… (Ferenc Feher)

Zar je čudno što u mom dvorištu i danas „rastu“ Belići…



Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak