Već prođe vreme
kad bela visibaba
izvi svoju zelenu stabljiku
i zabeli se iznad beloga snega.
Sunce nas toplije greje!
Sve oko nas počinje da bridi,
jer novi se životi bude i niču.
Već ljubice ljubičasto boje svet,
a poneki žuti, crveni…cvet
u bašti ili na livadi
na vlažnoj i tamnoj zemlji
vedrinu širi.
Miriši vlažna zemlja
i nudi pup do pupa.
Spremna je zemlja da ogrejana
napoji svaki pup.
Da zelenim listom prekrije puste grane,
da sebe obuče u meku travu,
zelenu travu naše mudrosti.
Da stvori cvetne bokore
jabuke i trešnje
šljive
višnje i kajsije,
da žbunje ukrasi crvenim, belim, žutim… cvetovima,
da nam iznedri narcis i zumbul…
Čeka zemlja
da na polja izađu veseli sejači…
U prirodi sve tiho šumi
dok rađa se šareni svet,
a ptice jasno zovu:
ovo je radosni svet!
Priroda se probudila,
ni čovek ne sme da čeka!
Vreme je, proleće stiže,
i čovekov pup traži majka priroda.
Veme je da u žar svoje radosti
smestimo misao, želju i dar.
Vreme je za život
koji ne želi kraja!
Uzmi za se’ prolećne radosti,
za sebe al’ i za druge.
Ne propusti ni trena!
