Kuce i stanovi u Jugoslaviji – galerija uspomena

Stari kredenac

Stari kredenac

Kuće našeg detinjstva su se razlikovale u zavisnosti od kraja gde smo rođeni ili od kraja u kom su živele naše bake. Stanovi u Jugoslaviji su uglavnom ličili jedni na druge. Sećate li se kombinovanih ormana, kauča na razvlačenje, frižidera iz Oboda? Posle su došli regali, dvosedi i trosedi …

***

Dokle sežu naša sećanja, dakle shodno dužini čovekovog života negde od 30-ih godina XX veka, kuće i najpre mali broj stanova opremani su u duhu svog vremena sa prisustvom prošlosti, jer nameštaj nije roba koja se kratko koristi… često se menja tek kada u potpunosti propadne i samo zarad toga. Stalno se preplitalo  staro i novo. Mnogi stari komadi nameštaja od velike vrednosti, ali i oni koji nisu skupoceni a lepi su i nose u sebi neku neprolaznu idiličnost ostaju ili se i nabavljaju kao deo nameštaja savremenog doba.

Iako nam nije namera da odlazimo u duboku prošlost, bićemo prinuđeni da se sretnemo sa komadima nameštaja koji iz nje potiču. Jedna škrinja (kovčeg od punog drveta u koji su se odlagali odevni predmeti, posteljina, stolnjaci, miraz za žensku decu …) napravljena od kvalitetnog drveta može trajati decenijama (uz održavanje i duže), a mnoga domaćinstva nisu imala mogućnosti a možda ni želje da se liše nameštaja koji ispunjava svoju funkciju, lep je i u isto vreme je očuvan. Oni koji su promenili taj deo nameštaja nekim modernijim, sa nostalgijom se ( kad prođe duže vreme ili kad dođu dani starosti) prisećaju koliko je njihova škrinja bila lepa, šta su u njoj čuvali… Neko je docnije shvatio da je to lep komad nameštaja i potražio ga je… Stari ormani takođe imaju ne samo dug vek već i neprolaznu lepotu… Mogli bismo redom pobrojavati sve delove nameštaja iz prošlosti kao nešto što u sebi nosi lepotu i funkcionalnost…

Proći ćemo kroz život, tj. priču jednog deke rodom iz Dalmacije. Iz njegove priče izvućićemo samo ono što nas u ovom trenutku zanima: kako su se opremali stanovi u socijalističkoj Jugoslaviji. Uopšte nije bilo potrebno postavljati mu pitanja da bi se do tih informacija došlo. Jer, o nameštaju se priča kao o sastavnom delu života. Mnogi ljudi vezuju se za stvari, teško se razdvajaju od njih kao da je u svaku njihovu stvar utkan njihov život… Stvarno je u značajnoj meri tako, ali su nam ipak dovoljna i naša sećanja na lepe stvari koje smo zamenili nekim novim jer smo za to pronašli valjan razlog  kad se već sa se zadovoljstvom sećamo i lepih stvari koje nismo imali a želeli smo.

Deka je doneo iz Dalmacije u Beograd ( posle II svetskog rata) svoj beli orman od punog drveta sa dve fioke na dnu. Njegova deca se sećaju da je bio potpuno jednostavan, ali i lep. Bračni krevet bio je takođe beo. Sa sobom je poneo i kredenac od orahovog drveta sa rezbarijama koji je u središnjem delu imao zastakljene police za čaše. Taj je nameštaj nabavljan na graničnom prelazu sa Italijom ( pre II svetskog rata bio je to primorski gradić Zadar). Šta je vreme učinilo sa tim malobrojnim, a kvalitetnim nameštajem nikome nije poznato, ni deki a ni njegovoj deci.

Gurajući se u malom prostoru, prekrajajući prostor da odvoji žensku od muške dece, radeći i jureći da kombinovanjem tačkica za nabavku robe obezbedi dovoljno hrane, verovatno je zaboravio da ih čuva i  bude vezan za njih iako su poticali iz mirnodobskog vremena.

Život ide dalje, neke nove vrednosti su ih zainterosale… bilo je važno da se deca iškoluju i uđu u društveni život koji će im omogućiti boljitak. U tim prvim posleratnim godinama koje su bile teške za život, sreća što se živi u slobodi i što je vreme neprekidno donosilo boljitak za većinu građana učinili su da sve brige budu zamenjene neumoljivom nadom. Na sreću, ova nada bila je i realizovana…

Svakom svom detetu kupio je za udaju ili ženidbu spavaću sobu. Razmak u vremenu od nekoliko godina bio je dovoljan da se i izgled nameštaja pomalo promeni.

Najinteresantnija mu je bila najstarija kći koja je za dve godine stanovanja u roditeljskoj kući uspela da uz braćnog druga sazida malu kuću. U spavaću sobu postavila je dobijeni nameštaj: trokrilni orman, bračni krevet spojen iz dva kreveta sa madracima što je stvaralo malu ulubinu kad se stavi veliki čaršav Ili prekrivač ( smetala joj je ta mala razdvojenost od voljenog pa je sunđerom poravnala), dve male komode koje su stajale sa strana kreveta. Nameštaj više nije bio od punog drveta…  Kad je na red došlo opremanje i ostalih prostorija ćerka se razigrala i pustila mašti da od svog doma napravi malu bajku. Iako su stvari bile jednostavne, njeno dodatno ukrašavanje ih je ulepšalo. Kauč sa lakiranim drvenim obodima i dve fotelje za decu prekrila je prekrivačem od fine tkanine sa karnerima. Seća se deka: pomalo sjajna bordo boja protkana je zlatastim nitima. Istim materijalom ukrasila je i obode zavesa. Mali sto je bio trouglast. Takav stočić video sam samo kod nje, reče jednom prilikom jer se često vraćao na njega. Stočić je prekriven okruglim, belim, heklanim stolnjakom do polovine nogara. Uz “Kraljicu peći”, šareni tepih na brodskom podu, jednostavni dvokrilni orman i manju lakiranu vitrinu sa staklom na kojoj su stajali ukrasi primereni dečjoj glavi, sobica je izgledala rajski. Zidovi su rađeni štriclom preko koje se valjkom izvlačila zlatasta mustra koja je odavala utisak bogatstva ali i topline. I tako od prostorije do prostorije… Komšije su njenu kuću zvali “zlatna kuća”. Dugo je svoju upotrebu imao otoman koji je stajao u kuhinji. Gostiju puno, trebalo je imati mesta da ih smestiš…a i prijatno je na njemu odmoriti se posle posla kratkim snom.

Dok nije prošao vodovod koristila je limeno korito, tu je i metalni lavor sa cvetovima…sve što je cvetno nju je privlačilo. Stoga nije teško predpostaviti kako joj je izgledalo posuđe…

Kad se pojavio električni šporet, “smederevac” je otišao u zaborav…kad se pojavio crno –beli televizor došlo je do manjih izmena jer je morao biti na centralnom mestu…

Kako se novac skupljao došlo je vreme i za proširenje kuće, a potom i nabavke novog nameštaja.

Kupatilo joj je za razliku od kupatila u stanovima bilo veliko. Podne pločice izrazito lepe i do današnjih dana, a zidne uobičajeno bele…Korpa za veš i ogledalo su menjani. Poslednja izmena bila je uvozna roba iz Italije. Plastična korpa ca cvetovima na poklopcu odoleva vremenu i prkosi svojom jednostavnom, samo cvetu primerenom lepotom…Kako je kupatilo bilo veliko, pojava i kupovina veš mašine nije predstavljala problem – kao da je bilo predviđeno mesto za nju.

 

 

 

Krajem 60-ih prvi regal je bio u dnevnoj sobi, ali za pravo čudo uopšte nije bio uobičajen tako da i danas postoji i krasi isti prostor. Sledeći regali su već bili prepoznatljivi, manje više svi su ličili jedan na drugi. Neki su imali više a neki manje otvorenih polica za ukrase ili knjige ( sami smo priznavali da su kod mnogih to bile police za “knjige na metar”).  Preskočila je kupovinu kombinovanih ormana…Došli su trosedi i dvosedi ( kod nje – sve u maslinasto zelenoj boji pliša), udobne fotelje…mogao si birati dizajn. U spavaćim sobama je francuski ležaj koji nema nogare već je ravan sa podom i niži od njenog prvog bračnog kreveta. Nekad je svaki komad nameštaja imao nogare i bio odignut od poda, odavno toga više nema…

Moderno se nekako nametalo, i kod nje je bilo jambolije, sklonjeni su ukrasni materijali oko zavesa… Deca su joj npr. donala papirni okrugli luster kao neizmerno lep, tražili su da u drugoj prostoriji bude luster na spuštanje… A sve je to bilo tako slično sa opremanjem u ostalim kućama i stanovima. Razlike u kvalitetu su postojale, ali nisu bile nešto što se često sretalo. Zidove je farbarala u jednu boju, svaka prostorija drugačije… potom sve u belo… Ona nije volela tapete i po tome se razlikovala od ostalih koji su ih imali i obožavali.

Uz sve promene, poneka stvar iz prošlosti se premeštala, nalazila svoje mesto. E to su stvari za koje je njegova ćerka bila vezana i nijedna moda joj ih nije odnela: trokrilni orman koji je dobila kao miraz, lakirana mala vitrina iz dečije sobe i trouglasti stočić.

Kako je vreme prolazilo tako se i način grejanja menjao i u kućama i u stanovima. Tako je i njegova ćerka prošla grejanje na drva i ugalj uz”kraljicu peći” i “smederevac”, naftaricu , ponovo čuvena peć na ugalj “Kreka Veso” sa staklom koji je omogućavao da se vidi vatra, potom peć na struju tzv.TA peć…da bi došla do etažnog grejanja. Kao u novijoj stambenoj gradnji sa centralnim grejanjem, ceo stan je bio topao. Samo, ona je morala sama da loži svoju “centralnu peć” i morala je da izdvaja dosta novca za grejanje… Zgrade koje su ranije građene grejanje su rešavale slično, najpre drva i ugalj u “kaljevim” pećima (u kućama su retko pravljene kaljeve peći), pa sve ostalo.

Eto, kroz jedan primer opremanja kuće (stana) dotakli smo milione domova u Jugoslaviji.

Zanimljivo je da je dečja igračka – meda ( jedna od najvoljenijih) ostala da se čuva u većini domaćinstava. Mnogi je i danas čuvaju iako je teško zadržati svežinu materijala od koga je napravljen uprkos redovnom pranju.

Postoje stare stvari koje svima izvlače osmeh na lice: vodenica za kafu ili biber. Setiš se mirisa kafe dok se peče u rerni ili bujnog mirisa kafe samlevene za trenutnu upotrebu. Biber u zrnu kad se samelje u vodenici ili izlupa u krpi toliko je mirisan da se ne može porediti sa kupljenim mlevenim biberom. Stare metalne kante za vodu izazivaju sećanje na izvorsku, čistu i pitku vodu, na sveže izmuženo mleko…Kad ih danas vidimo kako su namenski postavljene kao saksije za cveće u samom centru velikog grada, shvatamo da su u sebi ponele divotu prošlosti. Retki su oni koji uživaju u peglanju veša, ali pegla na žar svima je lep i dirljiv predmet…

Živeti u seoskoj ili gradskoj sredini u potpunosti je donosilo drugačiji način opremanja doma u kojem se živi.

Iako niko ne smatra da se treba vraćati unazad, mnogi se sa setom sećaju ognjišta na sredini kuće dok su živeli na selu, lonca okačenog o verige u kojem se kuva jelo, sena na kojem su sedeli i vriskom i smehom “punili” dom…

U gradskoj sredini napredak u opremanju stanova (i kuća) bio je neuporedivo brži. U nekim stanovima ugrađivani su u udubljenju plakari koji su ravni sa zidovima, bilo je to funkcionalno… Neki su stanovi imali bolji, a neki lošiji raspored prostorija…

Materijalni status i ličnost domaćina omogućavali su da neki dom ima svoju neponovljivost, čak i ako su neki delovi nameštaja vizuelno bili slični. 80-e su donele zaista veliki izbor nameštaja, kako u modernom duhu tako i retro nameštaj poput kuhinje od punog drveta u rustičnom stilu…

Ono što je najvažnije u opremanju stana (kuće) jeste da se ukućani osećaju prijatno, da im je udobno i oku lepo. Ako sudim po sopstvenom sećanju, većina građana živela je u za njih privlačnom, toplom i vrednom prostoru.

Bez obzira na sličnosti i razlike, moramo priznati da je dovoljno velika sreća bila mogućnost dobijanja stana, sreća koju danas više ne možemo ni da zamislimo.

Slavica  Štulić

Leave a Reply

Your email address will not be published.