zora_petrovic.jpg fotoUmetnik iskazuje svoju subjektivnu istinu o svetu koja je određena delom ili celokupnom njegovom ličnošću. Ne možemo staviti znak jednakosti između umetnika i umetničkog dela, ali postoje umetnici kod kojih je potpuna spona između onoga što kao ličnost jesu i njihovog stvaranja umetničkog dela. Stvarajući, obogaćuju nas istinama do kojih nismo mogli dopreti i koje stoga za nas nisu ni postojale. Otuda i reč zahvalnosti za svakog umetnika koji nam proširuje vidike stvaranjem – otkrivanjem ogromnog polja nedokučive ili „zamagljene“ stvarnosti. Kada je i duboka humanost ugradjena u ličnost stvaraoca imamo dela koja u nama izazivaju radost probuđene dobrote i nade da je među ljudima moguće živeti bolje. Uz umetničko sagledavanje stvarnosti i naši životi bivaju životniji. Svaku priču o stvaralaštvu velike slikarke Zore Petrović valja započeti prethodnim rečima, jer njena su dela prožeta dubokom ljubavlju prema čoveku i strasnom željom da njena platna iznedre i u nama istine do kojih je došla u svom dugom, istrajnom i usamljenom misaonom posvećenju čoveku koje je iskazivala isključivo poletnim pokretima kista i koje se mogu iskazati samo na taj način.

Govoreći o ženskim aktovima, koji su uglavnom „ružni“ jer ih smatra izražajnijim, kao i slikarstvu uopšte izdvajamo sledeće njene iskaze:

„…mi znamo da ne postoji samo estetska lepota. Lepota se nalazi i u istini. Pošto ljudi prolaze kroz razna životna razdoblja, cilj mi je da to zabeležim. Čovek se rodi, dete se ispunjava snagom, vene, stari i umire. Pokušavam da pratim čovekovu dramu kroz preobražavanje njegovog tela…Na primer, zrelo telo jedne žene sadrži mnoge karakteristike. Ono je slika celog života, a mnogi beže od te istine…“

„…Ja hoću istinu u umetnosti. I ništa više…“

Ovakav Zorin stav prema umetničkom delu vodio ju je kroz život prepun istrajnosti u suočavanju sa životom i njenog prenošenja sagledanog na platna. Ko se istini obraća vidi ovaj život prepun bola, nepravde, nemoći, zabluda, laži, ali i borbe sa sobom, sa drugima…nade… Kako kaže Isidora Sekulić njen se tvorački rad skupo plaća, plaća se životom i predstavlja njen umetnički i moralni kredit.
Istina traži i vodi ka stvaranju jakog i doslednog karaktera što je po rečima Isidore Sekulić neophodno za stvaranje vrednog umetničkog dela: „…u umetnosti nema istine do lične istine! I ako nema ličnosti, ništa u umetnosti nije istina, ni to: da je zašlo sunce, i da je nad gorama mir“.

Zorina jaka ličnost iskazuje se već u njenoj 15-oj godini: tri godine je buntovno ćutala kako bi njeni roditelji uvažili njenu želju da postane slikarka. Od tada pa nadalje u svom životu radila je samo ono što je htela i na način koji je sama izabrala. Njena je ličnost i u razvoju i u stvaranju dosledna, jaka, u osnovi nepromenljiva ili uvek odana sebi. Iskazuje se vremenom različitim izražajnim sredstvima sa jednom zajedničkom karakteristikom: oči na portretima „govore“ istinu do koje je došla, poneki detalj dopunjuje predstavljanje portretisane osobe, poze likova u kompozicijama „govore“ istinu o njihovom statusu, vrednosti, mestu u društvu, telo „priča“ o istinitoj preživljenoj životnoj drami, a cveće koje slika istinski je ubrano za nas…

I uvek je tako, nikad nije izneverila svoju publiku, niti samu sebe: u svom umeću uvek je dosledna, primetio je M.S.Petrov. Pejzaža je malo jer je čovek njena neprikosnovena i nikad dovoljno obrađena preokupacija. Za prirodu bez čoveka nije ostalo vremena…

Zora Petrović se rodila 17.05.1894.godine u Dobrici (Banat). Potiče iz trgovačke porodice. Otac Jovan imao je iz prvog braka troje dece, a sa njenom majkom Kornelijom još dva sina. Zora je bila u dobrim odnosima sa rodjenom braćom Dušanom i Žarkom, a sa jednom sestrom po ocu družila se dok se nije udala. Roditelje je retko spominjala ( naslikala je portret oca i uradila skicu majke), brata Dušana je i negovala u svom stanu kada se teško razboleo, a sa Žarkom koji je emigrirao u Ameriku redovno se dopisivala. Kako se porodica selila, Zora je osnovnu školu pohađala najpre u Dobrici, peti i šesti razred Više pučke škole ( gimnazije) u Novoj Gradiški, a sledeća dva razreda u Pančevu. Odluka o njenom daljem školovanju prvi je razdor u porodici. Zora se suprotstavlja očevom zahtevu da uči nešto praktično (možda i da nastavi njegov trgovački posao). Već tada, sa petnaest godina, slikarstvo je bilo njena jedina i neprikosnovena želja. Svojim trogodišnjem ćutanjem i neizlaženjem iz kuće uspela je da uz pomoć majke dobije dozvolu od oca da se obuči shodno svojoj želji. Zora je bila uporna, ali i otac je strpljivo čekao. U samoći je crtala, čitala i razmišljala.

Izolacija mlade Zore sigurno je u njoj začela specifičan mikrokosmos koji će je odrediti u budućnosti. Iako je bila društvena Zora se nije udavala, ne spominju se informacije o njenim ljubavnim vezama ali ni o depresivnim stanjima. Stekla je za te tri godine snagu koju nadograđuje u daljem životu ali i potrebu da u samoći promišlja svet i promišljeno iskaže u kako za nju često kažu „letu“ kista. Ipak, nešto pre smrti zapitala se da li je pogrešila što se u potpunosti posvetila samo slikarstvu i što u svoj život nije unela i ljubav, zajednički život sa nekim koga bi volela i ko bi je voleo. Pitanje je sebi postavila kasno…ali ostaje mogućnost da je i ranije želela ljubav koje nije bilo na vidiku ili pak nemogućnosti da spoji posao u školi, potrebu da u samoći intezivno i dugo stvara i …zar ostaje vremena za još nešto… Naviknuta na ćutanje progovorila je kada je i samo pitanje bilo suvišno.

Sa nešto malo poduke što ga je stekla za vreme osnovnog školovanja i samostalnog rada, Zora odlazi 1912. godine u Beograd kako bi upisala Umetničko-zanatsku školu. Zora je imala talenta, ali nedovoljna pripremljenost pri upisu u školu prokomentarisana je od strane profesora-upravnika kako je imao i gorih djaka. Njena se vrednost u kratkom roku ispoljila uz profesore slikarstva Riste Vukanovića i Marka Murata. Neko vreme Zora se kolebala između slikarstva i vajarstva, ali je slikarstvo prevagnulo. I svetski rat prekida njeno školovanje u Beogradu. Odlazi u Budimpeštu da nastavi sa školovanjem na Akademiji kod profesora Deaka Ebnera. Ebner je slikar konzervativnog duha i neprivlačan Zori. Na raspustu odlazi u Nađbanju kod profesora Ištvana Retija koji joj je bliži sa svojim impresionističkim slikanjem i zagovaranjem povratka prirodi. Nakon završetka rata nastavlja i završava školovanje na beogradskoj Umetničkoj školi (1920.godine). Odmah započinje sa pedagoškim radom radeći kao nastavnik, a docnije kao profesor slikarstva.

Radila je u srednjim školama i gimnazijijama ( Realka, II ženska gimnazija, Gimnazija za Ratom ometene učenike, Šesta muška gimnazija, Ženska učiteljska škola u Beogradu) sve do penzionisanja 1950.godine (neki izvori spominju 1945.godinu) i to joj je omogućavalo skroman život i sredstva za svoju neprikosnovenu ljubav: slikanje. Nakon rada u školi, koji joj je često teško padao, odlazila je u svoj atelje da živi u punoći svoje predstave o životu. 1951.godine izabrana je za redovnog profesora Akademije likovnih umetnosti i na toj dužnosti radi do kraja života.

Umetnički rad nakon završenog školovanja odlikovao se najpre kolebanjem i samim tim prisustvom akademizma i modernih shvatanja umetnosti, da bi se sve više okretala savremenom ali uvek na svoj način. U slikanju nije kako i sama priznaje imala uzora, već je od drugih starih i modernih umetnika učila i time sebi olakšavala dolaženje do svog slikarskog izraza. Slika uglavnom žensku figuru, portrete, mrtvu prirodu, cveće i tek poneki predeo. Postepeno se iz dvodimenzionalno shvaćenog prostora upušta u trodimenzionalni. Njene slike dobijaju na plastičnosti. Boje koje koristi kreću se od svetlih tonova ka tamnim. Postepeno napušta slepo naturalističko slikanje. Prisutni su „primitivistički elemenati“ (M.S. Petrov). Tako uznapredovano, izgradjeno i originalno pojavljuje se sa svojim slikama na svom prvom značajnom izlaganju na Petoj jugoslovenskoj izložbi 1922.godine. U periodu do odlaska u Pariz Zora slika: Autoportret (1919.god.), Akt dečaka (1918-19.god.), Portret Vase Pomorišca (1919.god.), Motiv iz Beograda (1923.god.), Portret učenice (do 1925.god.), Portret Jelke Stamatović(1924.god.), …

1925.godine odlazi na jednogodišnji boravak u Pariz gde će dva meseca posećivati atelje profesora Andrea Lota kod koga su učili mnogi naši slikari. U narednom periodu osetiće se Lotov uticaj u njenom slikarstvu. Kao i uvek i taj uticaj je obležen njenom ličnom preobrazbom. Poseta Parizu omogućila joj je da se temeljno upozna sa savremenim umetničkim kretanjima, ali i da poseti muzeje sa slikama starih majstora.
Na svojoj prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu marta 1927.godine kritičari će primetiti njenu promenu u slikarskom izrazu, izvestan uticaj Andrea Lota i njenu ličnu notu koju je prezentovala okretanjem boji kao dominantnom izražajnom sredstvu. Iako kritičari neće eksplicitno reći kako Zora počinje da „govori“ bojom, uočiće njenu okrenutost boji koja je odvlači od ostalih značajnih elemenata slike. Milan Kašanin je povodom izložbe rekao:
„…crtanje i modelisanje zamenjeno je prefinjenim i čistim slikanjem pomoću tonskih vrednosti…Podjenako daleko i od banalnog i jeftinog, i od onoga što liči na akademizam i na mistifikaciju, ona je uspela da odstrani sa svojih slika i suhotu i sentimentalnost, da unese u njih toplinu, i dadne im svežinu i živost…“.
Sreten Stojanović primećuje: „…Pre Pariza bilo je isuviše naglašeno crtačko, a zapostavljeno slikarsko znanje; danas boji sa lakšim, ličnijim, ali pomalo nedovoljnim ocrtavanjem…“. Za ove kritičare akademik M.B. Protić reči će docnije da oni nemaju razumevanja za Zorinu novu težnju da se plastična složenost slike svede na jedan činilac: boju. Po M.B.Protiću Zora pravi zaokret ka ekspresionizmu. Tada napušta do tada uobičajeni tamni – mrki kolorit unoseći u svoje slike živu igru jasnih i jakih boja.
1927. god. Stefan Hekman je govorio o prisustvu „tonske apstakcije“u Zorinom slikanju, 1929.godine Sreten Stojanović joj i dalje zamera da bi htela da se izrazi samo koloritom i da je još uvek na nivou skice. Ipak, svi oni govore o velikoj vrednosti Zorinog slikarstva stavljajući je u red najboljih ili najbolje slikarke vremena u kojem je živela. Njenoj se posebnosti niko nije suprotstavljao. Svaka se kritika utapala u isticanje lepote njenih slika kojima ni budno oko kritičara nije moglo odoleti.

Zora slika Portret Sretena Stojanovića(1927.god.) za koju Kašanin kaže da se odlikuje „retkom sočnošću“ boja i smatra da predstavlja „remek-delo treće decenije“ XX veka, Moje učenice, Devojčica, Kupačica, Čitačica, Portret Jelene Stojanović…potom slike u kojima se u potpunosti gubi Lotov uticaj u korist boje kao izražajnog sredstva: Portret deteta (1931.god), Čežnja (1933.god.), Devojčica sa cvećem (oko 1935.god.), Stoječi akt Ciganke, Dve seste (1937.god.)…skice i mnoge slike mrtve prirode.

Zanimljivo je da je treću samostalnu Zorinu izložbu (1934.god.) otvorila Isidora Sekulić čije smo reči sa otvaranja izložbe već spominjali. Dodajmo da je između ostalog rekla i kako je Zora veliki slikar, „poet cveća“, da je osvojila svoje lične tonove: „tonovi šumski prohladni, šumski zasenjeni, šumski tihi“. Zapaža u Zorinim slikama neki čudesni red…

Od 1937.godine i Zora jasno govori kako joj je cilj da bojom reši sliku. Tada u svoje slikarstvo uvodi i motiv seljanki uradivši čitav niz slika žena u narodnim nošnjama. Nekad su slike pozerske, ističe se lepota i izražajnost narodnih nošnji, nekad se iskazuje veća ili manja „brutalnost“ i mučnina seoskim radom istrošenih žena.

Zora u isto vreme slika i druge slike: Portret Pavla Beljanskog, Portret Rista Stijovića, Portret čoveka sa plavim očima, Portret Ljubice Sokić i Dušana Ristića, Portret Ljubice Marić…Bremenita žena, Dve nage žene, Dva akta, Veliki ženski akt…Odmor, Lik žene, Žena sa cvećem, Mrtva priroda i pas…U ateljeu… Njeno stvaralaštvo neprekidno je donosilo neki novi slikarski izraz, drugačije „leti“ kist po uglavnom velikim platnima, punoća poruke slikarke koja živi svoje stvaralaštvo iznedrilo je raznovrsnu, uzlaznu liniju „govora“.

Valja se osvrnuti na niz Zorinih autoportreta. U Zori su kroz buru života, koji ostavlja trag na svakom čoveku i na čemu je i ona insistirala u svom slikarstvu, ostala sačuvana osećanja primerena duhu mladosti. Samo na njenim autoportetima nema insistiranja na starosti tj. starenju.

Slikajući sebe, pričala je o sebi: slikarstvo podmlađuje ili ne da čoveku da ostari. Ako starost dođe tada se slikarski akt povlači, kist se zaustavlja i odlaže.

Za Zoru život je identifikovan sa slikanjem. Njena priča o ogledalu na kojoj su senke takve da se ne vidi sopstveno starenje i da se stalno vidi istom, samo je slatka igra rečima: moje slikarstvo je moja mladost.

Za života imala je mnogobrojne samostalne i grupne izložbe. Izlagala je i na međunarodnim izložbama.

Bila je član umetničkih grupa „Oblik“, „Nezavisni“, „Dvanaestorica“, „Samostalni“ i udruženja „Lada“.
1924.godine dobija Orden Sv.Save V stepena.
1937.godine dobija Diplomu srebrne medalje povodom izlaganja u Paviljonu Kraljevine Jugoslavije u Parizu.
1955.godine dobija Oktobarsku nagradu grada Beograda.
1958.godine dobija Orden rada sa crvenom zastavom ukazom J.B.Tita.
1961.godine postaje dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
25. maja 1962.godine Zora Petrović napušta ovaj svet i ostavlja nam svoj bogat slikarski opus da u njemu uživamo opominjući nas zauvek na humanost koja mora da živi među ljudima. U njenim umetničkim delima „humanost bez bolećivosti“ (M.B.Protić) je predočena tako da osetimo svu vrednost, lepotu i snagu humanog života.

Na licu Portreta Bele Pavlović (1944.god.) zatamljeni su delovi naročito u predelu očiju jer Bela priča neku priču koja se u tami iznedrila: duboko misaono putovanje u sopstvenu unutrašnjost gde je pronašao i druge ljude, sve nas. Vaza sa cvećem je „dekoracija“ kojom će „zamirisati“ njegovo i Zorino čovekoljublje. Ako su neki slikarski elementi i zatajili ne smeta. Ovde boja iskazuje svu toplinu i vrednost čovekove dobrote i možda bi jurenje ostalih slikarskih zakonitosti umanjilo veličinu izražajnosti ovog neobičnog porteta.

Jedna od poznatijih Zorinih slika je Bogatstvo (1945.god.). Na slici putena žena u kombinezonu ili haljini na bretele udobno je smeštena na drvenoj stolici kraj stola prepunog voća. Bogatstvo je jednostavno i nezahtevno: uživanje u milovanju sunca – dodir topline, radost sto svetlost otkriva okolinu. Sopstvenom telu ništa se ne zamera. Zrelim voćem osvežiš usta a tvoje zadovoljstvo punoćom i iskrenošću poziva i druge da se pridruže „bogatsvu“. Jednostavno je bogatstvo: u strasti blago, u osećanju nežno, u stavu nesebično, u želji širokogrudo.

Zorine slike se „odlikuju zamišlju, i duhovnim životom“ (Kašanin) te je svaka slika inspiracija za ražmišljanje. Stoga prošetajmo i zaustavimo se po sopstvenom izboru i pred nekom drugom slikom iz male galerije koju ovde priređujemo.

 

Slavica Štulić

Posetite i Vaš kutak