Aco Sopov

Aco Sopov

“Ispeh se na vrh bola”

Aco Šopov je jedan od naznačajnijih makedonskih pesnika, ali i pesnika na prostoru jugoistočne Evrope. Začetnik je moderne u makedonskoj poeziji.

Rodio se u Štipu 20. decembra 1923.godine. Detinjstvo je proveo u svom rodnom gradu. Imao je dva brata. Majka Kostadinka izazvala je u njemu ljubav prema poeziji.

Njena bolest, teška i neizlečiva (paralizovana) učinila ga je setnim dečakom (imao je 11 godina) koji sa sobom uvek nosi tugu i u stvaranju nalazi oduška. Kao gimnazijalac aktivista je u SKOJ-u, a početkom rata  (1942) ušao je u narodnooslobodilačku borbu kao borac Treće makedonske brigade.  U ratu je izgubio svoju prvu ljubav Veru Jocić (posle rata proglašena je za narodnog heroja). Posvetio joj je pesmu „Oči“, stihove koji ulaze u svakodnevni život mladih u Makedoniji.

Oči

Na rukama te svitu nosimo tri dana,
srčani ti pogled bol i tuga smlavi,
i svaka kaplja iz tvojih mi rana
kapaše u srce kao žar krvavi.

Poslednje večeri u planinskom selu



ko onda, ko onda, drugarice, pamtiš,
u ledeno veče sred proljeća rana,
gde je našu mladost a i prvu radost
kosila pogano od kuršuma slana



I tada! I tada – u poslednje veče…
Ja neću da mislim šta je dalje bilo!



A jutrom kad barut čela nam napraši
ti u redovima već ne bješe našim,
al’ osvetu svetu borci u žuč toče,
I vidjeh! O, i vidjeh, kada boj započe.
Sve je tvoja slika vihorom opila –
ko jelene brze i lake ko ptica.
A tvoje oči iskrile su gnjevno
uz njihova znojna, raspaljena lica…

Na rukama te svitu nosimo tri dana,
srčani ti pogled bol i tuga smlavi,
i svaka kaplja iz tvojih mi rana
kapaše u srce kao žar krvavi.

 

 

 

Prvu zbirku pesama objavio je u toku rata 1944. godine pod nazivom „Pesme“gde kroz poeziju pokušava da odživi svoju mladost.

Nakon rata završava studije na Filozofskom fakultetu u Skoplju.
Sa Blagorodnom Cvetkovskom imao je sina Vladimira. Sa drugom ženom Svetlanom ima kćer Jasminu. I supruga Svetlana i njegova deca dala su svoj značajan doprinos da se upotpuni „slika“ o velikom makedonskom pesniku.

Bio je predsednik Društva pisaca Makedonije od 1947.godine, član Makedonske akademije nauka i umetnosti (1967), dopisni član SANU (1968), član makedonskog PEN centra, predsednik Udruženja književnih prevodilaca Jugoslavije, prvi predsednik festivala poezije u Strugi…
Uređivao je više časopisa (“Idnina”, “Novi den”, “Sovremenost”…), dugo bio direktor makedonske izdavačke kuće „Koča Racin”. Bio je ambasador u Senegalu, a od 1978.god. radio je kao šef Komisije za kulturne odnose sa inostranstvom.

Boravak u Senegalu inspirisao ga je da napiše zbirku pesama posvećenih Africi,  gipkoj, izvajanoj, tamnoputoj ženi, jarkom suncu i neobuzdanoj, moćnoj prirodi…

Baobab

Cijelo ga selo opkoljava, ne može da ga opkoli.
Drvo života. Hram mrtvih. Baobab.
Cijelo ga selo opkoljava, ne može da ga opkoli.
Ogromno stablo. Kratke grane. Smjerna molitva za kišu.
A kiše nema.



Zemlja je sunce, sunce je zemlja, sve će od žeđi da
Izgori…



Cijelo ga selo opkoljava, ne može da ga opkoli.
Drvo života. Hram mrtvih. Otadžbina.

 
 (Baobab je afričko drvo sa šupljim trupom nazvano drvom života; prema legendi u stablu su uspravno sahranjivani mrtvi)

U snu crne žene
Tjelo tvoje crna maslina,
Najtamnija bronza, najdublji zvuk,
Zvuk tam-tama tvojih predaka…

Tjelo tvoje neumorni ritam,
Krvotok okeana…

stojim nad nebom tvoga tjela
tvojom crnom magijom užasnut.



neosjetno padam i tonem u tvoj san
kao afričko sunce u okean.

 

 

Dobitnik je više književnih nagrada: „Zmajeve dečje igre“, „Braća Miladinov“, „Kočo Racin“… nagradu AVNOJ-a dobio je 1970.godine.
Umro je 20. aprila 1982. godine u Skoplju.
Nakon njegove smrti osnovana je nagrada za najbolje poetsko delo koja nosi njegovo ime i dodeljuje se svake godine…

Autor je 13 zbirki pesama, a bavio se i prevodilaštvom. Govorio je kako je prevod pesme „tvrd orah“ i da onaj koji prevodi i sam postaje stvaralac. Prevodjen je  na mnoge strane jezike (nemački, francuski, bugarski…) i prihvaćen kao pesnik vredan pažnje.

Aco Šopov svoju poeziju bazira na narodnoj poeziji koja je puna paćeničkog života Makedonaca ali i uz uticaje tj. prisustvo modernog pesničkog stvaranja. U njegovoj pesmi uvek živi živ čovek, njegov život je obrađen različito – ali je pesma uvek životna. Uvek je osluškivao šta je život oko njega, kakav je, čemu vodi…

Njegove pesme zavode svojom duhovnošću, plemenitošću i idealizmom, insistiranjem na univerzalnim vrednostima… on istražuje drevna vremena, „brine“ za svoj narod ali i za život ostalih naroda tj. čovečanstva. Pobunio se protiv neinventivnog posleratnog pevanja, izazivao oprečna mišljenja, ali već nakon 50-ih godina njegova poetska misao pobeđuje. Govorio je da pesnik mora da pronađe pravu reč za ono što želi da kaže i da mora da bude neponovljiv (pesnik osvetljava), a ukoliko ih ne nađe onda je to laž, prevara… moralna neodgovornost. Njegov zreo poetski govor je enigmatičan, stalno u kretanjima suprotnosti (svetlost-mrak… govor-ćutanje…).

“I vječno sam takav: čas velik, čas mali,
sa srcem što plamne, pa i zgasne,
Čas se iznad mojih želja radost pali,
čas tuga nad mojom srećom raste!”
          “Pjesma”
Edvard J.Maunick je rekao da je Aco Šopov „ostrvo“, jedinstveno ostrvo koje čini  da usamljenost postaje otvaranje prema svetu što su i dve bitne karakteristike tj. mogućnosti ostrva.

Njegov izrazito čulni doživljaj sveta obojio je njegove pesme blagim romantizmom. U doživljaj ovog sveta uneo je svoju toplinu od koje nije umeo pobeći. Stoga će sve boli o kojima peva, pa i sam vrh bola na koji se ispeo, iskazati tako da ne tonemo već setno i njegovom toplinom podstaknuti krenemo ka radosti. Pesnik duboke moralne odgovornosti u svojim poznim pesmama zažaliće nad izgubljenim dražima prošlosti i u strahu od beskupulozne tehničke revolucije i sa njom povezanog novog načina osiromašenog življenja, reći stihom svoj stav:

“Staro, staro, kupujem staro,
stare ljubavi, staru sreću,
stare radosti, stare mladosti,
kupujem staru odeću
Staro, ne kupujem novo ništa,
Staro za novo utočište…”

      “Kupac starudije i čistač cipela”

Ostanimo još malo u poetskom svetu Ace Šopova, jer “od života je duži do čoveka put” (“Ljubav vatre”):

U tišini

Ako nosiš nešto nerečeno,
nešto što te pritiska i peče,
sakrij ga u duboku tišinu,
tišina će sama da ga reče.
Ah ta ljepota

Ah ta ljepota, ah ta ljepota,
to divlje u krvi zavijanje.
Kida, grabi, siječe, kao lavina mota,
vječna je pritajenost i vječno otkrivanje.

Ne, odmora ne treba, ne treba smirivanja,
sve se polje za jedrinom ote,
i krv mi je sva od razdanjivanja,
od razgaljenosti, od ljepote.
Galebu što kruži nad mojom glavom
Galebe moj,
ne slijeći mi na oči.
Na tim slobodnim obalama pristaništa nema.

Zaroni u sve dubine,
nadleti sve visine
i pusti me da svjetlost dopremam!
Galebe moj, očiju više nemam.

Ne slijeći na moje srce!
Galebe moj, srce nije moje:
prođi kroz sve predjele nepređene,
obiđi sve žive, neznane, izgubljene.
Osvrni se na sve osamljene, rastavljene,
i sve vrhove ledene i sve livade zelene,
i slušaj –
dok tvoje krilo nad njima umorno vije –
kako nemirno u njima moje srce bije!

Ne slijeći, galebe moj,
opet se vrati u jato.
Ja čun sam osuđen
da lomi nepoznato.

 

***
Bezglasno neko sumiranje
Tjera nas da se razdvojimo.
Lov na jezeru.

 

Slavica Štulić

 

Fotografije © Aco Šopov – Poesis,