Djura Jaksic pesnk…Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!…

(“Nebo moje…”)

Romantizam je u nas iznedrio više značajnih pesnika, a jedan od njih je Đura Jakšić. U skladu sa romantičarskim poletom koji ruši klasicističke žanrovske kanone, dolazi i do promene u stilskom
iskazivanju koji koristi slobodniju formu.

Romantizam oslobađa ljudsku osećajnost da izbije u prvi plan te sve posmatra kroz subjektivni doživljaj, a intimna ljubav i ljubav – doživljaj prirode postaje značajna pesnička okupacija. Čim se javi bunt protiv okoštalosti određenih formi koje i samo razmišljenje guraju u te okvire – okove, slobodarski duh se širi i počinje da zadire u šire segmente društva.

Tako su romantičari jednovremeno veliki ljubavnici, obožavaoci prirode i nosioci slobodarskih patriotskih ideja. Romantizam zahvata sve umetnosti, ali je najprimamljiviji u poetskoj formi. Đura Jakšić svoju mladost provodi u sredini sa takvom duhovnom orijentacijom i svom stvaranju daje svoj lični pečat, pečat svog karaktera i izgrađene ličnosti. Jakog, prgavog, često i besnog, ozlojeđenog, ponekad malaksalog duhom ali i poletnog, toplog, srećnog i ljupkog Đuru prepoznaćemo kroz pesme koje su snažne, koje odjekuju i čuju se i sad gotovo isto kao i u vreme kad je živeo.

 

Rodna kuca Djure Jaksica

Rodna kuća Djure Jakšića

Kao jedan od pesnika čije se pesme pevaju, možemo reći da je sastavni deo svih naših života. Svako od nas je voleo, patio, lutao, bio politički – patriotski opredeljen i ponekad žestok u užoj ili široj okolini… Sve o čemu on peva dodiruje nas, ako se i nismo egzistencijalno mučili boli nas njegova bol i bol svih onih koji tako žive, a njegov način kazivanja koji se prilagođava onome o čemu peva specifičnom snagom i slikovitošću, čini da na nas ostavlja dubok trag.

Đura Jakšić se rodio u svešteničkoj porodici sa dugom tradicijom 27.jula 1832.godine u Srpskoj Crnji (Banat) . Od njega se očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju kao najstarije od desetoro dece, ali on je krenuo drugim putem. Završio je bezvoljno samo tri razreda gimnazije u Segedinu, ali je uporedo išao u školu crtanja koju je sa zadovoljstvom i redovito pohađao i bio najbolji među petstotina učenika.

Otac je shvatio da Đura ima crtačkog dara i ljubavi prema slikarstvu te ga upisuje u Temišvaru u školu u kojoj je učio samo slikanje; potom odlazi na studije u Peštu (1846) i tamo ostaje do izbijanja revolucije 1848.godine. Vraća se i kratko uči slikarstvo kod slikara Danijela u Velikom Bečkereku.

Revolucionarni događaji osiromašili su njegovog oca, a Đura odlazi u vojsku. 1851.godine odlazi u Beč na studije slikarstva i ostaje dve godine. Tada počinje da piše svoje prve pesme shvativši svoju nadarenost i u tom domenu. Nastavlja studije slikarstva u Minhenu ali zbog oskudice je morao da ih napusti i vrati se kući.

Nadalje pokušava da radi kao učitelj crtanja ili srpskog jezika, često se seli od Kikinde, Novog Sada, Beograda, sela Sumrakovca, Požarevca, Jagodine, Beograda.

 

Devojka u plavom Djura Jaksic

Devojka u plavom

Nakon ženidbe 1861.godine (ženi se zarad mira koji mu je nedostajao, a od žene je po njegovim rečima očekivao da lepotu nadomesti dobrotom) ponovo odlazi u Beč na školovanje jer shvata da još uvek nije ovladao slikarskim zanatom. Neimaština ga ubrzo vraća, selidbe se nastavljaju…U to vreme već se pročuo njegov pesnički dar ali i pripovedački. Dobija nagradu od Matice srpske za dramu “Seoba Srbalja”…

Od 1872.godine pod zaštitom je Kneza Milana i tada počinje za njega malo bolji život, dobija službu u Državnoj Štampariji. Posvetio mu je pesme u znak zahvalnosti jer mu je pomogao u trenutku potpunog beznađa:

…ne beše za me ruke pomoćne;
Jedino samo tice ponoćne
Šuštahu tužno krili garavi:
U svetu brale nema ljubavi!
….

Nakon kratkog vremena život ga je napustio: umro je još uvek mlad, 16.novembra 1878.godine u Beogradu..
Živeći u velikoj neimaštini pesnik se još od 1860.godine bori sa tuberkulozom.

Ja sam stena…al’ krvava!…
Ispirana gnevom, jedom,
Zaljuljana mukom, bedom!…
Smrt mi grozna…

Čekaj, sele
još ne želim ja umreti.
“Ja sam stena”
Bolest se primirivala kad je živeo u boljim uslovima i napredovala kad je jedva uspevao da preživi… A ipak je radio, bez straha od smrti, kad god mu je pružena prilika, neprekidno pisao, kad je imao materijala i slikao… Ceo život stremio je savršenstvu u slikarstvu, sanjao da njegov rad bude stavljen-svrstan u istoriju velikih slikara, a ipak je bio svestan svojih nedostataka i bolne udaljenosti od uslova koji bi mu omogućili da se razvije u potpunosti…

Galerija Djure Jakšica u Skadarilji

Galerija Djure Jakšica u Skadarilji

Otkrivši svoj dar i zavolevši poeziju zapisivao je svaku inspirativnu najezdu skladnih reči. Ni u tom domenu nije bio više od samoukog pesnika i to će mu mnogi zameriti pronalazeći mane… Ali njegove pesme satkane su od iskrenosti, od njegovog ličnog zanosnog i poraženog viđenja sveta, želje da bude bolji, lepši… Ako se nekoj pesmi i može ponešto stilski zameriti, svako insistiranje na manjkavosti njegove poezije izgleda smešno prema prihvatanju njegovih pesama od strane čitalaca. A kome pesnik piše? Nama ili nekom suvoparnom kritičaru koji u osudi ipak ne sme da preteruje jer je naš sud i naša ljubav prema Đurinim pesmama jedina relevantna kritika.

Većina nas poznaje više ili manje umetnička dela Đure Jakšića. Koga više volite: Đuru pesnika ili Đuru slikara? Dešava se da smo ljubitelji poezije, ali tek ovlaš zainteresovani za slikarstvo. Jedino muzici dozvoljavamo da uz inetresovanje za neku od umetnosti uporedo umilno svira i peva u nama…

Umetniku je pak primereno interesovaje za više umetnosti, budno im se posvećuje bez obzira da li ima svoj sopstveni dar da je i stvara. Među piscima i pesnicima mnogo je i slikara (i obrnuto), ali nekako se čini da je većini ljudi reč primamljivija i upečatljivija…

Đuri je slikarstvo bilo životni izbor, ali se zbog loših životnih uslova u važnijoj ulozi pojavio i ostao da živi kao pesnik. Ipak, ovde će se uz njegove moćne stihove, negde, bilo gde, pojaviti i njegova najpoznatija slika „Devojka u plavom“ kojoj se nema šta zameriti. U tu lepu ženu na slici utkana je Đurina prva, velika, neostvarena i za krčmaricu Milu (docnije postaje glumica) neotkrivena ljubav. Pesmom je ovekovečio i sebe i Milu ili ženu koja se voli punim srcem, krišom i do kraja. Mi se pevajući, pominjući nezasito stihove iz pesme “Mila”: …Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži…, pridružujemo veličanju njegove ali i naših ljubavi.

U svojoj poeziji Đura je liričar, ali i rodoljub. U pripovetkama je romantičar ili satiričar. Po njegovim rečima bio je pod uticajem Petefija, Bajrona i Zmaja.

Prve stihove objavio je u Serbskom letopisu 1853.godine, a prvu i za života jedinu zbirku lirskih pesama objavio je tek 1873.godine. Svoje pesme, pripovetke i drame ( “Seoba Srba”, “Jelisaveta, knjeginja crnogorska”,”Stanoje Glavaš”) objavljivao je u časopisima.
Kao pripovedač je najbolji kad piše o životu banatskog seljaka i lepoti banatske ravnice za koju je vezana njegova mladost:

“O, blagoslovena zemljo banatska, nepregledna, bogata, cvećem, voćem i svakojakim biljem zastrta ravnico! Ti si bašta po kojoj bi se čovek dovijeka šetao…”

(pripovetka “Kraljica”)

 

Đura je voleo kafanu, voleo je da popije i druži se kako sa intelektualcima tako i običnim ljudima. U njegovim lirskim pesmama krčmi je i vina, ali i ljubavi prema ženi… on se jada na svoj težak život, raskorak i rascep između njegove strasne želje da se ostvari i bede koja ga gura nazad ječe u njegovim pesmama… obraća se i prirodi sa istim bolom u kojoj nakratko smiraj nalazi…

Na noćištu

Studena me kiša šiba
Već vasceli dan;
Oj, primi me, krčmarice,
U tvoj lepi stan!

Natoči mi čašu vina

Poljubi me, zagrli me
Pomogo ti Bog.

 

Gospođici…u spomen

 

…Grom je riječ, kojom zboriš, hola
Da me nećeš nikada ljubiti.

Verujem ti kao srcu svome;
Veruj i ti – da ću te ljubiti,
Kapi dok je u srcu bolanome.

Ljubav

Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi!

Pa grlim nebo plavo
grlim, uzdišem:
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.

Jesi li vid’la , sunce,
gde slavuj umire
kada mu vihor belu
ružu razdire?

Šta će…

Šta će u lepom vrtu
Uveo bačen cvet?
Na svetu nikog nemam –
Treba li mene svet?

Gde ja…

Gde ja šećer sijem
Tu otrov izrasti;

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam

Putnik

Mira meni treba,
Snaga mi je pala
A zaradit hleba
Ruka’j malaksala.-

Na liparu

Veče

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?

Mi smo male
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti
-Ćiju ći!

Moje tice male…
…srce vam je dobro, pesma vam je med;
ali moje srce…
ledenom su zlobom razbijali ljudi
pa se mesto srca uhvatio led.

II
Ponoć

O majko mila! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio

Mnogu sam gorku čašu popio

Nikakva dobra nisam vidio
I s hladnom smrću sebe tešio;

Otkad te, majko, nisam video
Nikakva dobra nisam video!…

Život je, majko, vrlo žalostan.

Na pomen bilo kojih stihova iz njegove rodoljubive pesme “Otadžbina”:

…I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom ćeš stupit možda poganom.
Drzneš li dalja?…Čućeš gromove…

strese nas jeza od jakih, britkih, ubojitih reči kojima Đura određuje i veliča rodoljublje. Ima li snažnije patriotske reči? Ima li boljeg poziva narodu da ne truli u blatu ( “blatomir”) do njegove pesme “Padajte braćo”…Ima li iskrenije reči upućene Jevropi u njegovoj istoimenoj pesmi?

Buntovni Đura jakom je i istinitom rečju u vlast “pucao”, smelo ali sa teškim posledicama, često je zarad svojih reči bez službe ostajao. I ma kako ga oskudica terala da ćuti, nešto u njemu što se nije mirilo sa nepravdom bilo je jače i od očekivane kazne. I sam reče da je pisao ( a biće i strasno govorio) “u trenucima divlje uzbune”.

Život mu beše zaista težak, neprimeren bilo kom čoveku a da ne govorimo koliko je Đura veliki čovek međ’ ljudima. Britkim, pitkim, nezaboravnim pesmama ( lirka, epska, patriotska ) i kistom ostavio je vredna dela u slavu njegovog voljenog naroda i neumornog traženja čovečnosti u čoveku. Biće da za sva vremena stoji ono njegovo:

O, lakše, lakše kroz gusto granje.

“Kroz ponoć”

 

Slavica Štulić