Laza Kostić

Laya Kostic spomenik…Hoćeš sunce da ti snesem
da zasvetli suncu mom

Hoćeš zoru da te dvori?
Hoćeš da te slavi dan?

                   “ Oj, Ta veruj veri mojoj “   L. Kostić  

Laza Kostić je pesnik koji sluša svoje srce i iz njega govori, ali je njegov intelekt do te mere jak da uvek iskaže više od onoga što i snažno srce sluti. Njegove su reči srčane i snažne ali iskazane tako da podstiču na razmišljanje dublje od površine naše osećajnosti. Reč u njega ne bludi poneta osećanjem, već jasno i gromko iskazuje lepotu čovekovih ljubavnih, rodoljubivih…osećanja.

Čovek u njegovim rećima može pogledati u sebe sama, saznati o sebi dosta toga što u sebi ima a da toga nije svestan. On je pesnik prosvećene rečitosti, a mi čitaoci koji smo njegovom rečju prosvećeni.

Rodio se u Kovilju 1841.godine. Porodica mu je bila imućna te je imao bezbrižno, lepo detinjstvo i mladost. Mogao je da se po želji  posveti sticanju znanja. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a potom uči dve godine gimnaziju (nemačka) u Pančevu. U Novom Sadu završio je srpsku gimnaziju, a više razrede gimnazije u Budimu. Odlazi na studije prava u Peštu koje u roku završava (1864). Doktorirao je dve godine kasnije. Kako je tezu branio na latinskom jeziku njegov doktorat je bio događaj, značajan datum u istoriji pravnog fakulteta u Pešti. I pre studija bio je poliglota koji je nastavio da se usavršava, znao je nemački, engleski, francuski, mađarski, starogrčki, latinski.

Još iz detinjstva vukao je u sebi iskru rodoljublja jer su ga vodili da vidi istaknute političke ličnosti kojima je narod klicao i pevao. Sarađivaće kao značajan aktivista sa omladinskim društvom “Preodnica”, uređivao je i njihov almanah “Preodnica”.

1866.godine dobija posao profesora u gimnazij u Novom Sadu. Već tada je poznat i slavljen kao pesnik. Ovu službu ubrzo napušta, njegov neobuzdani duh putuje do Pariza i Moskve. Potom radi pet godina kao veliki beležnik, kao poslanik u Ugarskom državnom saboru gde je ispoljio svoju rečitost iskazujući svoje rodoljubive stavove, angažovan je u radu Ujedinjene Omladine… iz političkih razloga putovao je na Cetinje i u Beograd.

Zbog izjava u Beogradu Ugarske vlasti ga po povratku zatvaraju, ali kako se ništa nije moglo dokazati pušten je nakon pet meseci. Iz tog vremena je i šala “Zelen doboš dobuje, Laza Kostić robuje”. I dalje povremeno putuje, bavi se novinarstvom te u stranim časopisima pokušava da promeni sliku o srpskom narodu… bio je sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu… radio je i kao urednik časopisa “Glas Crnogoraca”, neko vreme i boravi u Crnoj Gori, ali je krišom napušta zbog neslaganja sa knezom…

U trenutku novčane oskudice odlazi u manastir Krušedol. I tu doživljava veliku ljubav prema znatno mlađoj, lepoj Lenki Dunđerskoj. Bežeći od te ljubavi jer se smatra starim, pokušava da je uda za Nikolu Teslu koji se ne odaziva, a potom se sam ženi ne bi li sputao svoju rasplamsalu strast.

Lenka ubrzo umire, a za tu vest čuo je dok je boravio u Veneciji i gledao u crkvu Gospe od svetog Spasa. Pred crkvom je stajao, sa bolom se suočio, grešnim se osetio i tada počinje da piše svoju čuvenu pesmu Santa Maria della Salute. To je ujedno i njegova poslednja pesma. Lenka je gajila naklonost prema Lazi dok ga i nije lično upoznala. Zavolela ga je iz priča drugih o njemu i njegove poezije. Odbijala je bračne ponude uz izgovor da želi da se uda za nekoga ko je kao Laza. Dok čitamo, slušamo stihove pomenute pesme pokušavaćemo neprekidno da otkrijemo postoji li nešto, neka tajna rečena ili neizrečena između Lenke i Laze…

Iz njegove prepiske saznaje se da je i ranije imao strasne veze…nije se ipak ženio sve do trenutka kad ga Lenka baci u grotlo paklene ljubavi. Koga je hteo da spasi tim brakom? I koga je spasio?

Nastavio je Laza da putuje… Pred kraj života prestaje da piše pesme i bavi se prevođenjem. Loše književne kritike o njemu od strane Skerlića i drugih učinile su da bude zaboravljen. Ipak, vredna pesma  neko vreme može “zaćutati”, a potom ponovo biva otkrivena i sa još većom silinom pevana.

 

Umro je u Beču 09.decembra 1910.godine.

Nakon nekoliko objavljenih pesama postao je slavljen kao veliki pesnik. Tada je imao tek 20 godina. Kao romantičar njegove pesme su najčešće rodoljubive i ljubavne. Rodoljibiva pesma Laze Kostića postaće drugačija od dotašnje jer će se brzo lišiti patetičnih prizvuka. Svojim promišljanjem će uzdići rodoljubivu poeziju svog naroda na opšti nivo. Što njegov narod peva u borbi za slobodu u isto vreme je i pesma posvećena žudnji svakog naroda i potrebama svakog naroda. U svojoj pesmi “Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom…” kaže:

Zastavo moja, zastavo trojna
Svileno srce naroda bojna,
O čemu snivaš?

Zar svaki porobljeni, ugnjeteni narod ne bi mogao izreći ove stihove…

U pesmi “Jadranski Prometej” čujemo reči koje kroz stih inteziviraju doživljaj surove realnosti i pozivaju na preispitivanje:

Na prestolu od ljudskih kostiju,
Pokupljenih po sramnim bojevima

junonka stoji bečka velemoć.
Junona stara, gnjila Austrija…

Tu stoga i slede moćni “olujni” stihovi:
Oluja besni, bora jadranska

al’ u oluje nema milosti
dok sama svojim besom ne klone
sumrtna padnuv na razjaren val
očekuje sudbine osvetu.
I val se sveti gonilici zloj…

 

U svojim baladama Kostić će istaći u prvi plan psihu junaka koja se uvek bori između suprotnosti. U njegovim baladama Turci se gotovo i ne spominju, nije akcenat na patnji naroda već glavni junaci i njihova unutrašnja psihološka borba.

Jedna od njegovih lepših balada je “Samson i Dalila” u kojoj menja osnovni koncept legenede: Dalila se bori između boga i đavola (dobra i zla), strastveno voli svoga neprijatelja. Svesna je toga, svesna je da je čulnost koju u njoj Samson budi igra sa đavolom. Odsecanjem kose Samson prestaje da poseduje muškost u koju je ona zaljubljena i njome omamljena. Tada prestaje strast i neprijatelj je pred njom, ubica njenog muža. Samson pak iako izgara od ljubavi prema Dalili, shvativši svoju nemoć “odsecanjem kose” prvo pita za svoj narod, da li je živ… jer on mu više ne može pomoći.

Samson je pev’o,
Pev’o je zemlju, pev’o je nebo
Narod i boga, slavu i sram



pev’o je pogled očiju lepih,
pev’o je ljubav i njenu silu,
oh, i Delilu!

U jednoj pesmi Kostić iskaza odu, počast i lepotu burne ljubavi prema ženi i narodu. Ovo je univerzalno pevanje u skladnim stihovima u kojima se ponekad (što se Kostiću dešava) stih “zapara” nekom robusnom kovanicom. Sklona sam da mislim kako ih je Kostić s dobrom namerom upotrebljavao, nesvestan “škripanja”stiha. Rekao je da se njegove pesme u teškoj borbi stvaraju:

“Bolovi su to golemi, kad se pesma rađa bolna,..”

Sigurno se vraćao svakom stihu, reči…i smatrao da je adekvatno pesmu ispevao. Mnoge njegove kovanice obogatile su srpski jezik a neke su urušile lepotu i sklad njegovih pesama te nam se dešava da se pesmi divimo dok nas ne izneveri. Volimo delove pesama. Takvom doživljaju doprinose i stihovi koji su odjednom u neskladu sa do tada rečenim.
Veljko Petrović je smatrao da je Kostićeva veličina pre svega u tome što naše narodne motive stavlja u sveljudku perspektivu.
Nezaobilazni su njegovi opominjući stihovi:

Ej, ropski svete!
Kuda ću pobeći s obraza tvoga

Da propadnem u zemlju,
Od ljute sramote za tvoje grehote?

…  “Ej, ropski svete”

Pre no što spomenemo njegovu ljubavnu poeziju spomenućemo da je napisao i nekoliko pripovedaka, drama (najpoznatija “Pera Segedinac”), kraću studiju “Osnova lepote u svetu” i kratak uvod u filozofiju… Prvi je prevodio sa originala  Šekspira, neke delove Homerove “Ilijade”, Hajneove pesme…

Književni kritičari smatraju da je u ljubavnoj poeziji slabiji , isključujući svima vrednu pesmu “Santa Maria della Salute”. Izabraću, osim pomenute, još dve ljubavne pesme da za ovu priliku predstavim ljubavno pevanje Laze Kostića. Meni je lepa Kostićeva predimenzionirana ljubav, ako ljubav može biti predimenzionirana. Njegovoj prirodi svostvena je strastvenost, kako u jednoj pesmi i kaže “U meni se vulkan budi…”. Ponekad mu ljubav strasna odlazi u kosmos.  Lepo je voleti i biti voljen, i za tu lepotu biram stihove  snene i stihove lepe a jednostavne:

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem
al’ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem

Snove snivam, snijem snove,
u slike bih da ih kujem,
al su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al’nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi;
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

 

Srce kuca

 

Srce kuca; – ljubav to je,
pa je čedna, pa je mlada
na dušina kuca vrata
dok ne čuje: “Slobodno je”

Pravu, potpunu, zemaljsku ljubav osetio je Laza Kostić tek prema nedostižnoj, mladoj i lepoj Lenki Dunđerskoj kojoj je mogao ponuditi (samo) svoju starost. Razum mu to nije dozvolio. Bežao je i pobegao fizički, ali njegovo srce opsedala je do kraja života. Učinio je besmrtnom svojim stihovima, a njima je i sebe u besmrtne odveo. Zajedno u pesmi na zemlji “žive”, a o raju još ništa ne znamo.

Santa Maria della Salute

…Zar meni jadnom sva ta divota?

Oh slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Santa Maria della Salute!

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje –  a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
o svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Šta je pesma, koja bura, koje more, nebo, zemlja, koja zvezda, koja draga… koje “pletivo”. Pletivo raspletivo, ponovo se plete:

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš sa pletivom?

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ’ snom.

 

Slavica Štulić

Leave a Reply

Your email address will not be published.