Laza Lazarević

Laza Lazarevic“Pobratime, pusti me da se isplačem – poslednji put!”
Švabica

Laza Lazarević, veliki pripovedač i značajan lekar, rodio se 13.maja 1851.godine u Šapcu. Rođen je u trgovačkoj porodici. Otac Kuzman (poreklom Hercegovac)  vodio je trgovačku radnju zajedno sa svojim bratom. Oženio se sa petnaest godina mlađom Jelkom koja je tada imala svega petnaest godina.

Ostala je siroče i brak joj je bio jedino spasenje. U patrijarhalnom, harmoničnom životu sa Kuzmanom rodila je četvoro dece: Lazu i tri kćeri. Na nesreću, Kuzman a potom i njegov brat iznenada umiru i Jelka ostaje sama sa svojom decom. Laza je imao tek devet godina. Svojom ljubavlju i požrtvovanošću odgajala je svoju decu. Ostavila je dubok trag u svom sinu. Naučio je pored nje šta je porodica i koliko je žrtve nekad potrebno da bi se sačuvala toplina porodičnog doma.

Nakon očeve smrti preselio se u Beograd kod starije sestre i tu završio zadnje razrede gimnazije. Laza se najpre školovao u domenu prava, završio je prava na Velikoj školi u Beogradu (1867-1871). Bio je praktikant u Ministarstvu prosvete, a potom, dobivši stipendiju, završava studije medicine u Berlinu (1879). Stekao je doktorat za medicinske nauke i hirurgiju. Doktoratu su dali veliku važnost zarad stručnosti koju je u njoj Laza ispoljio.

Studije medicine prekinuće zbog vojnih obaveza (srpsko – turski rat 1876-1877) gde se istakao kao pomoćni lekar i dobio odlikovanje – srebrnu medalju za revnosan rad. Bečki hirurg Jaromin fon Mundi je zabeležio da Laza, iako još nije završio studije, pokazuje i veliko lekarsko znanje uz savestan rad.

 

laza_lazarevich-1

Vrativši se iz Berlina postaje lekar beogradskog okruga, a već 1881.godine postaje prvi lekar Opšte državne bolnice. Docnije će postati i lični lekar kralja Milana Obrenovića. Radio je kao doktor, ali i kao naučnik. Njegova otkrića publikovana su i prihvačena i u inostranstvu. Njegov doprinos razvoju medicine je veliki kako otkrićima tako i praktičnim radom. Između ostalog u njegovoj jednodecenijskoj lekarskoj praksi bavio se i psihijatriskim istraživanjima i praksom. Po nalogu kneza Mihaila otvorena je bolnica “Dom za sa uma sišavše”(1861) koja se i danas nalazi u okviru psihijatrijske bolnice “Laza K. Lazarević”. Arhive su sačuvale i izveštaje potpisane rukom doktora L.Lazarevića. Laza je osnovao i prva gerijatrijska odeljenja.

 

Laza Lazarevic

1881.godine zasniva svoju porodicu. Oženio se Poleksijom, sestrom druga Koste Hristića. Imao je četvoro dece, ali je dvoje umrlo dok su bili bebe. Živeo je ugodno u Hilandarskoj ulici u Beogradu kao cenjen i poštovan lekar i književnik. Slava ga nije promenila. Vredno radi, odmeren je u svom ponašanju, nalazi vremena da besplatno pregleda đake, siromašne…

Poznato je da je Laza pre ženidbe voleo dve žene: crnooku Jelicu Milinović dok je studirao prava i Anu Gutjar (gazdaričina kćer) za vreme studija u Berlinu. Sa Jelicom se rastaje jer odlazi na studije u Berlin, a sa Anom jer odlazi u rat. Obe ljubavi prisutne su u njegovim pripovedkama, prva indirektno, a druga direktno kroz pripovetku “Švabica”.

I dok sam čitala njegovu priču o žarkoj ljubavi prema Ani, gde Laza miluje njenu ruku, stavlja svoju glavu u njene ruke… dakle dok priča o svojoj ljubavi, izdvoji se i osta u sećanju da je u jednom trenutku zabeležio: “ Svest me ostavi”. Svidelo mi se ovo “određenje” ljubavnog zanosa koji raste… Ipak, u “Švabici” nije prisutna samo ljubav u kojoj gubi svest već i borba koju vodi sa sobom jer je u njegovoj sredini ne bi prihvatili, a možda je i njemu samom na neki način strana za životnu saputnicu… pri pomisli da šeta s njom u srbijanskoj sredini oseća tugu…

Razboleo se od tuberkuloze i u svojoj tridesetdevetoj godini umro (10. januar 1891.godine). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Interesovanje za književnost datira još od malena. Zarad očevog posla ali i njegove želje da decu obrazuje, imao je priliku da čita raznovrsnu literaturu, sestrin suprug bio je pesnik… U Beogradu postaje pristalica Svetozara Markovića, uči ruski jezik i čita rusku revolucionarnu literaturu ( Pisarev, Dobroljubov, Černiševski) ali i književnost (Turgenjev, Gogolj…).

 

Laza Lazarevic kuca

Za vreme studija u Berlinu napisao je i objavio (1879) svoju prvu pripovetku “Prvi put s ocem na jutrenje” (prvobitan naziv bio je “Zvona s crkve u N.”) u časopisu “Srpska zora”. Napisao je mali broj pripovedaka, svega devet i nekoliko nedovršenih, ali je svaka od njih studiozno i temeljno napisana.

Retkost je da neko sa tako malim opusom značajno obeleži književnost svoga vremena. Smatra se začetnikom srpskog realizma, ali i klasikom srpske književnosti. Svaka pripovedka ima jak, dramatičan,  nezaboravan sadržaj, duboku psihološku obojenost likova, zdrav optimizam, realno sagledavanje seoskog ili gradskog života…prisutna je i liričnost i uzvišenost koje više pripadaju njegovoj plemenitoj želji da u svetu vlada i pobeđuje dobrota nego li realnosti.

Za života objavio je jednu knjigu u kojoj se nalazi šest njegovih pripovedaka pod nazivom “Šest pripovedaka”(1886). Zabeleženo je veliko oduševljenje kada se knjiga pojavila, a kritike su bile u znaku oduševljenja i pozdrava velikom piscu.

Nakon pripovetke “Prvi put s ocem na jutrenje” objavljuje: “Školska ikona” (prvi put objavljena u dubrovačkom časopisu “Slovinac”marta 1880.god.), ”U dobri čas hajduci”( u časopisu ”Otadžbina” juna 1880.god.), “Na bunaru” (časopis “Otadžbina”februar 1881.god.), “Verter”( u nekoliko delova u časopisu “Otadžbina”), “Sve će to narod pozlatiti”( objavljena u časopisu “Otadžbina” 1882.godine, a napisana godinu ranije), “Vetar” (”Otadžbina1889.god.),”On zna sve” (1890).

Pripovedka “Švabica” objavljena je sedam godina nakon njegove smrti, a verovatno napisana još za vreme studija u obliku pisama i kasnije doterivana. Nedovršene pripovedke su: “Tešan”, “Sekcija”, “Na selo”…
Duža pauza u pisanju nastala je kažu ne toliko zbog njegovih okupacija medicinom već i isčitavanjem Tolstojeve “Anje Karenjne”. Suočivši se sa savršenstvom ovog dela imao je potrebu da se povuče. Nakon izvrenog vremena pojavio se sa pripovedkom “Vetar” koju Laza smatra svojm najboljom pripovetkom.

I današnje vreme potvrđuje koliko je Laza obeležio razvoj srpske (i šire) duhovnosti. Naziv njegove pripovetke “Sve će to narod pozlatiti” ima poslovičnu vrednost. Gotovo da nema čoveka, sa nasih prostora, koji u svom životu nije osetio potrebu da neku situaciju prokomentariše kazivanjem navedenog naslova. Svaka nepravda od strane društva prokomentarisana je ovim rečima i ništa više ne treba dodati. U njima je prisutna bol, povređenost, nepravda, nehumanost, besmoćnost, beznađe…sve je rečeno. Ostaje ćutanje i mučno potvrđivanje klimanjem glave.

Po svom moralnom i umetničkom opredeljenju okrenut je tradiciji, patrijahalna porodica za njega je neprikosnovena, romantičarski zanos ismeva jer površna ljubav nije vredna pažnje… Život ga je naučio tome, ali sa njegovim intelektualnim sposobnostima nije teško predpostaviti da je takav stav i rezultat promišljanja koji nije vezan samo za njegov odgoj, pomaganje i ljubav koju je stekao u svojoj porodici. Jovan Skerlić, ali i drugi kritičari smatraće da se kroz Lazarevićevo delo neprekidno osluškuje njegova biografija… Skerlić dodaje kako je u njegovom slučaju biografski metod bio od velike koristi. Spoj njegovih intelektualnih sposobnosti, moralnih opredeljenja i životnih okolnosti prepoznatljivi su u njegovim pripovetkama, ali ne toliko da isčitavamo njegovu biografiju.

Mi samo osećamo prisustvo intelektualno zrele i dosledne ličnosti. Od sebe nije pobegao, čak ni pokušavao. Za tako nešto nije ni bilo razloga. Unoseći svoju vrednu ličnost u tok pripovedanja dobili smo pripovedke koje govorile ili ne o nekom ličnom događaju iz njegovog života plene čitaoce već dugo vremena. Pleni nas piščevo delo na istovetan način na koji je u svom ličnom životu plenio svoju okolinu. Savršen spoj, ali veoma redak.

Oni koji mu zameraju da je svet prikazivao u preterano optimističkom duhu, isključujući pripovetku “Sve će to narod pozlatiti”, te  da je ovaj svet smatrao najboljim jer se uvek sve dobro završava(u njegovim pripovetkama), ne prave razliku između njegove želje da svet takav bude jer takav može biti i njegove svesti o tome kakav je svet. Iz njegovog života ne čujemo nikakve vesti o zabludelom Lazi koji svugde oko sebe vidi ono čega nema. Jasno je on video stvarnost, a u svojim pripovetkama ponudio je svetu i jednu sliku moralnog, srećnog života. Skerlić kaže da Lazarević slika život onakvim kakvim ga sneva, ali i da ume da oseti život…

Njegov kum Vladan Đorđević, po zanimnju lekar, prvi ga je nazvao “srpski Turgenjev”.
Većina pripovedaka je filmizovana, te smo osim u školskoj literaturi (ili sopstvenom izboru) mogli ponovo da se susretnemo sa vrednim Lazarevićevim delima. Oni koji su radili filmove, potrudili su se da film bude dostojan Lazine veličine.

 

grob Laze K.Lazarevica

Bavio se i prevodilačkim radom ( Černiševki, Gogolj…).
Svake godine dodeljuje se u Šapcu nagrada “Laza Lazarević”  za najbolju pripovetku.

“ Svet se raskloni u dva reda, puštajući invalida: krasnog, jednog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet – ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.”

Sve će to narod pozlatiti

Slavica Štulić

Leave a Reply

Your email address will not be published.