Milan Ćurčin

Milan Curcin…berući ljubičice izgubio sam put…
(“Ne beri ljubičice”)
…ja volim kad pada lišće…
(“Na stranputici”)

Nakon naznaka koje je u sebi nosila poezija Vojislava Ilića, pojavio se pesnik koji će započeti period moderne u srpskoj poeziji: Milan Ćurčin. Već njegovi prvi stihovi bili su znak da se nešto revolucionarno dešava ili kako kaže Bogdan Popović pojavio se “prevratnički duh”(1903.godina). Za vreme studija napisao je svoju prvu pesmu “Veče u vrtu” koju je objavio u časopisu “Brankovo kolo”.

Kako je Milan Ćurčin jedan od onih pesnika koje nazivaju “zaboravljeni pesnici” i kojem se tek odnedavno ponovo izdaje zbirka poezije, počećemo bez mnogo uvodnih reči priču o njemu njegovom prvom pesmom koju je objavio u časopisu „Brankovo kolo“:

Veče u vrtu

Stišo se u veče vetar, ne drma više granje,
Te ćuti jela tanka i nemo stoji bor.
S neba se lako spušta, nevidno, sa dve strane
Suton. Vrabaca samo brbljivi slušam zbor.

Usamljen, gutah vazduh, što bor i jela pruža,
Komarac koji kadkad u moj zabludi kut,
Il’ sretnem stazom bubu, il’ smešnog laganog puža,
Ili mi žaba gorda skakućuć’ pređe put.

Pa onda na klupu sednem i sanjam budne snove,
I brao mrak mi se spušta i žurno prolazi dan,
I nikom ne bih dao nipošto sate ove,
Jer tu sam ko u snu srećan, a – ipak nije san.

1903.god.

Pesme koje će Ćurčin nadalje objavljivati napredovaće u slobodi forme i slobodi pevanja. Pisao je uporedo sa velikim pesnicima moderne poput Šantića, Rakića, Dučića… ali je u potpunosti različit i od svojih savremenika – modernista. Bio je u prepisci sa Rakićem… Njegova “modernost” pristaje i današnjici, kao da iz nje peva i o njoj peva.
Kako pesmom, tako i polemičkim tekstovima uzburkao je književnu javnost svog vremena…

Rodio se u imućnoj trgovačkoj porodici 14.novembra  1880.godine u Pančevu. U Pančevu završava osnovnu školu, a gimnaziju uči u Novom Sadu. Studirao je u Beču. Doktorirao je 1904.godine germanistiku i slavistiku braneći tezu “Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi”. Sledeće godine doktorat je objavljen u Lajpcigu, a na naš jezik prevedena je  1987.godine povodom dvesta godina od Vukovog rođenja. Neko vreme predavao je u svojstvu docenta germanistiku na Univerzitetu u Beogradu. U to vreme objaviće i urediti dve knjige “Sprpskohrvatskog almanaha” (1910-1911). U Zagrebu će živeti u perodu između dva svetska rata. Uređivaće  (i pisati) časopis za kulturna, politička i društvena pitanja“Nova Evropa”.

Za vreme rata živeće u Splitu. Posle rata radiće u Leksikografskom zavodu FNRJ u Zagrebu.
Umro je u Zagrebu 20.januara 1960.godine.

Objavljivao je pesme u najpoznatijim književnim časopisima (  “Brankovo kolo”, “Carigradski glasnik”,  “Srpski književni glasnik”…), objavio je dve zbirke pesama u mladosti (1906 i 1911.god.), pisao studije iz književnosti, političke studije, o Meštroviću…  bavio se prevodilačkim radom …

Ćurčin je tražio i svojim rečima pokrenuo jednu ozbiljnu raspravu o “pojmovima” u poeziji. Stare forme pesničkog izražavanja zahtevale su prekrajanje kako bi se prokrčio put razvoju poetske misli. Svoj stav prema poetskom stvaranju iskazao je svojom pesmom:

Pustite me kako ja hoću
Zašto uvek jedno i isto,
Zar baš mora biti jasno i čisto,
I svuda propisan broj?!
Ta pesma nije akt, i mis’o nije slovo.
A duh traži uvek novo,
I hoće da bude svoj.
Ritam će kroz muziku reči
Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj;
U pesmi zakoni ćute – Pustite osećaj!

 

Ovaj sveobuhvatni poziv da se iz slobode piše nije samo značio prekid sa tradicionalnim koje u određenom trenutku postaje sputavanje i uljuljkivanje duha, već u sopstvenoj duši pronađene drugačije duhovnosti koja u sebi nosi jednostavnost, smelost, šalu i lepotu koju drugi pesnik ne treba da podražava već iz svoje slobode svoju pesmu stvara. Svestan svoje različitosti i ponosan na nju, objasniće ljubiteljima poezije da je došlo vreme da svako traži svog pesnika.

Umetnička poezija prestaje da se povinuje potrebama narodne poezije… dolazi novo vreme. Kitika je podeljna: Bogdan Popović ga hvali i uvršćuje nekoliko njegovih pesama u svoju Antologiju srpske poezije, Skerlić daje pozitivne ocene, a Matoš ga kudi i dodaje da Skerlić u domenu poezije nije naročito vešt…

Zaniljiv je komentar – sud pesnika Milorada M.Petrovića ( napisao je poznatu pesmu “Jesen stiže dunjo moja”, “Igrale se delije”…) čiju je pesmu “Seljančice” Čurčin pominjao kao primer prohujalog pevanja. Osetivši se prozvanim, napisao je tekst o Ćurčinu i objavio u “Brakovom kolu”. Tu kaže kako g.Ćurčin objavljuje rat celom svetu, kako se raduje tome što njegove pesme ne može svako razumeti… On njegove pesme čita kao i sve pesme objavljene po časopisima ali ne baš ravnodušno. U njima vidi mrvice filozofije, mrvice  muzike, osećanja… ali to nije dovoljno i time g.Ćurčin ne treba da se zadovolji. Mozda će ,dodaje, jednoga dana uspeti da bude pesnik vredan poštovanja… Čitajući njegovu pesmu “Letnje posle podne” došao je do zaključka da bi takve stihove mogao nizati svaki laik. Da čujemo tu pesmu:

Letnje poslepodne

Igra sunčana jara,
Treperi zreo vlat,
A na crkvenoj kuli
Izbija sat
Podne.
Glup i nesnosan dan.
Npr. čovek leg’o i komito zin’o –
Pardon!
Pre toga sve do kože skin’o ‘
I drema,
Vreba san.
I taman san nestaško na oči mu sleti,
A žena se seti,
Da joj nešto treba,
Pa, kao iz neba,
U sobu uleti:
“Treba mi dve lepeze i nešto za mez’e”,
I.t.d I.t.d.
U tom odleti san… –
Užasno glup dan.
Ne čini li se vama da ova pesma više no Ćurčinovom, pripada našem vremenu i  da daje savršenu sliku “glupog” dana i njegove nesnosnosti…A koliko ih je u našim životima!?

G.Petrović citira još poneku pesmu uz komentar da bi on tako mogao da  piše koliko hoće; usudio se i da Ćurčinovu ideju iz pesme ‘’Bečka šuma” iskaže na svoj način jer je lepa ideja kod Ćurčina iskazana na traljav način…Uzgred, reći  ću da  njegova pesma ne prati Ćurčinovu “ideju”…

Pre no što prošetamo “Bečkom šumom” družićemo se sa drvećem i to će nam iskustvo dobro doći:

S drvećem

Crno i mokro stoji u parku drveće
Ne miče se i ćuti,
Ne tiče ga se ono sunce što se jedva kreće
I u magli kao kolut žuti,
Bez strasti i plama
Tromo gazi sfernim utrinama.

Gledaš u kaplje: svaka  grana plače,
Stiskaš ruku oko hladne kore,
Priljubljuješ se uz mene –
I misli ti gore.
Pusti srce nek silno uzdiše,
Ali se ne boj, – to drvo diše.

Meni je svaki komentar pesme suvišan, ali imam želju da pesmu ponovo, ponovo čitam… Neće se više nijednom desiti da u šumu odem i,  bezazleno, kraj suznih grana prođem…

U “Bečkoj šumi” , gde prorade čula  kad je draga tu, započinje lepa priča, a na kraju se čuje tužna pesma:

Sveže je i vedro, jutro –
Ko početak lepe priče,
I po granju, i po zbunju
Nešto se budi i nešto se miče.

Trčaćemo po šumi svude:
Ti ćeš pričati puno i živo!
Ja ću te dirati mnogo,
A neće ti biti krivo.

Al’ posle, bićemo tužni,
Jer znamo šta biti ne sme.
Veče će biti lepo –
Ko svršetak tužne pesme.

Tako stvari stoje kad čovek ovozemaljski voli i kad te jasno pita zelis li da bude tako:

Dal’ hoćeš tako
Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il’ tek treći



Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?



S anđelima te nisam poređiv’o

I nisam hteo – ne razumi krivo! –
Da svoju dušu ljubavlju spašavam.

Zamerali su Ćurčinu kako su njegova osećanja u ljubavnim pesmama plitka. Mislite li i vi tako nakon još samo nekoliko njegovih ljubavnih stihova, ili biste se rado i vi – pesmom podstaknuti- s nekim u proleće zdruzili, baš ovako:

U vrtu smo se sreli,
Gde jarko sunce sja,
Proleće, ti i ja.



U bezbriznom zagrljaju,
Idemo druga tri:
Proleće, ja i ti.

Al’ kad zarko leto dođe,
I mladost ružu prođe

Ljubavi leptir se mane…

…  “U troje”

Ćurčin je pesnik koji se boji misli svoje i od straha se pita da li je nešto u njemu umrlo…
Pesnik koji ne zeli da se stopi sa masom koja ne misli, jer on je čovek od ideje:

Moje su misli nestalne, i nove;
Ja imam snova, a puk mirno spava.

(“Pučina je stoka jedna grdna”)

Zanimljiv i drag je Ćurčin kad piše stihove humorom obojene, a sa sadrzajem koji svuda oko nas srećemo… tada su njegove pesme oslobađajuće jer ne beže od toga da se govori o našem običnom životu koji se sa lakoćom zadovoljava šalama koje se svakodnevno ponavljaju.

Tako se kroz pesme smejemo sami sebi – ukoliko se u njoj prepoznajemo, ili prepoznajemo druge – i mozda poželimo da se vidimo u nekom drugom, lepšem svetlu. Jer u svakoj njegovoj pesmi rečeno je mnogo više od šale…  Pomenusmo već smešnu zenu kojoj treba lepeza i nešto za meze, još ćemo s istom šaljivošću proći selom da “vodimo ljubav” i tako tu, Bože moj:

Na selu

Jedne noći izneverio me je san.
Otvorio sam prozor, pa čeko dan.

Na dvorištu u polumraku
Budio se život: u budžaku
Spremala se mačka, da skoči
Na bure; peto je trljo oči
Onda se s lestvica sišo
I zevajući đubretu je sišo
Da kukuriče.
Ko da ih se to ne tiče,
Spavali su dalje na drveću
Pilići. Okolo, po travi i cveću
Blistala je rosa.
Odjedared začujem korak, i gle’ bosa
Devojka na bunar dođe po vodu;
Šta ću; upotrebih zgodu,
Skočih kroz prozor, pak joj –
I tako tu, Bože moj,
Nebirajući teme
Prekratismo vreme.

 

Slavica Štulić

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.