Mika Antic…al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji.

(„Čarobna pesma“ )

Da je život svojevsna čarolija naučio nas je svojim pesmama i životom Miroslav Mika Antić.

Nijednom rečju nije nam dozvolio da se životu ne divimo, a svakom nas je rečju u odaje radosne i prozračne životnosti odvodio.

I za bol ista odaja: pesma, pesma životna, koja bar osmeh mali iz nas izvlači i ne da srcu, ne da glavi da se boji i predaje. Svaki je pad startna pozicija za novu trku, novi smisao, novu životnu priču.

Ovde smo, na zemlji, da tragove svoje večnosti ostavljamo: kroz dodire ruku, usana…dodire kišnih kapi, vetrova i snega… pogleda u oči, tvoje, moje, naše… pogleda u plavetno nebo čije se plavetnilo svakoga trena menja, pogleda u zvezde, ptice lepršave… slušanja otkucaja srca, muzikalnih nota, šumova mora i titranja lišća… Život je lep kad umeš po zemlji da koračaš!

…Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
…I nauči se da umeš da odživiš svoj život
umesto da on tebe živi…

Putokazi
Treba se osvrtati oko sebe da ti zalud ne promiče sva lepota sveta. Stoga, ko je poput Antića rođen u Vojvodini, zalud priča o dosadnoj jednoličnosti ravnice, jer ne vidi dobro. Evo šta se vidi i šta se sve voli u ravnoj Vojvodini:

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,

tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša

ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav –
volim je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica

i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima

ej, pa ja je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu

i partizansku, kad je oktobra donela proleća selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.

Vojvodina

Ili, kako je na drugom mestu rekao, u Vojvodini :“….Jata lete u mestu, i mogu se ubrati…mlečni put je do kolena…zvezde rastu u žbunju…posle desetak koraka već hodaš po nebesima…”.

 



Ma gde da živiš imaš šta da voliš, ali je i ljubav umeće… Valja nam svima učiti od Antića.

Ako bi slušali njegove reči, njegova biografija u klasičnom obliku je kratka i njemu nepotrebna i nekorisna. Uz godinu i mesto rođenja pobrojao je šta je sve umeo da radi i da je dobio nekoliko nagrada.

Ali i tako suvoparna biografija bila bi mnogo duža jer je za života stvorio opus čije je i pobrojavanje dugo…nagrada je više no što ih spomenu… Takva biografija može poslužiti samo kao smernica za traženje i proučavanje njegovog dela. Njemu se nije sviđala takva biografija…nije bila u skladu sa njegovim životom…i to nas obavezuje da uz kraći klasični biografski prikaz pokušamo da budemo i drugačiji…

Rodio se u selu Mokrinu 14.marta 1932.godine. U Mokrinu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Pančevu, a jednu godinu u Kikindi. U Beogradu upisuje studije slavistike, odlazi u vojsku, po povratku odlučuje da se ženi i napušta studije. Bavio se različitim poslovima uključujući i fizičke poslove, pisao pesme, pomalo prozu i scenarija, režirao, glumio, slikao i priređivao samostalne izložbe po mnogim gradovima Jugoslavije, bio voditelj, novinar…

Posle mature radi kao tehničar u Narodnom pozorištu u Begradu, a od 1951.godine počinje da radi kao novinar u “Pančevcu” da bi od 1954.god. započeo svoju dugogodišnju saradnju sa novosadskim listom “Dnevnik, bio je neko vreme urednik revije za džez i zabavu “Ritam”, obnovio je i bio glavni urednik časopisa za decu “Neven”… Voleo je novinarstvo jer mu je omogućavalo da putuje i u isto vreme piše kolumne posvećene kulturi. Njegovi su se tekstovi sa velikim interesovanjem čitali: rubrike “Obično petkom” i “Žurnal Miroslava Antića”…

Od svoje prve, bezazlene šale da se u školi predstavi pesmom Desanke Maksimović kao da je njegova i koja ga stavlja u poziciju onog koji se kao pesnik u njegovom selu slavi i kome se proriče svetla pesnička budućnost (učitelj mu je oprostio tu šalu i na kraju godine tajno poklonio knjigu iz koje je prepisao stihove) do svoje prve, druge… pesme od kojih je zahtevao da budu dostojne njegovog lažnog predstavljanja, nije pošlo mnogo vremena.

Prva pesma nosi ime “Majka” i objavljena je 1948.godine u časopisu “Mladost”. Nakon dve godine (sa osamnaest godina) obljaviće zbirku pesama “Ispisano za proleće”, a potom slede knjige : “Nasmejani svet”, “Plavo nebo”, Roždestvo tvoje”, “Šašava knjiga”, “Koncert za 1001 bubanj”, “Izdajstvo lirike”, “Mit o ptici”… za decu “Plavi čuperak”(1965), “Garavi sokak”, “Prva ljubav”, “Živeli prekosutra”, “Horoskop”… roman “Stepenice straha”…dramski tekstovi “Parastos u belom”, “Ženidba na oglas”, “Otužni marš”… radi i na filmskim projektima “Sveti pesak”, “Doručak sa đavolom”(za ovaj film dobio je Zlatnu arenu na Pulskom festivalu za scenario), “Široko je lišće”…radi i dokumentarne filmove “Trojica iz starog Sombora”, “Spomenik”, “Hajde da rastemo”…

Njegova dela prevođena su na više jezika, a on je prevodio pesme Ferenca Fehera i drugih.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: dve Nevenove nagrade (1969 i 1973.godine), nagradu “Mlado pokolenje” (1974), nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta za dramu “Otužni marš” (1962), nagradu za filmsko ostvarenje, Orden zasluge za narod…

Ženio se tri puta i imao šestoro dece.
Umro je u Novom Sadu 24.06.1986.godine.

Uz njegovu ljubav prema kafani, druženju, ženama, sportu, muzici… možemo i moramo se zapitati kako je sve to stigao da ostvari i da li je njegovo vreme drugačije od našeg. Svestan toga govorio je kako je proživeo bar osam života, ali meni se taj broj čini malim.

Umesto da tražim objašnjenje koje zasigurno neću pronaći, dodaću da je umeo ne samo da napravi krov ili pozorišnu lutku već i vreme. Da nismo svedoci, ne bismo poverovali. Ako se sve njegovo ne zabeleži, buduće generacije neće nam poverovati na reč da je postojala takva genijalnost.

Ja ću uzeti za ozbiljno njegovu želju da bi bilo lepo kada bi svako izmislio njegovu biografiju, jer bi tada bio „najživlji među živima“. Dozvoliću sebi da pišem o njemu njegovim pesmama jer je njima sebe već učinio „najživljim čovekom među živima“, ali i mrtvima. Njegovi stihovi “nose” u sebi reči za živote svih budućih generacija i čine ga besmrtnim. A u njegovim pesmama neprekidno je prisutna nit da se životom dotakne večnost:

…Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.

… Besmrtna pesma

Njegove pesme, priče… neposredne izjave u njegovom intenzivnom načinu življenja koji je sav satkan od ljubavi ( “Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao” ) i lepe reči ( a njegove reči su – kaka sam kaže – od osmeha koji pripada jedinom jeziku na svetu koji je razumeo ) su njegova prihvatljiva ali i “korisna” biografija. Jedan je od retkih koji je živeo svoju pesmu (poeziju). I svoju autobiografiju sročio je u nekolko stihova.

Dovoljan je prvi stih: “Pronašao sam se u običnom…”

Njegovo stvaranje je njegova autentična biografija od dečijih dana do poznijeg doba, a on je neprekidno stvarao ili njegovim stihom rečeno: stvarnost je činio stvarnijom dodajući joj nestvarno. Drugačije nije umeo, ali ni želeo. Nije dozvolio svakodnevnici da ga proguta…nekad bi se samo uz čašu alkohola od nje branio, važno je bilo odbraniti se i pokrenuti…U njemu toliko životnosti, toliko tanane osećajnosti, toliko dara da se i od za naše predstave malog i bezazelnog napravi veliko i podsticajno. Ljubivoje Ršumović je kroz svoju pesmu “Miroslav Antej vojvođanski” pitko izkazao darovitu moć koju je Antić posedovao:

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara.

Sve što on dušom dotakne,
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara.

Šta mislite, da li bi se Antiću svidela biografija koja bi započela Ršumovićevim stihovima: U XX veku živeo je jedan čovek, po imenu Miroslav Antić, koji sve što srcem dotakne ili što dušu njegovu takne pretvori u pesmu….

Mislim da je se ne bi odrekao i da bi sa velikom pažnjom čekao da čuje produžetak, ali da bi dodao da uz njega uvek na kraju ide “zakavkavska” bajkovita priča tj. “bio jenom a možda i nije bio”. Tako bi se čitalac po Antićevoj želji na samom kraju ( mislim da za promenu može i na početku) sam odlučio da poveruje u kazano ili ne poveruje.

Dragocenost njegovih pesama namenjenih deci, ali i svima nama jer smo svi bili a delom i ostali deca ili smo bar sentimentalno nastrojeni prema sopstvenom detinjstvu, prava su mudrost za dečiju glavu i pravi podstrek za dečju maštu ali i nas starijih. Ne mašta Antić umesto dece već deci predočava i na svetlost dana iznosi koliko su u dečjoj maštovitosti važni i pametni kao i da svoje detinjstvo dobro treba zapamtiti jer će nas učiti životu kroz ceo život.

Čaroban je taj svet
Od izmišljene jave…

Rasejana pesma

Deca su najbolji učitelji života i zato ih ne treba sputavati već podsticati kad načas utihnu da se pokrenu… Kretati se, nezaustavljati, ići napred – najvažnije je u Antićevom životu.

“Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.” ( Antić ).

Antićeve pesme su podsticajne, dobronamerne, oslobađajuće za nepotrebno prećutkivanje ili ismejavanje dečijih ljubavi…
Kako su lepe dečije ljubavi, koliko dragosti i vreline u sebi nose:

…kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa… pocrveniš…
Plavi čuperak

 

I nadalje, kad prva ljubav zgasne, ponovo traži svoju prvu ljubav…Svaka je žena, svaki čovek neponovljiv i svaka nova ljubav uvek je “prva”. Čak i detetu je jasno:

…Nema na svetu dve iste srede

Sve nove ljubavi drugačije vrede…

Odluka

Antićeva dečija ljubavna poezija obeležila je svakog čoveka u našoj sredini. Na pomen njegovog imana svakome “Plavi čuperak” sine u glavi. Sasvim je jasno, stavili smo knjigu u džep i kad god ga praznimo na nju zaboravimo, a kad novo odelo oblačimo slučajno je premestimo.

Da li biste da vas neko zapita:

– Jesi l moje
Najmoje!

Da li biste bili radi da u želji odgovite:

-Jesam tvoje
Najtvoje! …. (Romansa)

 

Al, nije ljubav jedina dečija mudrost. Duga je lista, ali saslušaj samo jedan delić koji je pomogao odraslom:


Jednom kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih brzinu drukčije stizao?
Zašto se ne bih unatrag vratio?

U sebi sam se zasmejuljio:
Da,
najzad sam se opasuljio,
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže
…Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
…Dublje od svetlosti.
Dublje od svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna…

(Druga strana vetra-II deo – O tome kako sam uzjahao i samo vreme)

Kolika je i kakva bila njemu svojstvena i neophodna sloboda vidimo iz samo jedne šale u kojoj je govorio da se hapsi jer hoće da ide bos onda kada se nose čarape… nijedna granica tj.ograničenje koje te sputava nije za njega prihvatljivo.

Samo je ljubavi dozvoljeno, ako joj je tako nešto uopšte moguće, da se ograniči: leti do beskraja i tamo zgasne… nova se zvezda mora tražiti – stvarati, za novi brskraj, svevišnju lepotu, strast stapanja i rašćenja sve dok prostor, o zar je moguće, ne postane tesan pa se moraš iz stopljenog a zaustavljenog rasta izvući i novi rajski prostor tražiti. Ljubav sama sebi postavlja granice, kad pritiska a ne buja od nje se spokojno odlazi.

Da vas podsetim na obavezu koju svi imamo: da pronađemo plavu zvezdu! Svake noći zvezde nas strpljivo čekaju:

Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava.

Ja ti neću reći šta je
ova čudna zvezda, sjajna.
Kad je nađeš – sam ćeš znati.
Sad je tajna…
( Plava zvezda)

Dok sam razmišljala o “Mitu o pticama”naučila sam: Kad nam se nebo približi pogledu, kad se zgusnuti plavetno – beli oblaci učine kao da su nam na dohvat ruke “ne proteži ruku da uhvatiš granicu”, već polako, uz pomoć “vojkovođe sna” pusti da jata ptica preleću i tek kad su daleko čućeš klepetanje njihovih krila a potom ih uskladišti u svoja sećanja …

Možda iz jata do mene (vas) dopre i nemirni let ptice koju je Antić stvorio! Na nebu, negde, ma gde, ta ptica leti i nosi mudrost od njenog tvorca.

Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
Da malo počuti sa svojim delom.

Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja

Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.”

Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo.

I bacio sam je uvis:
Letite u čistoti, ptico moja!
… ( Mit o ptici )

Da čarolija našeg druženja sa Miroslavom Mikom Antićem, za koju vam je potrebna samo “jedna jutarnja kašičica snova” kao dnevna doza, bude potpunija, još jednu iskru, jednu prskalicu upaliću ovog trenutka za sebe i za vas:

Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti,
Sanjaj,
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče…
( Nepovratna pesma )

… uz Antićevo pevanje mozda i mi naučimo da poštujemo i punimo svoje vreme, možda i nama dan potraje milione godina…

Ako vam sada kažem kako se čuju tamburice Janike Balaša koje bolno sviraju cigansku pesmu “Pira manđe korkoro” (“Lutam sam po svetu”), znaćemo da je Antićev pesmonosni život završen, da novih pesama više neće biti i da nas je napustio čovek koji je “sav od svetlosti stvoren”. Znao je da će njegov boravak na njemu tako dragom, plavom nebu, biti samo njegova osmatračnica :
…jer ja se ne završavam.
Nadalje, svetlost njegovih pesama u našim je glavama. Da ih promišljamo, volimo… prisvajamo, sledimo, živimo. Čuli ste, pre no što zasviraše tamburice:

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

( Besmrtna pesma )

Izgleda da kiša pada, da, kiša “šiba i mlati”. Vreme je za reči:

…nikad se nismo sreli nas dvoje
mada se tražimo podjednako…
… Da, mora da je tako
( Pesma za nas dvoje )

 

****

Slavica Štulić