Oskar Davičo

davico fot.“…O, ja sam san koji nema dna ni ruba.”
“U sumrak”

“Koren je srca – sunčan; drugi je razlog tugi.”
“Karijatide”

Oskar Davičo se rodio u Šapcu 18. januara 1909.godine u činovničkoj porodici. Otac mu je po političkom oprdeljenju bio socijalista, a po verskom ateista. Majka je bila izrazito lepa, brižna i tiha domaćica. Davičo ih je ovako opisao:

„Otac: grlat, radoznao, zabadao je nos svud i u sve, a na moju sramotu i užas umeo je da nasred ulice glasno zapodeva razgovore o najtugaljivijim ličnim i tuđim problemima. I to isključivo sa nepoznatim svetom! Uživao je da se ispoveda i sluša ispovesti… Po zvanju – činovničić, po činu – kaplar (tri rata, tri rane, dve vrlo teške), po poeziji – sve se kunem i preklinjem neću piti rujna vina; po piću – karakter: trošio je ljutu rakiju isključivo…; po ubeđenju – socijalista; po funkciji u partiji – četvrti u redu pored crvene zastave svakog Prvog maja…po nadimku – bezbožnik.

Mama: naprotiv – lepotica. Ali vrlo tužna. I još tiša… mislila je poslušno… Ruka – meka, mala. Usne bez šminke… Pre podne u kuhinji… specijalitet: slatko od bundevinih rezanaca s medom, kasnije – hladan koh. Opsesija: nema zimnice bez pekmeza od šljiva! U kući nije bilo ni jedne knjige…samo nered prave…”

I svetski rat, iako je bio dečak, ostavio je na njega dubok trag, urezali su mu se u sećanja svi užasi rata… Već tada razabire šta znači pesma i vrednost reči… presudan je uticaj njegove tetke Ane, posebno njeno izražajno čitanje Jakšićevih stihova iz pesme “Na liparu”: Jeste li mi rod siročići mali… koji su odzvanjali u njegovoj glavi uporedo sa mučnim ratnim bežanjima, blizinom smrti, beznađa mladića koji sa pesmom odlaze u rat i zaboravljaju na svoj život… Sam će docnije spomenuti odzvanjanje tih stihova, svake reči koje je tetka izgovarala, rekavši da je u tim trenucima svaka reč značila sto puta više nego li ikad ranije …

 

 

Davico1961 na RTS-u

Osnovnu školu uči u rodnom gradu, kao i prve razrede gimnazije a više u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Već tada piše stihove, čita… Sa drugovima Đ.Kostićem i Đ.Jovanovićem izdao je jedan broj časopisa „Okno“ i zbog toga, iako uzoran i dobar đak, izbačen je iz gimnazije zbog „huljenja“ boga u objavljenom tekstu. Davičo je privatno u kraćem od regularnog roka ( dva razreda za jednu godinu) završio gimnaziju (1926). Imao je tada svega sedamnaest godina i kreće u svet, u Pariz na studije.
Upisao je romanistiku na Sorboni (Pariz) ali ih zapravo uči po povratku u Beograd na Filozofskom fakultetu gde je i diplomirao 1930.godine. U Parizu je zbog nedostatka novca radio razne poslove i nije ni uspevao da uči. Za taj period kaže duhovito kako zna gde se nalazi Sorbona i da je posetio nekoliko puta. Studije u Beogradu završava za nepune dve godine (1928-1930) sa prosekom – deset.

Zapošljava se kao profesor u Šibeniku, ali zbog ležernog druželjublja sa svojim đacima morao je da napusti posao. Potom radi u gimnaziji u kojoj je i sam učio i iz koje je izbačen. Od 1931.godine radi u Bihaću. Zbog svog političkog angažmana u komunističkoj partiji, gde je postao oraganizator koji je okupio oko sebe veći broj članova, osuđen je na robiju od pet godina ( Lepoglava, Mitrovica). Što je u to vreme pisao, bez obzira da li je u pitanju poezija ili štogod drugo čuvari su uništavali, a nedovršeni roman o detinjstvu je nestao. Nakon odležane kazne živi u Beogradu i radi kao jedan od urednika časopisa „Naša stvarnost“. Krajem 30-ih beži da ne bi bio uhapšen na Kopaonik kod očevog prijatelja. Tu je iz njega izbila poetska erupcija: piše svima dobro poznat ciklus pesama „Hana“, poemu „Srbija“ i druge pesme. Sve to za samo dva dana. Kao da je ciklus pesama munja nakon udara groma. Za kratko vreme žestoko izbija iz njega duga pesma! Rečita munja!

Odmah, kao da zajedno proživljavamo život Oskara Daviča, kao da možemo razabrati tek “pale“ reči na belinu papira, čitamo:

Hana

Zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca,

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi oči gore – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
S kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce

Čim sam je video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga
što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato bilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače..

Njen smeh me svog iscepa i smehom sve zašije,
taj radosni bunar, životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ šume, zatigrimo se u leta.
Neka ljubav u sunce svog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

… stihovi polako počinju da govore o beznađu, bolu i bespomoćnosti zemlje u kojoj živi a potom vapi :
Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.

… da bi pesmu završio upitno ali i sa jasnim stavom što izbija iz vrelih reči:

Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.

 

 

FELJTON-dobrica-cosic-i-osk

U pesmi reči imaju neka nova, ubojita značenja. Jedna reč se kao okean sruči na nas, druga nas iz njega izvlači… neke nove vrednosti iznesene su na videlo naših pogleda… Jeste li dovoljno smeli ili znate li kako biste se “zatigrili u leta”, da li vaša draga ima prste suncokreta…? Upitanost je dovoljna, rečita sama po sebi. Ta, uzmi ruku svoje drage i prste joj sucokretove pritisni na grudi i osluškuj šta radi tvoje srce, kud misao luta… i nek te prene pitanje: imaš li snagu tigra da ostaneš u letu ili ćeš Savom i morem u zaborav. ”Ili- ili” u isključujućoj verziji! Ili “tigar” ili “zaborav”! A kako je ljubav puna sveta to je i njena nedaća da živi tamo gde previše je bola, mraka, masakra… Ljubav koja uprkos svetu opstaje mora biti velika, moćna, nenapustljiva i samo tako i jeste ljubav…
Čovek bi da ćuti, dugo i nepomično ćuti nakon što čuje pesmu “Hana”, ali Davičo ide dalje i piše “Srbiju”. Lepo ćutanje Hanino prekida tutnjava
bolnih i uzvišenih reči:

Ja znam sva tvoja lica…

Ja mislim tvoju misao…

Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Oj, Srbijo
buno među narodima.

Partijski zadaci vode ga put Splita gde je uhapšen zbog svojih komunističkih aktivnosti i deportovan za Italiju jer se predstavio kao Jevrejin a ne kao komunista. Više puta pokušava da pobegne, a 1943.godine i uspeva. Stigao je u Dalmaciju i priključio se partizanskim odredima tj. Prvoj proleterskoj brigadi koja će proći mnoge krajeve Jugoslavije i učestvovati u oslobađanju Beograda.

Nakon rata radi u TANJUG-u, potom „Borbi“… brzo napušta novinarski posao i u potpunosti se posvećuje književnosti. Sudeći po njegovom bogatom opusu on je zaista imao mnogo toga da nam kaže i za taj poduhvat trebalo mu je i posvećenje. Radio je kao pomoćni urednik književnog časopisa „Nova misao“ i kao urednik poznatog časopisa „Delo“ što je i dalje bio književni domen.

Umro je u Beogradu 30.septembra 1989.godine.

Napisao je oko 15 knjiga poezije ( “Tragovi”, “Anatomija”, “Pesme”, “Hana”, “Višnja za zidom”, “Čovekov čovek”, “Nastanjene oči”, “Flora”, “Kairos”, “Tropi”, “Sunovrati”,”Snimci”, “Misterija dana”…), 10 romana ( “Beton i svici”, “Radni naslov beskraja”,”Pesma”,”Ćutnje”, “Gladi”… ), pisao je pesme u prozi, putopise, filmske scenarije, eseje… Svoja dela objavljivao je tokom života u velikom broju časopisa. Prva priča objavljena mu je u reviji „Beogradske ilustracije“ 1926.godine.

Dela su mu prevođena na više jezika.
Dobitnik je većeg broja nagrada: …nagrada Saveža književnika Jugoslavije za najbolje delo u 1952.godine za roman “Pesma”, Zmajevu nagradu za pesništvo, tri NIN-ove nagrade (za romane “Beton i svici”, “Tajne” i “Gladi”), Oktobarska nagrada grada Beograda za roman “Radni naslov beskraja”, nagrade “Branko Miljković” i “Aleksa Šantić”, Disova nagrada, Njegoševa nagrada…
1951.godine postaje dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti.

U svom stvaralačkom opredeljenju Davičo je sebe najpre prepoznao u nadrealizmu. Zajedno sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem učestvovaće u pisanju rasprave “Položaj nadrealizma u društvenom procesu”(1931). Njegovo početno neprikosnoveno prihvatanje tzv. automatskog pisanja pod dejstvom podsvesti biće nadograđeno uvođenjem socijalne problematike i shvatanjem da se treba lišiti straha od svesti… Oslobađanje poetske misli koju je doneo nadrealizam i koji je imao i šire posledice na društvo, vremenom u Daviča prelazi na jednaku upotrebu podsvesnog i svesnog, iracionalnog i racionalnog; početni revolucionarni estetizam prerasta u revolucionizam društva prihvatanjem marksističkih ideala i prakse. I egzistencijalizam će se inkorporirati u njegovo oslobađajuće ali uvek revolucionarno poimanje poezije koja vodi “bitku” sa vremenom, sa životom i smrću, sa okrenutošću ka življenju i razračunavanjem sa smrću… put ka trajanju…

…Ja grlim strast disanja… (“Dok dišem”)

Hoću li umreti ikada? Nikada!… (“Nemir”)

I u svojim proznim delima, počev od prvog romana “Pesma”, Davičo unosi novine u našu književnost koja je bila sva u duhu socrealizma. I tu je buntovan, sa prisustvom psihološke obrade likova, unutrašnjim monolozima i liričnošću… Prvi roman obrađivaće ratno vreme uz dramatičnu sponu revolicije i ljubavi u životu… ali i neki drugi romani baviće se istom tematikom…obradiće u romanima i vreme stradanja komunista pre rata, njivovo tamnovanje, izdržljivost u borbi za ideale… Njegovi romani nisu samo svedočenja o jednom vremenu već znatno više: psihoška drama koja se odvija u čoveku.

Kritičari početkom XXI veka kažu da Oskar Davičo još uvek nije dovoljno promišljan pisac. Olako je pao u zaborav, ali kako svojim delom ima šta da poruči i nama i budućim naraštajima preporučuju dublju i detaljniju posvećenost njegovim mnogobrojnim delima. On jeste hroničar svoga vremena ali na osoben književno-poetski način. On zna vrednost i veličinu reči i sa njima “pleše”, a mi čitajući ga učimo korake za neke naše nove igre.

Jake, ubojite reči neprekidno su prisutne: u Davičovoj samici tamničari čuvaju “samičare” koji u sopstvenom “grkjanu”odslužuju kaznu…

Sanjam da su jednog jutra tamničari
zatekli samice i okove prazne
u tamnici mukloj gde su samičari
umirali sami u grkljanu kazne.
Samičari

Da se poslužimo stihom koji govori o njegovom odnosu prema rečima:

Besmrtnost ću celu da dam
za konačnost jedne reči.

Dela koja su vezana za njegovu zbilju i dela koja govore o univerzalnoj “zbilji” viđenoj njegovim očima, nose u sebi lepotu i draž koju nam valja tražiti. Jer, Davičo nije samo “Hana” i “Srbija”( iako su stihovi beskrajno lepi)… čitajte još, sve dok ne poželite da i sami stvorite neku novu stvarnost:

Još jedna stvarnost počinje
seobom provincija budućnost
u zaboravnu prestonicu vremena (“Sati”)

Rat, smrt, krvoproliće … često su prisutni u njegovim pesmama ( i romanima)…
Kad mrak je u čoveku, zaiskri mnoštvo jasnih želja! Krvnik ubija čoveka prepunog sanja o životu, ubija u jednom hiljade ljudi…

Toliko sam željan, imam dvesta želja,
trista praznina koje ištu mleka,
gladan sam, o, sestre, a sutra me strelja
oko koje tama smrtnog vala čeka.

Željan sam mirisa i dalekih mesta,
ljudi neviđenih, dece druge boje,
željan sam osmeha i srećnih nevesta

Željan sam svega što zemlja ponese,
što nosi leto i mašta meseca

U vreme smrtno, u dane pokolja,
U meni se ljubav za ljubavlju rađa

Željan

Za ljubav ja sam se, sestrice, rodio,
iako mi reči pod šlemom krvare.
Ako sad poginem, ja sam vas bratio,
cvetovi crveni, pred mrakom Zvezdare.
….
Naheren od vetra, s cvetom iza uva,
Ja sam volo snove, curice žežene

Ja sam ljubav, ja sam se za nju rodio,
zato moje reči pod šlemom krvare.

Reči pod šlemom

Podelimo zajedno još neku pesmu ili deo pesme na ovom mestu, a potom po sopstvenom sudu i želji tražite dalje Oskarove reči…

Volim tvoje ruke
Volim tvoje ruke za igračke,
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Ljubav

Da li si, sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se sam zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptira što u snu proleće.

Da li si, sestro, rasla kraj žala
pa su ti oči šumne ko more,
pa su ti dojke kao dva vala
što se igranja ne umore.

Ili si došla iz toplih ruda,
iz bakarnih žila, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

Udes

Ljubavi, poplavo preko brega dana,
kurjak tvojih reka rasple se u more
naglo, ko grom što se iznad gromobrana
kao rog zario u šumne ponore.

O, ljubavi, šta sam, ne znam šta sam bio,
da l’ pio, ljubio, o, uporednici,
brodim li, o slutnje, jesam li brodio
morem kojim plove svetli ljubavnici,

pa sam posto ljubav, posto cilik rose,
reski izvor snage klonućima mesa,
ženi koju volim – zanosi što nose
mene ko njen udes pod granom nebesa.

Kad prođete pored Dunava, pozdravite ga njegovom prošlošću – Oskarevim detinjstvom:

Kiša pada u Dunav.
O bože, bože
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

Detinjstvo

Pozdravite i sadašnjost lepog, plavog Dunava svojim rečima… šapnite mu… Možda, možda i mi čujemo.

Dok je živ, čovek ne pristaje da se svede na svoj život samo.”
Slavica Štulić

Leave a Reply

Your email address will not be published.