Oton Župančić slovenački pesnik

Oton Zupancic

Oton Zupancic

Pesniče, dužnost znaš!
…Baci pesmu u svet,
nadahnutu današnjim dobom,
mi ćemo je pevati za tobom.
…hitaj niz Savu, plovi niz Dravu –
zub za zub, glavu za glavu!
„Pesniče, dužnost znaš?“

 

Oton Župančić je slovenačko pesničko blago koje je svoju vrednost rasprostrlo sve do onog ko pesmu voli. Lepa pesma granice nema…ostaje u svome „domu“ i putuje daleko, a svima je podjednako bliska.
Rodjen je 23. januara 1878.godine u Vinici (Bela Krajina).

Detinjstvo je proveo u lepom selu Dragatuš. Tu uči osnovnu školu i zavšava je u Novom mestu. U Novom mestu započinje i učenje gimnazije ali se porodica zbog finansijskog kraha seli u Ljubljanu. Više razrede gimnazije završava u Ljubljani (1895). Tu se upoznaje i druži sa Ivanom Cankarom i drugim piscima i pesnicima u književnom udruženju Zadruga. Studirao je u Beču istoriju i geografiju (diplomira 1900.god.), ali je više bio zainteresivan za umetnički život u Beču.

Prvu zbirku pesama „Čaša opojnosti“ objavio je 1989.godine. Živeo je u Parizu, Beču, Nemačkoj ( tu je radio kao učitelj), a 1910.godine vraća se u Ljubljanu. U Ljubljani se zapošljava u Zemaljskom pozorištu kao dramaturg, jer Župančić nije samo pesnik, već i dramaturg, esejista i dobar prevodilac. Neko vreme radio je kao gradski arhivar. Bio je urednik revije „Slovan“ i časopisa „Ljubljanski zvon“.

Oženio se i imao troje dece. U periodu između dva svetska rata bio je upravnik i dramaturg Slovenskog narodnog kazališta. Pre II svetskog rata bio je predsednik Udruženja slovenačkih pisaca. Jedan je od prvih članova slovenačke Akademije nauka i imetnosti koja je osnavana 1938.godine. Posle rata postao je direktor Instituta za kulturu slovenačkog jezika pri Akademiji nauka i umetnosti.

U toku II svetskog rata bio je politički angažovan, nakon rata član u Narodnoj skupštini. Dobio je počasnu titulu doktora nauka. Umro je 11. juna 1949.godine u Ljubljani.
Objavljivanjem  prve Župančićeve i u isto vreme Cankareve zbirke poezije počinje razvoj moderne u slovenačkoj književnosti.
U Župančićevoj poeziji prisutna je melodičnost, alegorija, isticanje uzvišenosti poezije, ali i socijalni i rodoljubivi motivi, misaonost i posvećenost deci kroz pesme namenjene njima. Napisao je zbirke: Čaša opojnosti , Preko ravnice, Monolozi (Samogovori), U Vidovu zoru, Zimzelen pod snegom. Za decu je napisao nekoliko zbirki od kojih je najpoznatija Ciciban. Preveo je svom narodu dela Šekspira….
Župančić je smatrao da ujedinjenje južnih slovena u jednu državu, Kraljevinu SHS, znači slobodu za slovenački narod. Iako je gajio velike simpatije za monarhiju, u periodu II svetskog rata shvata da se treba priključiti partizanskom otporu u borbi protiv fašizma. Govorio je Slovencima kako zvanični jezik (srpskohrvatski) ne ugrožava slovenački jezik koji će moći nadalje slobodno da se koristi i razvija.

Ah ta ljubav, neiscrpni izvor života i pesme:
Tiho posve nijem
Tiho, posve nijem
koračam s tom tajnom
svijetom tim,
i nitko ne zna otkuda
i niko ne zna zašto sjaj
duši mojoj pruža maj…



zašto, dok noć spi,
dok te napuštam,
pružam dlan u mrak
sav čeznuća pun



Zašto u taj sat
grlio bih sve
Zašto u taj sat
gore zvezde te

ko veliko, slatko cveće
nada mnom…
Draga šta je noć?
Što je noć i smrt?

Draga, što je greh?

Ja ga ne poznam!
Ja poznam tek tajnu tu
i ljubav u svojoj duši,
i svu tu ljepotu božju
preda mnom
i veliko, slatko cveće
nada mnom.

 

Susret

U ranom dobu, kad s čežnja tajnih
Treperi duša, s njom sam se srio
Na izvorima gora zavičajnih.



U duši začuh slatke melodije



I s njom u srcu nosim svijet cio…


Znaš li zvuk harfe kada podrhtava
Od slatke čežnje? Tako dršćem i ja

O kako milo šušte njene kose

Gledam i strepim… Šumore jasmini
Svilene ptice sleću iz gnijezda;
I moja duša nad njom, u visini,
Leprša, puna duga i zvijezda.

 

Kada bi svet takav bio da pesma samo od ljubavi diše i kad bi pesmom samo čar ljubavi osmišljavali, a za drugo ne bismo morali brinuti, lep bi nam život bio. Ali, daleko od ovog pustog sna čovek živi. Ubogi život često i ljubav usmrti. A zašto čoveče?

Kad krenemo po selima srešćemo idilu, toplinu doma i druželjublja. Oton se odlučio da o idili peva kroz odgovor muškarca ženi koja peva u njegovom selu, kroz sećanje na očeve reči…
na njivi stojiš, zelenila pjesmu mi pjevaš.

Sela su, ko trakama, povezana cestama;
crkva glavu podigla iznad sviju krovova,
sa visoka posmatra kako ljudi nestaju,
i sate im broji, i dela im kroji.
A kuće su kućice, prozori okanca.

Tvoja mi ruka, oče, s prirode zavjesu dizala
i – čudo do čuda – ljepote zemlje nam nizala;
pokazao si mi plodove po njivama i brijegu,
i šumu, gde se kosovi dozivaju i legu,
otkrio tajne glasove, grane gdje se viju


AI svako ko zarad hleba napusti ognjište svoje, seća ga se i pati što u tuđini živi. Otud i pitanje ima jednostavan odgovor:

   Domovino, gde si? Na tim njivama!

„Duma“
Kako je teško čovek živeo (ili da uopštimo: kako često čovek teško živi). Koliku je snagu u sebi morao imati da izdrži porobljenost, glad… i kad vreme dođe u borbu jak krene? Morao je imati snagu kovača!


Zato mi
i kovači, kovat ćemo svi,
čvrsto kovat, i pažljivo slušat ćemo mi
da ne bude među nama neko nepoznan,
kada dođe čas,
kada svane dan,
da ustane, plane kovač, silan kovač iz nas…
    „Pjesma kovača“

 

Ja dalje ne mogu. Znam, boriti se mora jer čovek sa nečovekom živi. Znam i da pesma može snagu dati. Znam, ali umorna od stvarnosti sklapam oči i tražim pesmu koja će da leči nemire u mojoj duši. Sa Otonom idem u prirodu lepu da se sa vetrovima družim:

Vjetar
Vijetar gna,
Ore i rije po jezeru tmurnom,
muti i miješa po nebu burnom,
oblake i magle tera do plesa.

Isto je šumi, isto je gorama i pticama što ih u luku vrati. Uz burne vihore vetra, srečću se sa morem gde talasi urlaju smrt, a gromovi se srde od mračnih šuma… Sve se u pokret dalo, sve govori o potresu pesnikove jave, a tek ponekad nežno vetar duva i govori setno o mladosti prošloj. Pesnik sebe „vodi“ gde god da krene, a pesniku samo „vihor“ što ga penje na visine sriče stihove u kojima mir nalazi potres njegove duše… Pesma lečiteljka, pesma mračna što o mraku peva, ispevana nalazi smiraj jer uhvati i izreče uzvišeno. Kada bi svako od nas mogao opevati bure svoje duše, shvatili bismo da naša vrednost u njoj počiva… Stoga čitajmo pesme i u njima potažimo reč za potrese naših duša, jer reč koja „verno“ slika pokazuje da je potres, vihor… naše „penjanje“ u misaonom sagledavanju sebe…

Unutašnji nemiri, vrtložni vetrovi i oluje Otonove pesničke duše neprekidno su tražili svetlost. Nikad je nije bilo dovoljno, jer koja je to svetlost koja omogućava „viđenje“ sopstvene duše i kad još dodamo da pesnikova duša titra za sve nas…

Da ne zaboravimo da je život najlepši tj. najdraži u svojoj jednostavnosti, prepustićemo se pesmi za decu. Kad se umorimo od naših  komlikovanih života najbolje je sa decom se družiti. Proverite!

Ciciban je zaspao
Ciciban
sniva san.
Dajte posteljinu –
meku mahovinu:
Pokrite ga ovom
granom jabukovom.
Vetar s gore dahne
jabuku razmahne,
savije se grana,
skrije Cicibana,
lišćem njega ospe,
cvetovima pospe.

 

Slavica Štulić

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.