Ljubav prema Valentini Serovoj bila mu je u životu najveća radost i najveća žalost, a njoj je to bio korak bliže samouništenju.

Valentina Vasilijevna Serova bila je blistajuća glumica i neverovatna žena. U nju su se zaljubljivali svi muškarci tog vremena, hraneći se njenom lepotom i ženstvenošću. Ipak, koliko nam god njen život izgledao savršenim, istina je da ruska Merilin Monro nije bila tako srećna. Inspiracija za pesmu “Čekaj me” Konstantina Simonova, koji je pesmom izražavao sve ono što je želeo da bude istinito, zaista nije umela da čeka.

Valentina Serova

Rođena je 1917. godine u blizini Karkova, a već sa šest godina odselila se sa porodicom u Moskvu. Upravo iz porodice i potiče njena ljubav prema glumi, što i nije iznenađujuće s obzirom da joj je majka bila jako popularna glumica svog vremena. Svoj prvi pokušaj u pronalasku ljubavi napravila je sa 15 godina, udavši se za partnera glumca. Njena majka se nije slagala sa izborom koji je napravila, ali im je ipak ustupila mesto u porodičnoj kući. Ipak, brak nije dugo potrajao i Valentina je odlučila da ostavi muža, što joj on nikada nije oprostio. Nije potrajalo mnogo dok se prelepoj mladoj glumici nije ukazala nova prilika za ostvarenje u braku. Na scenu njenog života 3. maja 1938. istupa heroj Španskog građanskog rata, Anatolij Serov. Desilo se to jedne vedre večeri u kući Anatolijevog bliskog prijatelja; šarmantan i lukavi pilot se na prvi pogled zaljubio. To veče ju je otpratio na železničku stanicu u Moskvi, da bi i sam odleteo do Lenjingrada u koji se ona uputila. Tokom naredna dva dana Anatolij je postao njena senka, pratio je gde god se našla, a već trećeg dana je pred nju izneo svadbenu ponudu. Zanosna Valentina je ponudu oberučke prihvatila i odmah potom, 11. maja, postala ponosna žena ruskog pilota, Valentina Serova. Anatolij je bio potpuno očaran svojom voljenom, pa je jednom prilikom zajedno sa svojom eskadrilom leteo iznad njihove kuće i, dok su njegovi prijatelji iz aviona bacali cveće, on je svojom letelicom na nebu napisao “Volim te”.

U ovo vreme, Valentina je imala 21 godinu i imala je svet pod nogama; igrala je glavnu ulogu u filmu “Devojka sa karakterom” koji je postao veliki hit u Rusiji, a njena veza sa Anatolijem je cvetala, sve dok mesec maj nije doneo neočekivani obrt i veliku tragediju. Bio je to dan njihove godišnjice braka, Anatolij je trebalo da se vrati kući nakon testiranja probne letelice, a Valentina je u jednom pozorištu igrala ulogu u veseloj komediji “Galina”. Nalazila se iza kulisa i pripremala se za svoj nastup kada je ugledala nekoliko vojnika koji su je čudno posmatrali. Direktor pozorišta Bersenjev joj je prišao, potpuno bled i promuklim glasom joj rekao: “Valentina, Anatoliju je jako loše”. Istog trenutka, Valentina ga je upitala: “Da li je živ?”, na šta je dobila odgovor “Umro je”. Kako je samo Valentina Serova mogla, nekoliko minuta nakon vesti da joj je muž poginuo, izašla je na scenu. Cela sala ispunila se tišinom, vesti o smrti čuvenog pilota bile su razglašene preko radija.

Valentina i Anatolij Serov

Valentina i Anatolij Serov

Skladno svojoj ulozi, mlada i prelepa udovica izvela je pravi spektakl, igrajući i smejući se na sceni, dok joj se u srcu odvijao košmar. Četrnaestog maja bila je ceremonija u Anatolijevu čast na Crvenom trgu u Moskvi, na kojoj se našao i sam Staljin, veliki prijatelj i obožavalac nesrećne Valentine. A četiri meseca kasnije Valentina je rodila sina, koji ne samo da je u potpunosti izgledao kao otac, već je po njemu i dobio ime Anatolij. Krajem godine, tokom jedne od predstava u kojoj je Valentina učestvovala, primetila je čoveka koji je sedeo u prvom redu i očima upijao svaki njen pokret. Nakon te predstave, primećivala ga je na svakom svom nastupu; stajao je pored službenog ulaza sa ostalim obožavaocima, čekajući priliku da Valentini uruči cveće ili pismo. Isprva se Valentina osećala neprijatno, ali je svakim sledećim viđanjem počela da gaji simpatije prema čoveku koji joj pruža toliko pažnje. Bio je to čuveni ruski pesnik, tvorac jedne od najlepših ratnih pesama, Konstantin Simonov.

Rođen je kao Kiril Simonov 1914. godine u plemićkoj porodici. Nikada nije upoznao svog oca, ali je zavoleo svog očuha, učesnika u mnogim ratovima u Japanu i Nemačkoj. Bio je jako školovan, a kao mladić je, glumeći svog oca kada se brije, isekao svoj jezik, zbog čega nije umeo pravilno da izgovara glasove “r” i “l”. Zbog toga je promenio svoje ime u Konstantin. Nakon što se zajedno sa porodicom doselio u Moskvu, počeo je da se bavi poezijom.

U vreme kada je upoznao Valentinu, Konstantin je već bio oženjen i imao sina Alekseja. Iako je njegov brak naizgled bio uspešan, Konstantin je, pronašavši svoju inspiraciju u glumici, ostavio ženu i sina. Iako je Valentina u početku bila izuzetno hladna prema strastvenom pesniku, on nije odustajao. Tokom 1940. godine napisao je predstavu “Čovek iz našeg grada”, a glavni likovi, Valija i Lukašin, bili su oličenje Valentine i Anatolija Serova. Predstava je postala veoma popularna utoliko više što je glavnu ulogu igrala sama Valentina. Korak po korak, dvoje talentovanih ljudi postali su prijatelji.

Ipak, rana od gubitka muža je kod Valentine bila sveža i prijateljstvo je bila jedina stvar koju je ona mogla da ponudi Konstantinu, kome je srce gorelo od želje da Valentinu osvoji. Simonov je bio inteligentan čovek i posedovao je neverovatnu intuiciju. Znao je da, iako je uspeo da uđe u Valentinin život, nikada neće moći da u potpunosti pridobije njenu ljubav. Uprkos tome, voleo ju je iskreno, ne obraćajući pažnju na tračeve koji su se širili o Valentininim aferama. Valentina je postala okarakterisana kao žena prazne duše, koja, iako je javno bila u vezi sa slavnim pesnikom, nije mogla da suzdrži svoje strasti kada su drugi muškarci u pitanju.

 

Cekaj me ja cu sigirno doci

Nekoliko godina je ovo dvoje ljudi živelo u vanbračnoj zajednici, ne žureći da vezu krunišu brakom. Kao da je znala da je njihova ljubav od početka bila osuđena na propast, Valentina dugo nije ni izgovorila reči “volim te” Simonovu. I dalje je patila zbog smrti Anatolija, a svaki čovek sa kojim je bila pokušavao je da joj pomogne da preminulog muža zaboravi. Međutim, Valentina nije želela nekoga ko će joj pružiti zaborav, već čoveka koji će joj pomoći da prebrodi bol i stvori u srcu mesta za još nekog. Konstantin Simonov je bio prvi koji je uspeo da glumici da snagu da nastavi svoj život i pokuša da bude srećna. Sam pesnik za Valentinu kaže: “Dopadali su joj se muškarci koji su jurišali oko nje, ali čoveka koga voli i kome je bila verna, Valentina nije mogla da zaboravi”. I bila je to istina – koliko god se trudila da održi vezu sa Konstantinom, Valentina nikada nije prebolela Anatolija.

Ubrzo je otpočeo rat i Konstantin Simonov je, prativši stope svog oca u želji da pomogne svom narodu, postao vojni dopisnik. Tokom svoje službe je u jesen 1941. godine napisao čuvenu pesmu “Čekaj me”, za koju se veruje da je promenila ishod rata i dovela do pobede ruske vojske nad nemačkim trupama kod Moskve i Staljingrada. Njegovo pesništvo upravo tada doživljava vrhunac i on objavljuje zbirku pesama “Sa tobom i bez tebe” koju je u potpunosti posvetio Valentini. Iako je zbirka bila osuđivana od strane kritičara zbog toga što njegova muza više nije bila blistava glumica niti časna žena, bila je to zbirka puna pesama koje su vojnici slali svojim dragama koje ih čekaju, koje su devojke prepisivale i učile napamet, lek za sva srca koja su bila zaljubljena ili su patila.

 

1942. godina bila je još jedna u nizu godina koje su Valentinu dovele korak bliže propasti. Konstantin se i dalje nalazio negde na ratištu, a Serova je zajedno sa pozorištem za koje je radila, otišla u Ferganu. Skoro svaki dan su joj stizala ljubavna pisma od Konstantina. Ipak, kada je dobila poziv da nastupa za ranjenike koji su bili smešteni u bolnici u Moskvi, Valentina je upoznala Konstantina Rokovskog. Preplavio ju je talas ljubavi za koji je mislila da nije moguće da ponovo oseti i bila je spremna da ostavi iza sebe i karijeru i Simonova kako bi bila sa Rokovskim. Iako mu se dopadala, Rokovski je od početka razumeo koliko je njihova afera bila krhka i nemoguća za opstanak. Imao je ženu i ćerku kojima je trebalo da se vrati, a ona je imala čuvenog pesnika koga je trebalo da sačeka kada se vrati iz rata.

велентина серова константин симоновNakon nekoliko meseci se ova veza raspala jednako brzo kao što je i otpočela. Valentina je Konstantinu Simonovu priznala istinu o svojoj aferi, a on joj je uputio gorke reči: “Ja sam, zaista, bio pošteniji nego drugi, čak i mlađi. Nisam želeo tvoje grehe, oprosti mi ili sudi”. Čak ni u toj gorčini i razočaranosti, pesnik nije mogao a da ne voli ženu koja mu je slomila srce. Skupivši snagu, ne samo da joj je oprostio, već ju je 1943. i zaprosio. Nakon što su se venčali, činilo se kao da je sva bol, patnja i čemer iz njihovih života bio izbrisan. Serova se ponovo uzdigla u rang najpopularnijih glumica. Štaviše, primila je Staljinovu nagradu za ulogu u filmu “Kompozitor Glinka”. A njen najveći obožavalac, Konstantin Simonov, joj je uputio sledeće reči: “Možda je to što me nisi volela i bilo dobro, jer možda, bez toga, ne bi bilo teškog, očajnog, gorkog i na kraju, srećnog života tokom ovih pet godina”.

Njihova sreća je, ipak, bila kratkog roka. Dok je slavni pesnik uzeo učešće u pokretima zbog kojih je bio primoran da odsustvuje iz Rusije, njegova voljena glumica plave kose i zanosnih očiju prolazila je kroz još jednu u nizu kriza koje su joj izjedale dušu. Ovog puta, reč je bila o njenom sinu, Anatoliju. Odao se alkoholu, a bez Konstantinove pomoći, nije postojalo ništa što je Valentina mogla da uradi da njegovu propast spreči. Povrh svega, u pozorištu je bilo sve manje prostora za “devojku sa karakterom”. Tokom pedesetih godina njena glumačka karijera se završila, a Valentininu tugu ni rođenje ćerke Marije nije moglo da ublaži. Kao da nije bilo dovoljno ironično što je bila udata za izuzetnog čoveka koga nije mogla da voli, Valentina je Mariju rodila 11. maja, istog dana kada se udala za Anatolija. Zbog predanosti alkoholu, za koju joj je Simonov rekao: “Imaš monstruoznu rusku odliku da piješ zbog žalosti, melanholije, nedostajanja…”, Valentina je izgubila starateljstvo nad Marijom, a nakon što je Marija odrasla, sa njom je izgubila i sav kontakt.

Godina u kojoj je Simonov konačno odustao od svoje ljubavi bila je 1957. Razveo se od Valentine, izbrisao posvetu Valentini koju je napisao u zbirci pesama “Sa tobom i bez tebe”, ostavivši samo njene inicijale ispod pesme “Čekaj me”. Usledio je niz smrti, prvo Rokovski 1968., zatim Anatolij 1975. a potom iste godine i Valentina. Konstantin se nije pojavio na njenoj sahrani, ali je, čak i u smrti, njegova ljubav prema ovoj ženi bila neizreciva. Preko prijatelja je poslao 58 ruža koje su postavljene ispod njenih nogu. A neposredno pre svoje smrti, čovek slomljenog srca i čudesnog pera izbrisao je iz svog života svaki trag postojanja njegove ljubavi, rekavši da ne želi da iko u budućnosti pokuša o njegovoj ljubavi da sudi na osnovu njihovih fotografija i pisama. Dodao je još, da je njegova ljubav prema Valentini bila, kako najveća sreća, tako i najveća žalost u njegovom životu.

 

*****

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vrijeme da zaboraviši da te nade lažu.

Nek povjeruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, — naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.