Saganova kao detePrivlačna, lepuškasta devojka Fransoaz Kuare (docnije Sagan) objavila je svoj prvi i ujedno najpoznatiji roman “Dobar dan, tugo” kao tinejdžerka (imala je 18 godina). Roman je fascinirao publiku i njena slava počinje u tako mladim godinama.

Ceo život će pisati, a njeni romani, scenariji…  uvek će biti “poslastica” za čitalačku javnost. Za nju je književnik Morijak rekao da je šarmantni mali monstrum. Ovo Morijakovo viđenje “rođene književnice” u potpunosti predočava Saganovu mladost i vrednost ali i vrednost njenih docnijih dela.

Prezime Sagan preuzela je iz romana Marsela Prusta „U potrazi za izgubljenim vremenom“ (princeza Sagan).

Saganova je rođena u Kažaru 21.juna 1935.godine, u imućnoj porodici. Bila je najmlađe dete koje su zvali „Kiki“. Otac joj je bio direktor ugledne kompanije, a majka je poticala iz bogate zemljoposedničke porodice.

Kako je roditeljima sin umro, rodjenje Fransoaz biće za njih dar sa neba. U potpunosti su je razmazili. Udovoljavali su svakoj njenoj želji, što dete ume i da zloupotrebljava. Njena starija sestra Suzzane izjaviće: “Celog života imala je totalnu nekažnjivost.”

 

Kako je živela i u Lotu okružena životinjama, njena ljubav prema životinjskom svetu vremenom će rasti do potpune strasti i udivljenja.

Školovanje je nije mnogo zanimalo te neće završiti studije. Njena rano stečena slava u širokim razmerama opredelila je da se posveti književnosti. Dar je posedovala, a sve što je zanimalo mogla je naučiti i van škole.

Opuštena, prepustila se mondenskom, luksuznom životu u kojem je uživala poput njenih književnih junaka, a možda i više. Njeni zanimljivi junaci živeli su jedan, a ona više života.

  1. godine doživeće tešku saobraćajnu nesreću. Zbog jakih bolova davali su joj morfijum. Pokušaj detoksikacije nije uspeo.

Doći će i do faze alkoholizma, uzimanja morfijuma ili drugih droga u velikim količinama, ali će se oporavljati i uvek sačuvati bistrinu uma koji joj omogućuje da piše sve do 1989.godine. Nakon toga imaće zdravstvenih ali i finansijskih problema. Kao da se već dovoljno naživela, pravila je zanimljive komentare na njenu neimaštinu. “Volim da propadam”- rekla je sa ležernošću i bez stida.

Napravila je zanimljiv komentar povodom upotrebe opojnih sredstava: Jedina stvar koju smatram odgovarajućom, ako hoćemo na inteligentan način da pobegnemo od života, jeste upotreba opijuma.

Ova izjava a i upotreba opojnih sredstava govori da je i ona na neki način bežala od sopstvenog života i života uopšte…

Iza njenog burnog, raskošnog života, iza njene strastvenosti i ekscentričnosti krio se intenzivan strah od samoće.

U životu je imala dosta ljubavnih veza, bez oficijelnih ugovora, ali i dva braka: prvi sa znatno starijim izdavačem G. Šelerom 1958.godine, i drugi, sa američkim plejbojem B.Festhofom 1962.godine… Brakovi su kratko trajali, a iz drugog braka ima sina Denija. Povodom rođenja sina izjavila je:

“Kad su mi ga dali u ruke imala sam osećaj ekstravagantne euforije, znam šta je biti drvo sa borovom granom – to je imati dete.”

Njen sin Denis istakao je da je Saganova bila dobra majka: pažljiva i zaštitnica.

Saganova je volela sve da proba, upustila se i u lezbejske veze. Kupovala je zamkove, najluksuznija kola, kockala uvek na jedan od tri po njenom mišljenju srećna broja. Jednom joj je srećni broj  osam doneo ogromnu sumu novca… Mnogo je zarađivala, još više trošila… izbegavala plaćanje poreza… Njen stav o novcu sasvim je jednostavan, iskren i u značajnoj meri realističan tj. stavljen u kontekst koji je prihvatljiv:

“Novcem se ne kupuje sreća, ali bih radije plakala u jaguaru nego u autobusu.”

Bila je neprekidno pod dejstvom opojnih sredstava i čak osuđena zbog posedovanja kokaina… Njen život bio je poput romana u kojem su granice mogućnosti pomerene i udaljene od svakodnevnog života većine ljudi. Stoga nije čudno da je napravljen film o njenom intrigantnom i makar naizgled bogatom i nepredvidljivom životu. Došao je i trenutak zamora, osećanja dosade prema takvom životu, ali i besparice…

 

Pisanje joj je bilo

kjučno u životu, ali da bi mogla da piše, bilo je neophodno burno živeti. Iz njenog bogatog književnog opusa izdvajamo romane i drame:  “Volite li Bramsa?”(1959), “Izvesni osmeh”,  “Zamak u Švedskoj”, “Raspremljeni krevet”, “Plavetnilo duše”, “Razvodnjena krv”, “Izgubljeni profil”, “Čuvar srca”, “Ožiljci na duši”… pisala je tekstove za šansone, scenarije za filmove i autobiografiju.

Umrla je 24.septembra 2004.godine u Honfleru. Po svojoj želji sahranjena je u rodnom mestu Kažaru.

Poslednju deceniju života Fransoaz je provela u zaboravu, napuštena, bez reči… Četiri godine nakon smrti interesovanje francuske javnosti za nju je obnovljeno. Uvek je u prvom planu bio njen fascinantni život, ali sada se i na njena dela gleda drugačije. Ona su nekad  (osim prvog) doživljavana od strane kritike pre svega kao odsustvo morala… danas njeno delo možemo čitati ne samo kao poruku društvu, već i kao umetničku vrednost.

Sagan i Katrin DenevFransoaz Sagan je pisala jednostavnim stilom o ljubavnim trouglovima, njeni junaci su uglavnom pripadnici bogate klase koji pate od usamljenosti, nemaju prijatelje, iskrenu ljubav… Saganova je žalila što nije u stanju da napiše remek delo poput Dostojevskog, Prusta… Bila je svesna sopstvene granice u umeću pisanja, ali su je čitaoci obožavali. Smatrala je da njena dela to ne zaslužuju. Ipak, Saganova je vreme provodila i u razgovorima sa Sartrom i drugim značajnim intelektualcima…

Njen dar i umeće pisanja su specifično njeni – samo na prvi pogled pomalo površni ali sa upadljivo zanimljivom pričom koja ruši tadašnje moralne tabue i sa značajnim prisustvom osećajnosti… duh visokih slojeva francuskog ( i drugih) društva u poptpunosti je prezentovala… Osećajnost bih istakla kao najveći kvalitet u njenim delima.

Svojim ekscentričnim životom privlačila je veliku pažnju, te se odnos prema njenom životu i delu mešao. Kritika koja je proglasila njenu književnost osrednjom, danas se preispituje. Tako i mi koji smo je nakon izvesnog broja knjiga potisnuli i zaboravili, možemo iznova preispitati šta nam je Saganova u potpunosti darovala svojim delima.  Kako je njen život bio najveća inspiracija za njena dela, a njen nam je život čudesno zanimljiv, neponovljiv, smeo, šarmantan, rizičan… biće da i njena dela nose u sebi tu čudesnu nit koju ne poseduje svaki čovek… Slobodna i smela kao ptica na nebu, Saganova nam je otkrila “nebeska plavetnila” koja su ptici bliska i o kojima mnogi sanjaju… a čovek uglavnom živi sa osećanjem da ne može da leti. Možemo i proceniti da li nam je uopšte potrebno da letimo poput Saganove… i to je zanimljivo razmišljanje o njenim delima i nama samima.

Fransoaz Sagan citati

 

“…Jednog dana više nećete da ga volite… I jednog dana, sigurno, ni ja više neću da volim vas.

– I opet ćemo biti sami i sve će da bude isto. I još jedna godina biće iza nas…

– Znam…

– … Šta smo svi mi skrivili?… Šta se dogodilo?… Šta sve to znači?

– Ne valja tako misliti… od toga bismo mogli poludeti.”

Roman “Za mesec, za godinu” ( Poslednja rečenica je i moto romana, a izgovara je Magbet)