Na pitanje kad je Ivo Andrić zavoleo Milicu Babić-Jovanović , možemo improvizovano odgovoriti: davno pre no što je upoznao ili zavoleo je od trenutka kad je spoznao ljubav i ženu koju bi mogao voleti.

Neobičan u svemu, Andrićeva ljubav ima istu karakteristiku: voleo je ženu koja je bila kreacija njegove mašte. O tome nam se i “ispovedio” napisavši pripovetku “Jelena, žena koje nema” (prvi deo triptiha je štampan 1934.godine, a ostala dva znatno kasnije). I pre toga je u svojim pesmama u prozi nagoveštavao kako će ljubav doći jednoga dana… voleće ženu nestvarne lepote, ženu snoviđenje…

Ako pratimo Andrćevu pripovetku “Jelena, žena koje nema” shvatićemo kako izgleda idealizovana ljubav koja još uvek ne postoji i o kojoj može samo da se sanjari. Iz Andrićevih “snova” saznaćemo šta očekuje od ljubavii, kakvu ženu želi.

Ljubav je Andrić povezao sa sunčevom svetlošcu i toplinom. Žena iz mašte dolazi “od aprila do početka novembra” i tek ponekad u sunčanim zimskim danima. Najčešće ga posećuje uz šum lišca… U ostatku vremena pritaji se i živi u njegovoj senci. Vreme koje deli sa njom duže je od stvarnog, njegova svest izdržljivija je od onoga što pružaju čula. Za čula su sati dugi, za svest, barem njegovu, nisu. Koliko samo tananosti u sebi nosi njihova ljubav kad titra poput lišća na blagom vetru. Tiha je žena koju voli, nežna, pažljiva, saosećajna. Kad njega boli što je nema, pojavi se na tren, ah, tako dugo bez vidljivog lica ali sa položajem svoga tela potvrđuje mu da i ona pati, da joj je potreban, da ne odlazi, da je ne zaboravi. Ali ona ga i muči svojom nepredvidljivošću, nestajanjem… uprkos povremene želje da je mrzi , on uspeva samo da je voli i čeka.

Kako ga na putovanjima uvek prati, odlazi često na put i to sam. On je zapravo traži, luta, ona može doći njemu bilo gde i bilo kad. Putovanje je način da se brže sretnu. Ipak, nije Andriću nedostajalo strpljenja. Prepustio se godinama nadanja, jer je radost pri pomisli na ženu plavih pramenova kose koja se stapa sa njegovim bićem tolika da ne može da odustane od nje,ne može ni da se zadovolji parčićima sreće. Na putovanjima se žena koje nema pojavljuje sa jasnijim obrisima lica, ona sedi kraj njega i ima utisak da bi je mogao dodirnuti. Postaje bliža stvarnosti. Postaje moguća.

Možda su godine čekanja učinile da prestane da ga posećuje, gotovo da je zaboravio na nju. Ali neko novo proleće iznova je probudilo nadu i osećanje radosti pri pomisli da će se Jelena pojaviti.
“Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam.”

Bez nje se nije moglo, gubitak savršene žene i savršene ljubavi plašio ga je: ”samo da ne prestanem da je čekam” (kraj pripovetke “Jelena, žena koje nema)”.

Tražiti, pronaći i čekati svoju neizmernu ljubav iz snova nije ga iscrpljivalo. Sa čudesnim mirom poredio je sa drugim ženama koje nisu bile ni delić njegove lepe Jelene. Andrić je imao u svom životu dosta ljubavnih avantura. Nijedna od tih žena nije ga opčinila niti vezala za sebe tako da joj se prepusti na neko duže vreme ili “zauvek”.

Postojala je žena po imenu Jelena u njegovom životu. Mladu Poljakinju Jelenu Ižikovsku iz Krakova upoznao je u kući u kojoj je stanovao tri meseca za vreme svojih studija. Ova potencijalna ili realizovana kratka avantura nije mogla biti inspiracija za Andricevu dugogodišnju inspiraciju – smatra kritičar Radovan Vučković. Jelena je plod mašte, plod njegove željene ljubavi koja ce doći jednoga dana. Jelena je plod nagomilanog iskustva i želje. Izbor imena mozda potiče i od Matoševe novele “Lijepa Jelena”. Zna se da se družio sa Matošem, bio pod njegovim uticajem, kao i da mu je napisao posmrtne reči. Matoš je bio opčinjen lepotom… Moguće je da je podsticaj za stvaranje nestarno lepe i nedostižne žene naša u u Petrarki (Laura) ili Danteu (Beatriče). Kako je uz objavljivanje prvog triptiha pisalo “Galusov zapis” (Galus je junak iz nedovršenog romana “Na sunčanoj strani ” pisan 1920-30-ih), a Galus jei lik koji se pojavljuje u romanu “Na drini ćuprija”, Radovan Vučković smatra da se kroz taj lik pisac “ispoveda”. Utamničeni Galus sanja lepu, nedostižnu ženu (Andrić je bio u političkom pritvoru). Treba uvek imati u vidu da je Andrić jasno rekao kako čitaoca treba navesti da traži pisca u njegovom delu, ali i da će na kraju shvatiti da je bio obmanut.

“Jednog dana” sreo je Andrić svoju “Jelenu”, sreo je ženu koju je mogao voleti. Zvala se Milica Babić i bila je žena dugododišnjeg prijatelja Nenada Jovanovica . U Milici je Andrić video ženu koju realno treba čekati. Imao je Ivo avantura sa ženama svojih prijatelja, ali im nije pridavao značaj. Sada je bio srećan, realno srećan, njegova mašta odvela ga je do nje. Sa lakoćom je prepoznao. Milica je lepa, zgodna, blistavog osmeha i dražesnog pogleda, privlačna duhom… Bili su prijatelji, jer je ona je bila udata i tu se nista više nije moglo očekivati. Ona mu nije neko koga će zavesti i otići, ona je žena koju voli.

 

Ivo Andric Milica

Nije mogao direktno izreći svoja dugogodišnja isčekivanja, nagomilana osećanja… Ali, mogao je da se druži sa njom, da joj se predstavi i uživa u zajedničkom vremenu. Zapravo, mi ne znamo tajnovitost njegovih i njenih reči koje su razmenjivali, lagano pripadanje jedno drugom kroz pisčeve lepe reči koje je slušala talentovana i kreativna žena Milica (kostimograf). Nema potrebe da o tome maštamo, imamo njegova dela u kojima nam je jasno predočio šta je ljubav, čeznja, stapanje. Za sebe je izabrao ženu koja je mogla da udovolji njegovoj mašti… čekao je dugo… nakon smrti njenog muža (1957) njihova ljubav postaje potpuna. Oženiće se sa Milicom 1958.godine. Ivo je tada imao 66 godina. Neobično je da se u tim godinama voli žena sa žarom koja je primerena mladosti. Milica mu je uzvratila mladalačkom ljubavlju u telu zrele žene. Čovek koji je stvorio vanvremensku Jelenu voljenu od vanvremenskog čoveka, umeo je i imao u sebi snage da započne život koji je iz korena izmenjen. Do tada avanturista, sada zadovoljan, zaljubljeni muskarac kojem je njegova žena temelj njegove životne radosti. Milica je bila osvojena još dok je bila u braku, ali je svoja osećanja jasno priznala sama sebi a potom i Ivi tek nakon smrti muža. Pustili su da se steknu okolnosti u kojima je njihov zajednički život bio moguć a da nikoga ne povrede. “Leteli” su kao mladost, sa osmehom na licu i žarom u očima…

Andrić je izgubio Milicu 1968.godine. Potom je nastavio da voli Milicu, ženu koje nema, ali sada bez nade da će se možda negde pojaviti.

U njemu su (možda) ponovo reči ispisane u mladosti: “Sanjam, a sam sam.”(“Ex Ponto”)
Mladost je bila jaka i mogao je ići dalje iako je već tada govorio (znao ) da su bol i patnja u svakoj kapi vode i svakoj vlati trave… (“Nemiri”). Starost ga nije imala gde odvesti.

Bol ga je činila nemoćnijim, oboljevao je… duša mu je “sagorela”… sve manje je pisao… i 1975.godine nas je napustio.

Slavica Štulić