Brak održan zarad dinastije

 

Mladost i ljubav su poput proleća, sve buja i sve se budi. Proleće “zagreva” želje i veru u njihovo ostvarenje, budi čak i utihle nade… Eh, kad bi ceo život bio proleće… kad se život ne bi pregrejao niti zahladneo, zaledio. Neko ume, a neko ima sreće da mu život bude dugo proleće. Neko ume, a neko ima sreće da mladalački ljubi dugo ili i do kraja života.

Knez Miloš i knjeginja Ljubica imali su svoje proleće. Čuvali su ga dok je bilo mladosti, a potom se “vreme” promeni za Miloša, a za Ljubicu osta isto. Sama nije mogla zadržati sto je imala u dvoje, te se i njeno proleće završi.

Sa oko 20 godina Miloša je  brat po majci, Milan Obrenović, uveo u posao trgovanja stokom. Posao je zahtevao da putuje. Jedno ga mesto privuče, jer ugleda ženu lepu kao iz snova. U Srezojevcima je sreo jednu od najlepših žena u tom kraju – Ljubicu Vukomanović. “Oči su mu ostale na njoj” (knez Miloš)…  Kad god mu se pružila prilika svraćao je u  Srezojevce. Probudila je u njemu ljubavni žar. Jednom prilikom ugledao je Ljubicu i njenu majku kako peru rublje. Zadigle su haljine, ali se postideše kad su ugledale Miloša. Spustile su haljine i nastavile sa pranjem, a Miloš se smestio na obronku kako bi mogao gledati Ljubicu. Pravio se da je zauzet nekim poslom i dugo uživao:

“Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, činiš `voliko, jest bila lepa za čudo.”

(Knez Miloš)

 

Knjeginja Ljubica Obrenovic

Istorijski zapisi o Ljubicinom izgledu kažu da su njene crte lica bile pravilne, ten beo, oči krupne i smeđe, a telo srednje visine i jako.

Po Kneževoj priči, poverio se drugu sa kojim je radio, Turčinu Cor-Zuki, koji je ubedio Miloševog polubrata Milana Obrenovića da isprosi Ljubicu. Proći ce još dosta vremena od Miloševog zaljubljivanja do ženidbe.

Milan Obrenović isprosio je Ljubicu u vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka i za kuma pozvao Karađorđa. Milan je tada dobio titulu vojvode, a Miloš se pokazao kao junak u bitkama kod Rudnika… Karađorđe nije odbio kumstvo.

Bilo je proleće 1804.godine kad je Miloš doveo u Milanovu kuću lepu Ljubicu. Kako je bio ustanak, Miloš je tek povremeno mogao na kratko da svrati kući. Dokaz su deca koja su se rađala za vreme ustanka. Oboje su u brak ušli nevini, bili su jedno drugom prva ljubav i prva strast.

Kao velikog junaka, Karađorđe će ga nagraditi titulom Vojvode 1908.godine. Miloš postaje politički značajan nakon smrti njegovog polubrata u čijoj je senci do tada živeo (1910). Kako je nakon neuspeha Prvog srskog ustanka ostao u Srbiji, smatraće ga predvodnikom srpskog naroda. Bio je primoran da menja mesta prebivališta, a docnije i da živi u zbegovima (1813-1815) . Bilo je to teško vreme, jer su sa dolaskom  na vlast Sulejman-paše Skopljaka nastavljena i čak uvećana haranja i mučenje srpskog naroda.
To je i bio razlog za nove bune i II srpski ustanak (1815).

Ljubica je odlučila da zajedno sa decom ne napušta muža uprkos velikoj opasnosti i panici, koja je i Miloša naterala da pokuša da skloni svoju porodicu  na sigurno mesto. Bila je spremna i u borbe da krene…  Po verovanju, Ljubica je za slučaj da se nađe u situaciji da je Turci mogu uhvatiti živu,  naredila  Marku Štitarcu da ubije nju i decu, kao i svekrvu i jetrvu. To je za nju bilo obezbeđenje.

Ne samo da se nikad nije žalila već je i Miloša primoravala svojim rečima da digne glavu i nastavi borbu protiv Turaka. U vreme bitke kod Ljubića (1815) Miloš i Hadži Milentije, obeshrabreni i izmučeni, povukli su se sa bojišta i odlučili da se vrate u zbeg kod svojih. Ljubica ih je dočekala pitanjem koje jasno iskazuje njen stav prema njihovom povlačenju:  da li ste oslobodili otadžbinu od Turaka?  Saznavši kakvo je stanje na bojištu dodala je:

“Pa zašto da ne pomrete na bojnom polju?! Idite na dušmane, sreća je hrabrosti na ruci; povrativši se k sebi, narod će sledovati vašem primeru…”*

Tada je bilo više nego očigledno koliko snage i autoriteta Ljubica ima. Kroz njen život ta će karakterna crta sve više dolaziti do izražaja.

Ustanici su odnosili pobede, situacija u drugim regionima išla je u prilog ustanicima… Nakon sklapanja mira sa Turcima i usmenog dogovora o srpsko-turskoj vladavini (1915), knez  Miloš će nastaviti borbu da diplomatskim putem dobije pisano priznanje potpune autonomije Kneževine Srbije (1830).

Ljubici su, po predanju, predskazali da će biti žena vladara – jer je na leđima imala dva, kao šaka velika crna belega. Bilo to tačno ili ne, Ljubica je kroz život uz Miloša išla baš kao žena budućeg vladara. Vodila je računa o svemu, ništa nije prepustala slučaju… Bila je jaka, hrabra i vredna, dočekivala ljude u konaku u Crniću, koji je smatran narodnim, sa malo pomoći…ipak,  nije mogla da ukroti Miloševu prirodu u dva važna životna segmenta: neverstvo i vlastodrštvo. Borila se žestoko na oba plana. Svojim ponašanjem knez Miloš je ugrozio i sebe i svoju decu, izmučio Ljubicu koja mu je ostala verna, iako je dugo samo simbolično bila u braku sa njim. Knez je u narodu svojim ponašanjem i delima izazivao gnev, a kneginja Ljubica najveće poštovanje.

Knez Miloš je voleo žene i često varao knjeginju Ljubicu. Brzo je se “zasitio”. Sa dobijanjem vlasti njegova prava priroda u potpunosti se ispoljila: svu vlast hteo je da zadrži za sebe i sve lepe žene koje bi mu zapale za oči da obljubi. Nekad su to bila nevažna neverstva, ali su ponekad činjena i uz prisilu. Bilo je i ljubavnih veza koje su mu bile značajne i koje su u potpunosti ugrožavale status Ljubice. Ona nije samo ponižena već i ugrožena, njen brak dovođen je u pitanje.

Prvu muku javnog neverstva Ljubica je doživela kad se knez zaljubio u Petriju (sinovica vojvode Antonija Pljakića) , mlađu i po zapisima neodoljivo lepu ženu. Netačna je priča, kaže istoricar Radoš Ljušić, da je Petrija bila nepoznata Sarajka. Za nju je bio zainteresovan i beogradski vezir. Udala se za Hadži-Prodanovog brata Mijaila. Nakon ugušenja Hadži-Prodanove bune (1814) cela porodica je bila zarobljena od strane Turaka. Miloš je za to saznao i uspeo da iz kolone izvuče, Petriju preobuče je u muškarca i odvede na sigurno mesto – kod Ljubicine rođake. Nakon godinu dana, Miloš je doveo da služi Ljubicu u Crniću.

 

Iako je retko dolazio u Crniće, Ljubica je primetila njihove prisne šale i smeh. Zatekla ih je jednog dana zajedno u krevetu. Odmah je napustila Crniće i otišla u Kragujevac sa decom. Tada je Miloš sve češće odlazio u Crniće. Petrija će mu roditi kćer kojoj su dali ime Velika (pocetak 1819-e). Knez nije Ljubici poklanjao gotovo nikakvu pažnju što ga nije sprečilo da u retkim susretima vodi ljubav sa njom. Tako se dogodilo da je bila trudna u vreme kad je knez dobio dete sa Petrijom. Već su počela govorkanja kako kneginja više ne može da rađa, a nije rodila knezu Milošu naslednika. Kako je zatrudnela, osetila se hrabrijom, samopouzdanijom i odlučila je da prekine tu vezu. Otišla je u Crniće tajeći da je trudna. I tad se dogodi nešto što ce uprljati njene čiste ruke i zbog čega ce se kajati ne samo zarad posledica koje su usledile, već zbog svog nerazumnog dela za koje je smatrala da joj ni Bog neće oprostiti.

“Zatekavši Petriju kako namešta sobu, upita je:

  • Kome spremaš dve postelje, Petrija?
  • Spremam jednu Gospodaru, drugu meni.
  • A gde ću ja spavati noćas?
  • Vala Bogu, prostrana je kuća!
  • Zar tako, Petrija? Nisam ja kriva što ti Bog nije dao- drsko odgovori mlada, ne obazirući se na Ljubicu.
  • E kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi – reče Ljubica i dohvati knežev pištolj… i sasu joj kuršum u grudi.”*

Ljubica je odmah morala da pobegne. Prijatelji su je sakrili i rekli da će knez sigurno da joj oprosti jer je trudna.

Knez je, ugledavši mrtvu Petriju, zaplakao, a potom i dugo tugovao. Rešio je da prekine sve veze sa Ljubicom, ali su ga najbliži saradnici odvraćali od takve odluke i pritom ga obavestili i o Ljubicinoj trudnoći. Miloš je pristao pod pritiskom da joj oprosti. Doneo je odluku o smrtnoj kazni i pomilovanju. Dozvolio joj je da slobodno živi u kući Obrenovića i uživa u svim bogatstvima, ali da je isključena iz “supružeske ljubavi”*.

Sa suzama u očima Ljubica je prihvatila kneževu milost obećavši da će uvek činiti što je dobro za njega. Dugo nije smela da se pojavljuje pred njim iako bi bili u istom konaku. Ćerku Veliku dovela je u konak i čuvala sa jednakom požrtvovanošću kao i svoju decu. Velika je umrla od boginja u trećoj godini života. Ubrzo umire i Ljubicina kćer Marija.

Knez je ponovo imao javnu vezu – sa Stankom. I nju je knjeginja htela da ubije, ali su je sprečili i kažnjena je batinama. Kneževi saradnici su ga upozoravali da će njegovo ponovno javno pojavljivanje sa ljubavnicom imati loše posledice. Na kraju će odlučiti da Stanku uda i umiri javnost. Ostaće i dalje u vezi sa njom dok se nije ponovo udala na njen zahtev.

Lepa Turkinja  Jelenka ( bila je u haremu  vojvode Stojkovića koji je raspušten 1913.godine), pozvana je od strane kneza i kneginje da im služi i podučava kćer. Postaće velika kneževa ljubav. Bila je lepa, mlada, pismena, koristila je svoju poziciju da se usavršava… Imala je veliki uticaj na kneza koji ju je postavio za domostrojiteljicu kragujevačkog dvora. Zvali su je Mala Gospođa u javnosti, jer svi su znali da je knez sa njom. Rodila mu je i sina koji je kratko živeo. Družili su se još neko vreme, a potom je bogato oženio, kako bi odobrovoljio Ljubicu koja je sarađivala sa opozicionarima. Sve vreme je pazio da ne dođe do susreta Jelenke i Ljubice, ali se to jednom dogodilo! Jelenka je morala da poljubi ruku knjeginje Ljubice. Bilo je to već  vreme kada se knez bojao knjeginje Ljubice, ali i Jelenka je strahovala.

Sledeća značajna veza kneza Miloša bila je Danica, robinja koju je kupio. Danica je imala 18 godina a knez 50. Nju će prebaciti u Vlašku pre abdikacije i u izgnanstvu živeti neko vreme sa njom. Rodiće mu sina koji ubrzo umire. Na uobičajen način, i nju će nakon toga dobro udati.

Još mnogo žena prošlo je kroz ruke kneza, nekad i dve veze u isto vreme, nekad okružen mnoštvom žena koje su ga služile… Imao je i svog činovnika – svodnika koji mu je dovodio lepe žene – Avrama Stojkovića…
U izgnanstvu je nastavio sa ljubavnim aferama, mnoge su ga skupo koštale.  Zna se da je imao devetoro vanbračne dece, ali sudeći po broju njegovih avantura taj broj je možda i veći.. Očigledno je da knez nije mogao da pobegne od svoje strasti prema ženama… nije se kajao zbog svojih postupaka… nikad se nije zaustavio.

O knjeginji Ljubici nije zapisan ni jedan podatak o neverstvu. Njeno vaspitanje nije joj dozvoljavalo da voli drugog, osim svog muža. Svoju mladost i lepotu darovala je svesrdno svom mužu, za koga kažu da i nije bio toliko naočit (rasečena gornja usna)… vlast mu je omogućila da ima žena koliko je hteo… Neki izvori kažu i da se knežev polubrat Milan pomučio oko prosidbe.

Knjeginja Ljubica se vremenom pomirila sa neverstvom muža, razdvojenim životom. Rodila mu je osmoro dece, troje dok su bili u normalnim braku a ostale kad je bila odbačena. Njena briga bila su  deca. Iako joj je zagorčao život, u njoj je tinjala potreba da bude u dobrim odnosima sa njim. Bili su u neprekidnoj prepisci, pisma su pisana sa poštovanjem i to je u značajnoj meri bio ne samo njen jedini “ljubavni kontakt” sa mužem, već i ostvarena stabilnost u pogledu njene dece i pitanja nasledne vladavine. I dalje mu je želela dobro, radovala se njegovim putovanjima, susretima sa značajnim ljudima na njegovim putovanjima u izgnanstvu…

Ljubicin život pun je tragedija, gubitaka bližnjih i dece, tako da je kroz ceo život išla bez skupocenog nakita. Nosila je burmu i diskretan lančić. Oblačila se jednostavno, mnoge su haljine na njoj bile njenom rukom izrađene. Lepota je nije napustila sa godinama, njena lepota dobijala je drugacija obličja i uz stav jake, hrabre i ponosne žene plenila je okolinu. O njoj su zapisane mnoge reči hvale. Jovan Hadžić ističe njenu duševnu snagu i razboritost. Boale-Konta istakao je da njene crte lica govore o njenoj odlučnosti, da je energična, hrabra ili hladna po potrebi. Boale-Konta dodaje:

“Srbi duboko cene svoju kneginju, i kad bi njen muž slučajno umro, drži se, da bi javno mišljenje predalo Gospođi Ljubici namesništvo kneževsko.”*

Ovo su reči kojima joj je odato veliko priznanje kao ličnosti, iako znamo da je knjeginja sa sinom Mihailom završila u izgnanstvu, gde je i umrla. Njena uplitanja u politiku svode se na to da je značajno uticala na Miloša i svojom verom i autoritetom doprinela Miloševim pobedama  u II srpskom ustanku, da je čuvala svoj brak i zbog svoje dece od kojih su muška trebala da naslede Miloša, da se nije slagala sa Miloševom samovoljom i pomalo nespretno delovala protiv njega podržavši opoziciju, da je pokušala da obodri sina Mihaila na prestolu.

Ostaviti utisak vredne i značajne žene pored muža ženoljupca bilo je teško, ali Ljubica je istrajala i ojačala,  njena ličnost je ostavljala dubok utisak na one koji su je sretali i na narod.

“Knjeginja Ljubica je, možda, najveća žena svoga doba; i oni koji su god videli Ljubicu u Bukureštu, čisto su se ubezeknuli njenom spoljašnjošću, i nikada neće zaboraviti šta su osećali pred licem ove znamenite žene.”- zapisala je Dora d`Istrija koja se upoznala sa knjeginjom 1839.god.*

Vuk Karadžić, koji je neprekidno podržavao porodicu Obrenović, zapisao je kako je samo njenom rukom izlečen ranjeni Miloš, na sreću srpskog naroda. Opominjao je Miloša za loše vladanje prema knjeginji. Knjeginja je bila u dobrim odnosima sa Vukom, finansijski ga pomagala ali i slala poklone kojima bi se Vuk obradovao. Slala je srpske proizvode – ukusnu pečenicu.

Knjeginja je bila uz Krađorđevu zenu po njenom povratku iz izgnanstva, kao prava kuma posećivala je i olakšavala njenu izmorenu dušu do kraja njenog života… Ispratila je dostojanstveno i na večni počinak.

Izgnanstvo i život u tuđini bio je pretežak za nju. Svoje zemlje nije htela da napusti ni po cenu života za vreme II srpskog ustanka, ali sudbina je odvela u tuđinu da tamo umre (1843). Umrla je sa verom da srpski narod voli njenog sina Mihaila i ostavila mu u amanet da vlada svojim narodom časno. Ćerku Petriju je zamolila da brine o ocu. Do zadnjeg trena bila je čuvar svoje porodice.

Miloš ju je nadziveo, vratio se iz izgnanstva i nastavio je sa svojom samovoljom još kratko vreme da vlada. I dalje se okretao za svakom mladom ženom:

“Zar se ne bi i star podmladio, u njih gledajuci? A? “  (Knez Miloš)

Knjeginja Ljubica je umrla na rukama sina Mihaila, a knez Miloš (1860) u prisustvu poslednje ljubavnice – Ruskinje Marije, lekara, sveštenika…

 

konak-kneginje-ljubice-stara fotografija

Konak kneginje Ljubice Beograd

 

_________

* “Ljubavi spskih vladara i politicara”-Rados Ljusic

 

Slavica Štulić