Srećan ljubavni život legendarnog jugoslovenskog i srpskog glumca

Česta razdvojenost dvoje zaljubljenih može udaljiti ljubavnike ili pak povećati čeznju. Razdvojenost je i opasnost da se u odsustvu ne dogodi neki iskok koji vas razdvaja od voljenog. Voleti i u svoju ljubav s mirom verovati, uprkos čestog razdvajanja, jeste čveoma vredno. Kad se sretnemo ili čujemo da postoji takav ljubavni par ostanemo zadivljeni i upitani koja je to čarolija uspela da sačuva njihovu ljubav. Tako je Bata Živojinovic živeo sa Lulom. Svojim izjavama otkrili su nam zašto je njihov život bio kao iz bajke.

Jedan od naših najpoznatijih i najproduktivnijih filmskih glumaca Velimir-Bata Živojinovic zavoleće ženu koju je poznavao dok je još bila dete. Lula se motala oko njega kao mladja sestra njegovog prijatelja. Verovatno se ponekad dobrodušni i duhoviti Bata i igrao sa njom, u prolazu joj dobacio neku šalu primerenu njenom uzrastu. Vremenom je sazrela i Bata je pogledao drugacijim očima. Svidela mu se. Zanosen je posmatrao Lulu dok je igrala košarku na Malom Kalemegdanu. Bila je prelepa devojka, rekao je Bata. Zaljubio se i promenio svoj način ophodjenja prema njoj. Lula je njegovo udvaranje prihvatila. Pomalo neozbiljno pustio je da ga čeka za docek Nove godine. Nije došao jer joj je to u šali ponudio, a Lula je ozbiljno prihvatila. Udešena, dugo ga je čekala a potom zaspala na fotelji u svojoj svečanoj odeći. Bilo je nakon tog dogadjaja malo podozrenja, Lula se plašila da Bata nije ozbiljan. Ipak, dan pod dan, uz njihov tajni zvižduk, vidjali su se, razgovarali, zbližavali… Sledeće Nove godine Bata joj je nepokolebljivo dokazao da je ne samo ozbiljan već i da mu je neizmerno važna. Bata je nekoliko puta u toku večeri zvonio na njena vrata, a pred zoru, pomalo pripit sedeo je u “Mlavi” i slusao cigansku muziku … poslao je po nju druga, Djuru Nosa, koji joj je preneo Batine reci: doći ću po tebe u kuću ako sama ne dodjes. Lula je dosla. Ne znam ko je od njih te noći bio sretniji ili su vec tada umeli isto da se raduju, zabavljaju i vole. Pesma, svirka i dobro raspoloženje obeležili su početak njihove ljubavne veze.

Lula je ubrzo pošla sa Batom u Skoplje gde ga je vodio posao. Krenula je verovatno bez odobrenja roditelja jer se otac žalio direktoru pozorišta da mu je Bata ukrao kćer. Bata u šali kaže kako posle toga nije bilo vrdanja. Uskoro su se venčali (28.avgust 1960-e). Venčanje je bilo skromno, proslavili su taj za njih najvažniji datum u životu u stanu Batine majke. I Bata i Lula ispostovali su želju Batine majke. 52 godine kasnije ozvaničiće svoju životom dokazanu ljubav i crkvenim venčanjem. Bila je to Lulina želja, mala želja koju joj je Bata ispunio. Činjenica da se nakon nje više nikad nije zaljubio govori koliko ga je Lula zanela, kao i da je u njoj video ženu koja koja ga u potpunosti ispunjava. I Luli je Bata bio sve. Od prvog zbližavanja do braka, radjanja dece … starenja… nisu se promenili. Ljubav je neprekidno trajala i jos uvek traje u srcu udovice Lule.

 

Od trenutka kad je započela zajednički život sa Batom, Lula je svoje vreme ograničila na njega i decu koja su ubrzo upotpunila njihov život. Njena individualnost razvijala se samo u okviru porodice, nije za sebe tražila neko vreme u kojem bi se ona posvetila nečem drugom. Ona ne zna ko bi bila da nije bilo Bate, u kom pravcu bi se razvijala njena ličnost, šta bi je okupiralo, gde bi se tražila… Sreća porodičnog života u potpunosti je zadovoljavala. Znala je da je Bata samo njen čovek, da je njegova ruka na njoj i kad je zbog posla odsustvovao… Smatrala je da njena individualnost treba da se razvija samo u svrhu očuvanja harmonije njihove sreće. Nije joj bilo tesko da nadogradjuje vedrinu duha koja je bila neophodna za život sa Batom, koji je u sebi nosio samo i samo životnu radost. Da bi sreća opstala i ona je u sebi morala graditi vedrinu kako ne bi postala dosadna. Bata joj je bio dovoljna inspiracija.
Osvojio je svojom nežnošću, vedrinom, duhovitošću i ljubavlju prema životu. I ona je takva, nežna, vesela i vedra, uvek željna pesme i smeha. Zaštitio je svojom ljubavlju i snagom volje kad je zatrebalo.

Bata je u sebi nosio životnu energiju za dvoje, ali ni Lula nije mnogo zaostajala. Uz toleranciju, duboko su “zaronili” u život koji zna samo da “namigne” problemima jer ce ih njihova radost rešiti… sve dok je zdravlja.
Posvećenost Lule bitno je uticala na Batu. Stoga joj se i javno zahvalio:

“Hvala mojoj Luli, zeni koja je uvek bila pored mene i koja je gradila moj karakter.”

On je mnogo radio i često bio odsutan od kuće. Porodično utočište nije se rušilo zbog toga. Njegov povratak bio bi uvek dogradnja sreće koju je nosio u sebi i na svojim odsustvovanjima. Lula mu je omogućila da u potpunosti ispuni svoju ljubav prema glumi, da ide iz filma u film, a da ne oseti težinu odvojenosti od nje i dece… I on je verovatno u pauzama snimanja udisao vazduh s` mirisima Lule i njihove dece Miljka i Jelene… nasmešio bi im se pred spavanje, pomilovao… Na glumu je gledao kao na posao koji ga usrećuje, slava ga nije menjala. U svom privatnom životu bio je običan čovek. Posao ga nije zamarao, srećan bi se vraćao kući. Sa bujicom energije obasipao je Lulu i decu ljubavlju, radošću, pesmom i smehom. Nije mogao dovoljno vremena posvetiti svojoj porodici; sam je rekao da privatni život gotovo i da nije imao. Lula je učinila da se njegova privatnost razvija i u njegovom odsustvu. Stoga je svoj život proveo u potpunoj sreći. “Nisam živeo tudje živote, svojim sam bio zadovoljan”- rekao je Bata.
Bata je bio svestan da harmoniju i sreću njegove porodice čuva Lula. “Moja žena je nas troje, sina Miljka, ćerku Jelenu i mene izvela na put”– govorio je Bata.

Ziveli su 56 godina u braku, a nakon Batine smrti Lula nastavlja da živi sa bolom i dalje posvećena deci i unucima. Uči ih, nošena snagom koju joj je ostavio Bata u duši, da vole život i da traže životne radosti…
Srodnih priroda, zivot je Bati i Luli bio duga radost, a ipak je prošao za tren. Takav je život, uvek kratak…

Slavica Štulić