“Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time sto ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću.” – rekao je Zoran Radmilović.

U svom životu potrudio se da sebi i drugima ne donosi nesreću, da ne ide preko svojih mogućnosti. Ali, njegove mogućnosti bile su ogromne, stvorio je od sebe ne samo besmrtnog glumca već nešto više od toga: Zoran Radmilović je Zoran Radmilović. Do te mere je zaokružio i uzdigao svoju glumačku ali i ljudsku ličnost da je neponovljiv i svima drag. Ušao nam je u dušu, slobodno se uselio, a mi smo ga još slobodnije gostili jer sa njim život postaje tražena jednostavnost i tražena lepota življenja.

Njegovo darivanje je veliko. Stoga je i naša ljubav prema njemu velika… Ako tek malo zavirimo u njegovu privatnost koja nas prirodno intrigira, ako saznamo kako tako velika ličnost voli svoje bližnje i  nadasve svoju izabranicu, naše poštovanje prema njemu  zaokružice se u blistavosti koja se retko sreće u čoveka.

Zoranov privatni život obeležila je dobrota i pažljivost prema roditeljima i sestri. Rodio se (11.maj 1933.god.) i živeo do studija u Zaječaru. Stekao je dobre prijatelje sa kojima je ostao u dobrim odnosima do kraja života. Nova poznanstva iz kasnijeg perioda nisu se pretvorila u prijateljstva, imao ih je dovoljno i verovatno nije smatrao da bi sa drugima mogao da ostvari tako prisnu vezu kao sa onima koji su ga pratili od ranog detinjstva. Negovao je ono što je imao, bio je svestan vrednosti prijateljstva i težine da se stekne, kao i vremena koje je potrebno da bi se potvrdila. To nije umanjivalo njegovu druželjubivost u glumačkom svetu.

Ana Radmilovic i Dina Rutic

 

Njegov ljubavni život obelezila je andjeoski lepa ali i pametna glumica Dina Rutić (rodjena 18.novembra 1943.god). Telo joj je bilo skladno, gipko, lice sa krupnim očima, ljupkim usnama… odavala je utisak umilne srne. Želela je da se posveti književnosti i upisala Filoloski fakultet u Beogradu. Kao ćerku poznatog beogradskog pozorišnog glumca Jožeta Rutića, brzo su je primetili i ponudili da glumi u filmovima. Za kratko vreme postala je najpopularnija beogradska glumica u Jugoslaviji. Prvo je igrala u filmu ”Prometej sa otoka Visnavice “(1964), slede “Omnibus 3”, “Most”… tv snimanja i drugi filmovi. U sebi je nosila neodoljivu lepotu duha, skromnost je bila utkana u nju. Slava je nije promenila, ostala je jednostavna, srdačna i dalje vezana za knjiženost.  Dina je volela da sluša Šarla Aznavura, a od glumaca joj je bio drag francuski glumac Gerard Philipe. Nakon što je imala priliku da glumi zajedno sa Zoranom Radmilovićem  u TV drami Mome Kapora “Provod”,  izjavila je u jednom intervjuu kako bi volela ponovo da radi sa njim jer je prijatan za saradnju i vrstan glumac.  Uz njega, rekla je Dina, svi igraju dobro. A u Zoranovoj glavi već je tutnjala želja-misao koju je izgovorio dok je posmatrao kako ide na fakultet: “ova mala ce biti moja žena”.  Zbližili su se, Dina je raskinula veridbu i krenula u zajednički život sa Zoranom. Venčali su se 1966.godine. U njihovom braku bili su upućeni samo jedno na drugo, posao je završavan na poslu i o tome se u kući nije pričalo. Zoran se brinuo o svemu, ušuškao je svoju voljenu Dinu u toplinu i sigurnost.

U skladu sa Zoranovim stavom da na život treba gledati sa radosnije strane, provodili su vreme u radosti, smehu, nežnosti… Ja imam svega dovoljno-govorio je Zoran- i meni je lako da tako živim. I Dina je bila duhovita i vedra, njihov spoj bio je savršena igra duhovne bliskosti. Kad je Zoran  govorio o svom životu i pogledu na njega, nije zaboravljao na one kojima težina života ne dozvoljava da na život gledaju sa smešnije, radosnije strane. Šta god da je izjavio, uvek je govorio sa merom i osećajem za sve ljude.

Dina je poticala iz porodice koja je bila komunistički nastrojena te je i ona prihvatala zdusno život pod okriljem svoje komunističke domovine. Zoran je delio suprotno mišljenje, njegov osećaj za pravednost kretao se u drugačijim okvirima. Suprotna opredeljenja postala su samo izvor šala i smeha koji je dominirao u njihovom domu.

 

Zoran Radmilovic sa cerkom Anom

 

U Zoranovoj 41-oj godini u njohov život ulazi kći Ana. Nova, neizmerna radost života u troje učinila ih je još kreativnijim u njihovom zajedničkom životu. Zoran je pisao dnevnik o odrastanju Ane. Činio je sve da Ana bude srećna, da joj razvije maštu bez koje se loše živi… Tako je mala Ana spasila Zorana od smrtonosne zmije pri obilasku zoološkog vrta. Možemo predpostaviti kako ju je polako, domišljato, sistematski i strpljivo naveo da tako razmišlja. Pored Zorana i njegovog duha sve se budi…

Zoran je insistirao da slobodno vreme provodi zajedno sa Dinom i Anom jer mu je bila potrebna ljubav i radost njegove porodice. U svom duhu rekao je kako ne razume sta ce ljudima veliki stanovi u kojem svako ima svoj prostor… Porodica je tu da bi bila zajedno.

Pisac Dušan Stojanovic je napisao knjigu “Iza zavese” kojoj je prethodilo pet godina proučavanja Zoranovog  života i rada. Knjugu je napisao u prvom licu pokusavajuci da uđe u licnost Zorana Radmilovića. Evo kako je osmislio jedan razgovor Zorana sa Dinom:

-Dinice šta misliš da otputujeno negde?

-Ne mislim Zorane, spava mi se.

– Šta je. Opet Radovan večeras?

-Razmišljao sam nešto, imamo parice, nismo gladni. Ajde malo da bežimo.

-Pa gde da bežimo Zorane?

-Ne znam, bilo gde. Eto Anica je u Cavtatu, mogli bismo i mi da otputujemo negde, u neko mesto u kom niko za nas nije čuo. Malo samo, par meseci. Šta kažeš?

-Dina je l` me volis?

-Volim te.

-Čuvaj našu Anu.

-Dina je l` me voliš?

– Volim………”

Sreću velike ljubavi Zorana i Dine, Zorana i Ane, prekinula je prerana smrt Zorana. Napustio ih je 1985.godine.

Dina nije uspela, a mozda nije ni želela, da kreira neki novi život. Povukla se iz javnosti i brinula o Ani. Ona joj je oživljavala i dopunjavala sećanja na oca. Svojim pričama učinila je da Ana na neki način nastavi da živi pod okriljem svoga oca. Kako je na Anu ostavio neizbrisiv trag iako ga je izgubila sa svega 11 godina, Dina joj nadopunjava sliku o ocu i posredno vaspitava u Zoranovim duhu. Smejati se uz njegove šale, dosetke, primedbe… nikad nije dosadno a ni vreme ih ne ugrozava.

Ana će odrasti, započeti život novinara, pisca… Njene knjige su vezane za priče kojima “oživljava” oca prezentujuci i sebe kao talentovano dete koje nikad nije moglo da zaboravi svoje detinjstvo koje je kreirao njen otac u jednostavnoj radosti življenja. Ta radost je ostala da živi u njoj sve do njene rane smrti (februar 2017.god).

Nakon premišljanja, Zoran je jednom prilikom rekao da bi ipak želeo da živi jos jedan ceo život. U njemu bi verovatno ponovo bili Dina, Ana i njihova sreća…

Zoran Radmilović i Ana

 

Slavica Štulić