Dok sam bila mala, negde sa početka 50-ih, skoro svaki blok zgrada je imao svoju malu prodavnicu u to vreme zvanu “bakalnica”. Svaka od njih je imala za nas decu neobična i lepa imena. Naša bakalnica se nalazila na samom ćošku ulice Hriste Boteva i Jovana Boškovića u Novom Sadu i zvala se “Miljacka”. Da sam u školi tada učila geografiju, znala bih zašto je čika Ibro dao baš to ime.
Bakalnice su bile pune razne potrošne robe. Bilo je tu: brašna, šećera, soli, pirinča (ali na merenje), ulja, sirćeta i petroleja, sapuna, šibica, celofana, dunst kanapa i drugih potrebština. Iznad kase na vidnom mestu krupnim slovima stojao je natpis: “Ne dajemo ništa na veresiju, a ni na crtu!”. Ja baš nisam razumela značenje napisanih reči, jer su mi neke bile nepoznate, ali sam znala da se radi o nečem važnom i ozbiljnom.
Nas decu su najviše privlačile bombone, koje su bile poređane odmah pored kase u lepim staklenim teglama. Bilo je tu u ono vreme veoma poznatih bombona: 505 sa crtom, plavi 9, Negro, Toska i gumeni mentol. Meni su se najviše sviđale takozvane “svilene bombone” u obliku lutkice. Presijavale su se u sedefastim bojama i mamile mi i pogled i uzdah, kad god sam bila da nešto nabavim za kuću. Nisam svaki put mogla da ih kupim, jer mi je mama obično davala tačno novca ili je kusur bio veoma mali. Videvši moj tužni pogled, čika Ibro bi mi obično rekao: ”Sačuvaj ovaj kusur i sledeći put će biti za koju svilenu”. A kada bi se to dogodilo, uživala bih u slatkom ukusu tih divnih bombona, naročito na kraju, jer su bile punjene divnim kremovima.
Kasnije, kada su se pojavile prve samoposluge, bakalnice su počele da gube na važnosti i polako su nestajale. Najduže su se zadržale one na periferiji grada. Pojava današnjih mini-marketa u meni su probudili sećanja na naše male bakalnice, koje kao da su opet osvojile ulice Novog Sada, ali u drugom ruhu. Samo, ne znam da li bilo šta u njima mami uzdahe nekih drugih mališana sa novim, lepim i slatkim sitnicama ili se to više ne dešava.
Biljana Hajduković
