…
Taj čas je samo trenut bio,
Al` bi i večnost zatamnio.
“Originalna”- Pasternak
Veliki ruski pesnik, esejista i romanopisac XX veka, Boris Leonidovič Pasternak, rodio se 10.februara 1890-e u Moskvi, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Leonid je bio slikar impresionista, a majka Roza Kaufman je bila pijanistkinja. Uz roditelje je od malena bio upućen na umetnost slikanja i muzike. Njihova kuća bila je stecište značajnih umetnika, među kojima su Skrjabin, Rahmanjinov… Rilke… svraćao je čak i znameniti Tolstoj. Boris je učio sviranje na klaviru od dečjih dana, komponovaće dva kraća dela u svojoj 13-oj godini.
Završiće gimnaziju sa najboljim ocenama. Upisao je Muzičku akademiju, podstaknut uspešnim radom svojih roditelja i sopstvenom ljubavlju prema muzici koju je gajio od dečačkih dana . Muzika Čajkovskog ga je opsedala. Pručavao je šest godina teoriju kompozicije. Govorio je da najviše na svetu voli muziku i Skrjabina. U njegovim književnim delima opisi muzičkog stvaranja, moći muzike, prefinjeni su poput same muzike. Hteo je savršenstvo kako bi se ostvario kao muzičar. Ipak, muzika nije bila mesto u kojem je mogao pronaći sebe u zamisli “savršenstva” zbog blagog nedostatka sluha. Skrjabin ga je podsticao da nastavi sa muzikom ukazujući mu da je u njemu je video potencijalnu stvaralačku moć. Osećao je ipak u sebi nepremostive nedostatke, iako su nedostatak sluha imali mnogi slavni kompozitori , i donosi odluku da napusti studije muzike. Upisao je Pravni fakultet (1908), a već sledeće godine prešeo je na studije filosofije na istorijsko – filolološkom fakultetu. Otići će u 1912-e u Nemačku gde uči između ostalih kod poznatih filozofa Nikolaja Hartmana, Hermana Koena. Predlažu mu da ostane i nastavi sa bavljenjem filosofijom u Nemačkoj (Marburg). Nije bio zainteresovan, iako je pokazao darovitost. Sa porodicom odlazi na odmor Švajcarsku, Italiju, posetiće Veneciju, koja je na njega ostavila dubok i nezaboravan utisak. Diplomirao je u Moskvi 1912-e, ali nije došao da preuzme svoju diplomu. I dalje se nalazi u arhivi Moskovskog fakulteta.
Književnost postaje Pasternakov domen u kojem traži sebe. Druži se sa pesnicima simbolistima, postsimbolistima, a potom sa futuristima (1914). Tu je pronašao sebe. Upoznao se i sa Majakovskim koga je voleo… Susrevši se sa futuristima i počevši da piše i objavljuje, Pasternak shvata da se njegova životna misija može ostvariti u književnosti. Veliki uticaj na njega je imala pesnikinja Marina Cvetajeva.
Pasternak nikad nije prihvatio u potpunosti ni jednu pesničku grupu, od svake je bio nadahnut, ali je u svom pesničkom stvaralaštvu uvek bio drugačiji, tačnije, potpuno originalan. Koristiće klasične pesničke forme sa potpuno novim motivima, novim poigravanjem rečima kako bi preneo svoja razmišljanja. Smatrao je da pripadanje bilo kom pravcu, programu, predstavlja okov za pesnika. Govorio je da ne treba piscu postavljati nikakve zahteve ni u pogledu forme ni u odnosu na sadržaj. Njegova razmišljanja bila su izdvojena, iskazana pomalo zatvoreno, a često je plaćao i cenu takvog stava u SSSR-u: izolacija. Uprkos tome, nikad se nije povlačio. Marina Cvetajeva je rekla da je Pasternak pesnik bez teme… ali i da je njegova poezija svet proceđen njegovim okom. Pasternak zbunjuje. Čini se teško na prvi pogled razumeti ga. Iako takva, njegova poezija je dopirala do čitalaca. Razlog je u misaonosti i emocionalnom naboju koja dodiruje čitaoca. Njegov filosofski intelekt “dubi” po večnim temama prirode, ljubavi, života… on otkriva i sa osećajem dobrok muzičara umesto note ispisuje reč… Pasternak kaže da traži pesničke slike kojima se izlazi iz teškoća. U njegovoj poeziji sve biva “obojeno” drugačijim bojama od onih na koje smo navikli.
1914- objavljuje prvu knjigu “Blizanac u pantalonama” sa blagim prizvukom futurizma.
1914-1916-e piše zbirku pesama “Preko Barijera” gde već počinje da piše pesme koje se razlikuju od furističkih stremljenja, njegov pesnički izraz je samo njemu svojstven.
1916-e Pasternik odlazi do Urala. Tu se u Vsevolodovu – Vilvovu zapošljava u fabrici hemijskih postrojenja kao korespodent u domenu trgovine i finansija. Obići će poslom još jedan grad u blizini, koji će dobro upamtiti i kasnije opisivati u svom delu.
Objavljuje zbirku pesama “Sestra moja – život” (1921) koju je napisao tri godine ranije (1917-e) u jeku svog ljubavnog zanosa doživljenog u stepama (blizina Saratova). Bilo je jasno da se rodio moderan pesnik u SSSR-u.
Ne diraj
“Ne diraj, boja je još sveža!”
No duša ne zna da se čuva.
Sećanje – mrljasta je mreža
Usana, ruku, oka, uva.
Više od sreće, tuge strela
Ja tebe voleh, iznad svega.
Jer bela svetlost požutela
S tobom je belja i od snega.
Tako mi boga, tama sura
Meni će opet biti bela,
Belja od snova, abažura,
Belja no zavoj preko čela.
Složivši vesla
Čamac mi bije iz sanjivih grudi,
Ive se nadnele, ljube mi pleći,
Laktove, zglobove – strpljiv-de budi.
Pa to na svakoga može još preći.
Svak se u pesmama njemu baš nada.
Pa to je – pepeo od jorgovana,
Blesak je rosni to sa belih rada,
Umesto usana, zvezdana slana!
Znači sad, to ti je – nebesa grliti,
Ko da se rukama Herkul obuhvati,
Znači, kroz stoleća – slepo hrliti,
Za cvrkut grmuša noći sve dati!
Nikada nije hteo da napusti svoju zemlju bez obzira na promene koje su se dešavale u njoj i sa kojima se nije slagao. Njegova vezanost za otadžbinu bila je toliko jaka da i kad bude izložen nepravednim osudama, izolacijom, načini ustupak “čutanja” kako bi ostao u zemlji.
Pasternak je bio u neprekidnoj prepisci sa ruskim emigrantima, posebno sa Marinom Cvetajevom.
1921. objavljuje lirski ciklus pesama“Ruptura”.
1922. odlučio je da se oženi umetnicom Evgenijom Vladimirovnom koja će mu roditi sina Evgenija.
1922. objavljuje “teme I Varijacije”,1923-e objavljuje “Poručnik Šmit”… a zbirka pesama ”Drugo rodjenje”nastala je 1930-1931. godine.
Nikog doma biti neće,
Osim sumraka. U kute
Zimski dan kroz prozor sleće
Niz zastore razmaknute.
Somo pršić beli kosi,
Roj pahulja mokrih briše.
Samo strehe, sneg, i osim
Streha, snega – nikog više.
I opet če pasti inje
I opet će doći s njime
Nesmiljenost tuge sinje
I svebrige lanjske zime,
…
Al` kad jednom zatreperi
Iznenada sve po kući,
Dok tišinu hodom meriš,
Ti ćeš ko budućnost ući.
Ti ćeš stati pokraj dveri,
Sva u belom, bez kaprica,
Sva od one materije
Kojom šiju pahuljice.
Krajem 20-ih i početkom 30-ih godina Pasternak je postao priznat i hvaljen u SSSR-u, ali već od 1936-e smatran je “izdajnikom”, pao je u nemilost.
Gruzija je odavno ineresovala Pasternaka, a nakon odlaska i obilaska Gruzije(1931) biće oduševljen. Pisaće o njoj, organizovati pesničke večeri gruzijskih pesnika u Moskvi.
1932. godine oženio se po drugi put sa Zinaidom Nikolaevnom i iz tog braka ima sina Leonida.
1933. ponovo odlazi put Gruzije.
1935. Objavljuje prevode gruzijskih pesnika
1936. počinju teška i mučna dešavanja, ubija se pesnik Paolo Jašvili, uhapšen je i potom ubijen Titsian Tabidže…
Sa padanjem u nemilost, Pasternak će živeti izolovano u blizini Moskve, u Pjeredelkinu. Tu će živeti do svoje smrti.
Živi od prevođenja dela… a 1946-e godine upoznao je novinarku- Olga Vsevolodovna Ivanskaja, veliku ljubav svog života koja će uneti u njegov život novu mladost, elan i stvaralačku erupciju…Olga će ostati uz njega do kraja njegovog života, uprkos tome što se nije razveo i što je zbog njega vođena u logor.
1946. ponovo će progovoriti o svojim prijateljima, stradalim gruzijskim pesnicima… pokušaće da da prikaz gruzijske kulture i lepote njihovog pesništva… Iste godine objavljuje prozno delo”Detinjstvo Ljuversove”.
Još jednom će posetiti obožavanu “drugu domovinu” Gruziju (1959).
1955. završio je roman “Doktor Živago”. Na njemu je radio punih deset godina. Smatrao ga je vrhuncem svog književnog rada, a za mnoge čitaoce Pasternak je napisao samo tu knjigu. Obrađuje temu ruske ineligencije od početka veka do II svetskog rata. Roman zvanične izdavačke kuće odbijaju, jer ne sledi ideju oktobarske revolucije.
1957. roman će se prvi put objaviti u Italiji (tekst je prokrijumčario Pasternakov prijatelj Isaiah Berlin). Roman postiže ogromnu popularnost širom sveta, a u SSSR-u ga nema.
Od 1946. godine Pasternak je više puta bio u nominaciji za Nobelovu nagradu. Dobio ju je 31.oktobra 1958. godine za svoje lirsko stvaralaštvo. Pasternak je zbog pritiska od strane vlasti u poslednjem trenutku obavestio pismom da odbija Nobelovu nagradu. U SSSR-u nagradu su vezali samo za roman “Doktor Živago”. Postojala je zabrana bilo kakvog ogovaranja, uopšte priče o Pasternaku i “Doktoru Živagu” uz izgovor da je nagrada dodeljena u kontekstu hladnog rata. Pasternak je nazvan “crnom ovcom” socijalističkog društva. Pretili su mu oduzimanjem državljanstva i zato je odustao.
U Jugoslaviji je roman “Doktor Živago” objavljen 1962. godine. Poezija Pasternaka stići će na naše prostore kasnije i polako.
Pasternak je umro u svojoj 71-oj godini života, 01.maja 1960. Sahranjen je u Peredelkinu uz prisustvo velikog broja ljudi, uprkos tome što je bio u nemilosti.
20 godina nakon njegove smti, roman “Doktor Živago” je štampan u SSSR-u, a 1989. njegov sin Jevgenij preuzeo je Nobelovu nagradu koju je njegov otac pod pritiskom morao da odbije.
Doktor Živago
Sećate li se kako je Pasternak opisao doktora Živaga? Sve što o njemu saznajemo je da ima prćast nos i možda još ponešto.… Glavni , ali i svi ostali likovi predstavljeni su kroz njihova kazivanja i događanja koja u nama izazivaju intenzivna osećanja, a shodno našim osećanjima mogli smo sami da zamislimo privlačnost, muževnost… Živaga, snagu u zanosnoj lepoti Lare… Svi “učesnići” romana prepušteni su našoj zamisli na osnovu njihovih priča i dela u predočenoj atmosferi događanja u kojoj i sama priroda “priča”…
Roman je smešten u vreme pre i posle oktobarske revolucije, tačnije, od početka XX veka do II svetskog rata. Provešće nas revolucionarnim dešavanjima 1905-e, I svetskim ratom i oktobarskom revolucijom, vremenu nakon revolucije i kratkim osvrtom na II svetski rat. Sa velikim brojem likova koji se smenjuju, osnovnu potku romana čini doktor i pesnik Jurij Andrejević Živago. Pasternak vodi Živaga od sahrane majke do odrastanja i ljubavnih osećanja koju prevratnička vremena ne mogu da unište. Porodica Živago bila je veoma bogata, ali je otac napustio Jurinu majku, a da on za to tek kasnije saznaje. Gotovo da ga se i ne seća. Kroz veliku ljubav prema Lari, nadahtuti lik doktora Živaga prolazi kroz značajne istorijske dogadjaje. Uz moćnu ljubavnu priču, predočeno je i vreme patnji kojih se, izgleda, ljudski rod nikako ne odriče. Ali Pasternak veruje, veruje u neko bolje vreme i provlači svoju nadu gde stigne, gde može. Kroz ljubav, kao najuzvišenije ljudko osećanje, pomaže nam da nadu i mi osetimo ili makar poželimo da verujemo kako je i u nama budna.
Roman u sebi nosi autobiografsku okosnicu, ali vrednost romana počiva na Pasternakovom načinu da predoči svoje vreme u kojem ima dobrog ali i mnogo, mnogo lošeg, svoju beskrajnu ljubav, istrajnu i požrtvovanu ljubav prema njemu, ali i stav prema stvaranju, umetnosti. Kako su samo lepe i misaone pesme Jurija Andrejevića Živaga koje su objavljene posebno, nakon završetka romana. Na kraju romana čitaju ih njegovi prijatelji. Mi smo naknadno obavešteni kako bi i mi shvatili ko je je Doktor Živago u potpunosti. Što se tiče velike ljubavi Živaga i Lare, reći ću samo da stičem utisak da tako može da voli samo ruska duša, da samo ona može toliko da trpi i s druge strane da voljeni ( i on voli beskrajno) žrtvu smatra prirodnom kad se toliko voli.
***
Citati
(Početak romana: Sahranili su Jurinu majku uz bogat sprovod. Ali Jura ne vidi to, jer nije posmatrač sa strane , već dečak koji preživljava bol za izgubljenom majkom.)
On podiže glavu i sa uzvišenja prolete odsutnim pogledom jesenje pustare i manastirska kubeta. Njegovo prćonoso lice se nagrdi. Vrat se isteže. Kad bi vučić takvim pogledom podigao glavu, bilo bi jasno da će istog časa zaurlati. Dečak pokri lice rukama i zaplaka. Oblak koji je leteo u susret stade ga šibati po rukama i licu mokrim šibama hladnog pljuska…
Juru noću probudi lupnjava u prozor… Napolju je besnela mećava, vazduhom se kovitlao sneg. Moglo se pomisliti da je bura spazila Juru, i svesna koliko je strašna, uživa u utisku koji je ostavila na njega… Na svetu je postojala samo mećava i ništa joj se nije moglo suprotstaviti.
Prvo što Jura zažele … bilo je da se obuče i izleti na ulicu – da bi nešto preduzeo. Plašio se da će sneg… zavejati mamu tamo napolju, da ona neće imati snage da se odupre, pa će otići još dublje u zemlju, još dalje od njega.
Opet se sve završilo suzama…
***
U zimu, kad je bilo više vremena, Jurij Andrejević poče da vodi razne beleške… On zapisa:
…”Kakava sreća raditi od jutra do mraka za sebe i porodicu, praviti krov nad glavom, u brizi za ishranom obrađivati zemlju; stvarati svoj svet slično Robinzonu, podržavajući tvorca u stvaranju vasione; sledeći svoju majku – rađati sebe stalno iznova.
Koliko misli prolazi kroz svest, koliko novog ti padne na pamet dok su ruke zauzete teškim fizičkim radom… Gradski zatočenik, koji jakom crnom kafom ili duvanom šiba svoje klonule nerve I uobrazilju, ne zna za najjaču drogue, koju sadrže istinska nužda I dobro zdravlje.
…ne prpovedam Tolstojevo pojednostavljenje i vraćanje zemlji, ja ne izmišljam svoju korekturu agrarnog pitanja u socijalizmu. Ja samo utvrđujem činjenice…
Pred proleće doktor je zapisao:
“… I meni se nikad nije činilo da je umetnost predmet ili jedan vid forme, već mnogo pre tajanstveni i prikriveni deo sadržine… Prisustvo umetnosti na delima “Zločina i kazne” mnogo je potresnije od samog Raskoljnikovog zločina.”
***
“Koliko želim da pored službe, poljskih radova ili lekarske prakse stvaram i nešto trajno… da pišem neki naučni rad ili nešto umetničko.
… Šta mi onda smeta da služim, lečim i pišem? Mislim da to nisu oskudica i potucanja, ili nestalnost i česte promene, već duh praskavih fraza koji vlada u naše dane i koji se tako široko rasprostanio; baš ono: zora budućnosti, izgradnja novog sveta… u stvari to je sve visokoparno zbog nedostatka talenta.
Poetično je samo ono što je obično, naravno kad ga se dotakne ruka genija. Najbolja lekcija u tom smislu je Puškin. Kakve slavopojke časnom poslu, dužnosti, običajima svakidašnjice!
***
U Varikino smo stigli u rano proleće…Posle nekoliko noći zapevali su slavuji.
I kao da ih slušam prvi put, ponovo sam se začudio kako se ta melodija izdvaja od cvrkuta ostalih ptica… Koliko raznovrsnosti, i kakva snaga i jasnoća zvuka!
***
Prva pomisao, Jurija Andrejevića bila je da ustane i priđe Larisi Fjodorovnoj. Zatim preovladaše ustezanje…On odluči da joj ne smeta, a i da ne prekine svoj rad…
Ali misli su mu lutale sedam mora i sedam bregova daleko od onoga što je čitao…
Ona ne želi da se svidi… da bude lepa, zavodljiva. Ona prezire tu stranu ljudskog bića… I to gordo neprijateljstvo prema sebi udesetostručava njenu privlačnost.
“Kako je lepo sve što ona radi. Ona čita tako kao da to nije najviša ljudska aktivnost, nego nešto najprostije, dostupno životinjama. Kao da nosi vodu ili da ljušti krompir.”
***
… Jurij Andrejević neočekivano promeni planove i pođe da traži Antipovu.
Usput ga je često zaustavljao vetar, pregrađujući mu put oblacima peska i prašine…
-Živago!
-Larisa Fjodorovna!
-Otkud vi? Kojim čudom?
-Spustite kofe na zemlju da ih ponesem.
-Nikad ne zastajem na pola puta…
…Možda ćete koji put navratiti pa me nećete zateći; onda, molim lepo, otvorite, uđite, budite kao kod svoje kuće…
***
Jurij Andrejević se brzo oporavljao. Hranili su ga i negovali Larina pažnja, njena labuđe bela lepota, vlažni dah njenog gugutavog šapata, njena pitanja i odgovori.
Njihovi poluglasni razgovori, čak i oni najprazniji, bili su puni značenja kao Platonovi dijalozi.
***
Često sam kasnije u životu pokušavao da odredim i protumačim tu čarobnu svetlost koju si ti (Lara) tada ulila u mene, onaj zrak koji se postepeno gasi i onaj zamirući zvuk, koji su se otada razlili po celom mom biću i,
postal ključ za razumevanje svega ostalog na svetu.
***
(Na odru doktora Živaga prisutna je Lara)
O, to je bila ljubav, slobodna, dotle nepostojeća, ničemu slična! Oni su mislili kao što drugi pevaju…
Oni su voleli jedno drugo zato što je tako želelo sve oko njih: zemlja pod njima, nebo iznad njihovih glava, oblaci i drveće. Možda i više nego njima samima, njihova ljubav sviđala se svetu oko njih: nepoznatima na ulici, daljini koja se za njih otkrivala u šetnji, sobama u koje su se useljavali i u kojina su se sretali.
Ah, to, to je bilo ono glavno što ih je činilo bliskima, što ih je sjedinjavalo. Nikada, nikada, čak ni u časovima najvećeg zanosa sreće nije ih napuštalo ono najviše: uživanje u opštoj građevini sveta…ubeđenje da pripadaju lepoti čitavog prizora, celokupne vasione.
…
(Na kraju romana dva već stara prijatelja koja proživljavaju kraj II svetskog rata imaju utisak da ipak dolazi sloboda duše, sreća… u ruci im je sveska sa pesmama njihovog starog prijatelja… sve se to već nalazilo u pesmama Jurija Andrejevića Živaga.)
“Život nije što i polje preći”
