Sećate li se koje smo pesme šaputali u nečije uho i koje su šaputali nama? Ako ste slučajno zaboravili, lako ćete se podsetiti ovde.

Vratimo se zajedno romantičnim trenucima naše mladosti. Ljubav nije potpuna bez stiha – tako je bar naša mladost mislila. Ima li nekoga medju zaljubljenima ko nije napisao bar jednu pesmu voljenom biću?

U “starim dobim vremenima” prosto smo uranjali u začarani svet knjiga. Bila su to vremena kad se poezija još uvek mnogo čitala – od velikih ruskih pesnika do naših modernih.

Generacije su odrastale uz pesme Čika Jove koje su još uvek omiljene i po mnogima, najlepše dečije pesme ikada napisane na našem jeziku.

Kad smo malo poodrasli, sećam se da smo mi devojčice volele Lorku a dečaci Majakovskog.

Našu Tetka Desu – Desanku Maksimović voleli smo svi.

Naravno, kao i svi mladi čitavog sveta pisali smo poeziju i to ljubavnu. Mnoge od tih pesama su ostale davno zaboravljene na roditeljskim tavanima, podrumima ili garažama, ili su završile na deponijama smeća i niko nikada neće saznati njihove tajne niti veličinu talenta autora.

 

Biografije naših pesnika čitajte ovde!

Mostarske kiše – Pero Zubac

Priča – Miloš
Crnjanski

Hasanaginica

Uzalud je budim – Branko Miljković

Da su me ukrali cigani – Arsen Dedić

Zaboravi – Rade Šerbedžija

Vera Pavladoljska – Matija Bećković

Strepnja – Desanka Maksimović

Kad mlidijah umreti – Branko Radičević