Korak po korak i stići ću do željenog cilja. A cilj mi je da hodam do beskraja.

Sama sa sobom, najpre kroz ulice grada, a potom gde put me odvede. Brzo hodam kroz poznate ulice da što pre stignem do nepoznatih i prepustim se lutanju ne znajući kuda idem.

Za dana krenuh, oči razgledaju kud prolazim i osmeh se pojavi kad livadu vidi. Zastadoh na tren, a potom podigoh pogled sa trave i ponekog cveta i prepustih pogled daljini. Znajući da dugo mogu hodati bez prepreka, ponovo zakoračih. Lagano njišem korak po korak i reč po reč. Koraci jasni, a reči u zbrci. Treba im vreme da se usklade sa koracima. Hajde, reči znane, pričajte mi dok osvajam beskraj!

Uskoro i reči skladno počnu da „hodaju“, nekad brze od koraka, nekad samo jedna reč uz jedan korak, nekad kratka pauza, samo pokret i šum što ga izaziva. Hod, reči i šumovi, to sam ja. Tu, negde, samo sam ja. Hajde, reči moje, ulepšajte mi beskraj!

Davno beše kad osetih da duga šetnja traži dugu pesmu: mladost. S početka, koračala sam danima i mesecima s pesmom velikog Zbignjeva Bjenjkovskog „U ime tvoje“:

„Živiš tamo otkuda pisma ne dolaze.
Daleko, dalje no najdalje značenje ljudskih reči
što imenuju daljinu…………………“

Potom predjoh na pesmu Branka Miljkovića…

Odlučih ipak jednog dana da svoje šetnje pratim svojim rečima, ponavljajući i njih nebrojeno puta.

Ja hodam duže od vašeg strpljenja da me slušate i moje potrebe da govorim o putu kojem se neprekidno vraćam. Moji su beskraji mali i mnogobrojni. Saznah, pre no što veliki beskraj dođe, koliko su ova putovanja radost i odmor za dušu. Vreme i prostor mere se tvojim aršinom, traju i velika su po tvojoj zamisli ili želji: hodala sam najvećom livadom na svetu, a vreme se usporilo tek da omogući osećaj da se osvaja neviđeno prostranstvo.

Za noćne beskraje može i grad da služi. Ulice su puste. Nikome ne trebaju. Reč koja prati hod ne primećuje kuda si otišao te u jednom kvartu možeš proći istom ulicom više puta. Za beskraj je svejedno. Tek kad se reči uznemire i stanu, zaustavljaš korak i vidiš da nisi daleko od doma otišao.

Prošla je ponoć i ja krećem. Krenite samnom „Ove noći“ bar deo puta:

Izgovoriti celu noć
Nadasve je dugo.
Duže se piše no što očekuješ.
Vreme prolazi, a misli stoje.
Koje reči me pokrivaju
dok priroda je u mraku,
a ja uz nešto gradskog svetla
obrađujem svoju noć?
Jednu noć.
Osećanja su sve što imam:
stanje bez bola, bez uznemirenosti,
bez straha, radosti, tuge i brige,
bez nemoći ili beznadežnosti.
Noć nejasnog osećanja
da jesam u svetlosti
okruženoj putevima mraka.
Ja jesam, ali o tome ne znam
Ništa reći.
Reči umne zaboravih davno,
Te s’ nejasnim a jakim ubeđenjem
Mislim kako jesam.
Poneki pokret moga tela
Jer jesam.
Koračam,
Jesam.
Pogled na okolinu
kao bara nepomična.
Slike nepovezane u glavi…
Ne pitam se što su tu
iako prolaze brzinom puža
tražeći za se značaj i trud.
Kao da zalud su u meni,
al’ ja i zato jesam.
Na šta se svodi ova noć?
Pa, dakle, i ko sam ja u ovoj noći?
Nešto blagosti što mi prija
kao što pogledu prija mirno more,
a šumi šum lišća i cvrkut ptica.
Noć nije prošla,
Govoriti dalje baš i nema smisla:
Evo me blage blagu noć živim.





Slavica Štulić


Posetite i Vaš kutak

PODELI: