Ernest HemingvejZnačajan američki pisac i novinar, Ernest Hemingvej, svima nam je dobro poznat kao čovek avanturistićkog duha. Njegov život, zapravo njegova čudesna životnost, uvek je prisutna dok čitamo njegova dela, što nije slučaj sa mnogim piscima. Nekad smo potpuno nezainteresovani za detaljniju biografiju pisca. Hemingvej je u svoju književnost uneo duh sopstvenog života, i što više listamo njegova dela shvatamo da se iza njih krije radoznao, ležeran, smeo duh koji voli život pun neobičnih događaja. Živeo je 61-u godinu, ali kako je svaki njegov dan bio ispunjen, nijedan bačen u beznačaj ili dosadu, može se reći da je živeo duže.

Smatrao je da bi mu školovanje nepotrebno odnelo dragoceno vreme i prvom prilikom se zapošljava kao novinar. Profesija kao stvorena za njega!  Život kriminalaca, prostitutki malih lopova… i slične teme bile su predmet njegovih novinarskih reportaža. Pišući novinarske članke došao je i do izbora svog načina pisanja književnih dela. Pisao je jednostavno, pitko, sa željom da u čitaocima izazove znatiželju za tok događanja u pričama ili romanima. Imao je specijalan efekat koji je njegovu knjigu učinio pristupačnom svima: kratke ili jednostavne rečenice koje se upotrebljavaju u svakodnevnim razgovorima.

Što je više zalazio u raznovrsnost života to je više rastao njegov osećaj ispunjenosti. Uključio se u noćne provode, voleo žene lepe ili zanimljive, od malena je bio strastveni pecaroš, voleo je lov, sport, putovanja. Lepog izgleda, uz sportskim aktivnostima osnaženog tela, sa verom u sopsvenu vrednost ostavljao je dubok utisak gde god bi se pojavio. Svoj život pretvorio je u uzbudljivu, gotovo neverovatnu priču koja se lepotom može porediti sa njegovim književnim delima.

Rođen je u bogatoj porodici u malom gradu Oak  Parku (država Ilinois u SAD-u) 21.jula 1899.godine. Otac mu je po zanimanju bio lekar, voleo je prirodu i ribolov… I Hemingvej će voleti prirodu i biti strasni ribolovac. U kući su imali veliku biblioteku koju je Hemingvej često posećivao čitajući knjige istoriske sadržine. Majka se bavila muzikom, ali nije uspela da svoje dete privoli da peva u crkvenom horu. Oblačila ga je kao devojčicu, ali to ne ostavlja trag u njegovom životu… Voleo je svog dobroćudnog dedu koji mu je ispričao mnogo lepih priča, a Hemingvej ih je preneo nama kroz svoja dela.

Hemingvej obucen kao devojcica

Uprkos želji roditelja da studira, on  odlučuje da počne da radi kao novinar i odlazi u Kanzas Siti.

Ratovi su ga privlačili te se prijavio kao dobrovoljac da učestvuje u I svetskom ratu ( imao je osamnaest godina tj. slagao je da ima godinu više). Odbijen je zbog slabog vida. On ipak uspeva da dođe do italijanskog fronta prijavivši se kao volonter pri Crvenom Krstu. Pokušavajaći da spasi jednog italijanskog ranjenika dobio je nebrojeno rana, s teskom mukom lekari su uspeli da ga spase. On se pridigao i vratio kao ratni heroj, dočekan hvalospevima u Americi.

Docnije će napisati kako je rat veliki izazov za muškarce i da kod mnogih zamenjuje kreativnost. Takođe će konstatovati da rat bez obzira iz kojih razoga se vodi nosi u sebi zločin i da to uvek treba imati na umu. Ubiti braneći se znači biti prinuđen na zločin. A to je mora…

Volonter Crvenog krsta

Nakon kraćeg odmora ponovo radi kao novinar u Torontu baveći se problematikom američkog društva (ismeva snobizam, američki provincijski duh…)… da bi prešao na problem ratnih veterana i prikaza drugih ozbiljnijih socijalno-društvenih problema.

Još od 1918.godine pominju se njegove voljene žene… Voleo je da voli. Uostalom, rekao je da najlakše piše kad je zaljubljen.

1921.godine oženio se sa lepom, ali malo starijom od njega,  pijanistkinjom Hedli Ričardson sa kojom je imao sina Džona. Otišli su da žive u Pariz. Tu mu postaju prijatelji Ezra Paund i Džems Džojs. Džojsu će pomoći da u Americi štampa svoj roman “Uliks” koji je u evropskoj sredini bio zabranjen. Ezra je pak bio poznat po tome što je svima pomagao da svoje vrednosti plasiraju na tržište. Upoznao se i sa književnicom Gertrudom Štajn čiji saveti će mu pomoći u njegovom književnom radu. Ulazak u boemske krugove Pariza takođe su od velikog značaja za njegovu književnu izgradnju.

U Parizu objavljuje “Tri priče i deset pesama” (1923), “U naše vreme” (1924) i “Prolećne bujice”(1926).

  1. godine objavio je svoj roman “Sunce se ponovo rađa” koji se bavi tematikom izgubljenih mladih evropljana nakon I svetskog rata; kroz šta su prošli u toku rata i kako se osećaju nakon preživljenih strahota. Ovim romanom stiče svetsku slavu.

1927.godine razvodi se od Hedli Ričardson i ženi sa Polin Fajfer. Polin piše povremeno za novine. Sa njom napušta Pariz i započinje život na Floridi.

1929.objavljuje roman sa kojim doživljava veliku slavu u Americi:  “Zbogom oružje!”.

Svoje putovanje po Africi opisaće romanom “Zelena brda Afrike” (1934).

1937.godine piše prvi roman sa socijalnom tematikom “Imati i nemati” .

 

Svoju privrženost revolucionarima u borbi protiv Franka pokazao je zahtevom da bude izveštač u najkrvavijim danima u Madridu. Tu će se upoznati sa Martom Gelhorn (američka novinarka). Srevši je u kasnije u SAD-u  u novinskoj kući “Vogue” za koji je radila kao i njegova žena, neće odoleti da stupi u strasnu vezu sa njom uprkos tome što je bio oženjen. Tek nakon četiri godine razvodi se od Polin i ženi sa Martom. Sa njom je imao dva sina: Patrika i Gregorija.

Čuveni roman “Za kim zvona zvone” objaviće 1940.godine. Nastala je kao izraz preživljenog iskustva u španskom ratu. Naziv ovog romana Hemingvej je pozajmio od čuvenog engleskog pesnika i pisca Džona Dona. Kada se Džon teško razboleo od tifusa, posvetio se celodnevnim molitvama bogu za ozdravljenje. O tome je napravio zapise pod nazivom “Molitve u teškim časovima”. Jednog će dana zapisati ove reči:

“Nijedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo; svaki je čovek komadić kontinenta, delić talasa morskijeh… svaka ljudska smrt okrnjuje i delić mene, jer nisam od čovečanstva izuzet: i zato nemoj slati glasnika da saznaš za kim zvono zvoni, jer ono za tobom zvoni.”

Ove reči nalaze se na početku Hemingvejevog romana kao moto.

Eto, Hemingvej je poznat po pobrojavanju šesnaest knjiga koje je neophodno pročitati da bi neko postao pisac, ali njemu je trebao i Džon Don.

Hemingvejev roman postigao je veliki uspeh. Po ovom romanu je napravljen film sa poznatim glumcima u glavnim ulogama (Gari Kuper i Ingrid Bergman).

U II svetskom ratu Hemingvej radi kao novinski izveštač. Imaće saobraćajnu nesreću, a njegova supruga Marta doćiće brodom da ga poseti. Krivila ga je da je alkohol uzrok njegove nesreće. Hemingveju već tada Marta ne znači ništa, nije hteo da joj omogući dolazak avionom, a njena požrtvovanost ga je ostavila u ravnodušju. Njihovom braku došao je kraj.

Oženiće se i četvrti put, sa Meri Velš koju je upoznao u Londonu. Živeće zajedno do kraja njegovog života.

Oko trideset godina bio je u kontaktu sa Marlen Ditrih. Sreli su se slučajno na brodu. U svojim pismima Hemungvej govori kako nisu bili zajedno jer su im životi tj. strasti bile nesinhronizovane. Obožavao je njen glas za koji kaže da je bio dovoljan da vas obori s nogu, a još predivno telo… “Zaljubio sam se u tebe tako snažno, a ti si uvek sa nekim drugim”(1950) – napisao joj je u jednom pismu Hemingvej. I ona je u svojim pismima njemu imala izlive strasti i ljubavi…

Od 1949.godine živeo je na Kubi.

Kuca na Kubi

Kuca na Kubi

Nakon desetogodišnje pauze objavio je roman “Preko reke pa u šumu”(1950). Kritika je smatrala da je ovaj roman njegovo najslabije delo. Hemingvej je to teško doživeo i iz bunta za kratko vreme piše roman “Starac i more” (1952).

1953.godine dobiće Pulicerovu nagradu za književnost za roman “Starac i more”.

  1. godine dobiće Nobelovu nagradu. Nije stigao na lično uručenje te mu je doneta u kuću na Kubi.

Sa ženom Meri napušta Kubu 1960.godine i nastanjuju se u Kečumu (Ajdahu). Razboleo se od mnogih fizičkih bolesti, ali mu je stradalo i psihičko zdravlje (depresija i paranoja). Neki naknadno otvoreni dokumenti potvrđuju da je Hemingvej praćen (kao ruski špijun Argo)… Lečen je elktrošokovima, nakon čega gotovo gubi pamćenje, ne može da povezuje misli, ne može da piše… i često počinje da spominje samoubistvo.

O svom kraju, sam je odlučio: kao i njegov otac izvršio je samoubistvo. Priča se da je (možda nasledno) bolovao od teških jutarnjih depresija. Jedno takvo mučno jutro odvelo ga je na drugi svet, a da mi o tome malo znamo. Samoubistvo počinjeno u samoći, bez ikakvih komentara, poslednja je smela “avantura” Hemingveja o kojoj nam ništa neće moći reći…. Izabrao je svoju omiljenu pušku i iz nje se metkom usmrtio 02.jula 1961.godine.

Ostavio je za sobom veliku neobjavljenu književnu zaostavštinu.

 

Od njegovih mnogobrojnih pripovredaka izdvajam “Kratki srećan život Fransisa Makombera“  koja je do te mere podsticajna da vam (ukoliko je niste pročitali ili ste je zaboravili) preporučujem da je što pre pročitate. Za tako kratku priču naćićete vremena, a značajno će uticati na vas. Junak priče umreće na kraju svog najsrećnijeg dana. Sve, bogatstvo, lazna ljubav i stvarni kukavičluk isčeznuće kroz nekoliko dana, osetiće se hrabrim u lovu na veliku divljač… Njegova hrabrost plaši njegovu ženu koja je s njim zarad novca. Ubija ga da bi ga spasila u njegovom herojskom lovu u kojem se izlaže opasnosti… Dve krajnosti što su se suzbile u kratkom  vremenskom periodu ( kukavičluk i hrabrost) uvek će u vama izazvati blag osmeh pri pomisli na dragocenu sreću koja je osvijena u samo nekoliko dana života. Preko smrti olako ćete preći, o njoj se ne misli..tako je lakše živeti.

…Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti…nešto se zbilo u meni…Osećao sam pravo oduševljenje… Osećam se kao preporođen… ( Fransis u priči Kratka sreća…)

Slavica Štulić

 

PODELI: