Federiko Garsija Lorka
…Ne htedoh ti ništa reći
                                Jer videh kako iz tvojih očiju
                                dva luda, mlada drveta mi mašu.

“Jednoj curi na uvo” Lorka

Lorka je rođen u malom gradu Fuente Vakeros (Granada) u južnoj Španiji na samom kraju 19. veka – 05.juna 1898.godine. Kraj, a nadasve početak veka izdnedrio je novu, moćnu generaciju pesnika. Lorka će strvarati uporedo sa Rilkeom, Eliotom, Apolinerom, Majakovskim, Valerijem. Njegovo mesto u pesničkom stvaralaštvu dostiglo je njihove visine. I on je, kao i ostali, stvorio specifično svoju poeziju koja će odjekivati celog XX veka, a verujem i znatno duže.

Lorkin otac Federiko Garsija Rodrigez bio je bogati zemljoposednik i sekretar grada.  Majka Vinsenta je bila nastavnica i vrsno je svirala klavir. Napustila je školu nakon udaje za Rodrigeza i posvetila domaćinstvu i deci. Lorka je imao srećno detinjstvo: imao je sve što bi mu omogućilo bezbrižnost, a bio je i voljeno dete… Nagoveštaji dečje paralize koji su se pojavili u prvim mesecima ostavili su mali, gotovo neprimetan trag šepanja. Počeo je da hoda sa četiri godine. Majčinu ljubav i književno znanje koje mu je darovala na neposredan način Lorka je upijao poput vode što kapa po sunđeru… predivna priroda izazivala je u njemu bujnu životnost… Trčati, igrati se, zagledati u prirodu, biti opijen suncem i vetrom, slušati predivnu muziku što ih proizvode pokreti majčinih prstiju, a biti voljeno dete – savršen su početak života. Od oca je “nasledio” strast preme Andaluziji.

 

1909. godine porodica se seli u Granadu.
Nije voleo mnogo da uči, osim onoga što ga je zanimalo. Lorka se posvetio učenju muzike ( studirao je klavir kod profesora Manuela de Feila) koja ga je okupirala više od knjiženosti. Kako je sa petnaest godina već počeo da piše, među vršnjacima je bio poznat kao muzičar ali i kao pesnik.
1914.godine upisaće Univerzitet ( pravo i književnost) u Granadi. Profesor književnosti organizovao je studijska putovanja po Španiji, a utiske sa tih putovanja rezimiraće i objaviti pod imenom ”Utisci i krajolici“ 1918.godine. Kako mu je profesor muzike usadio ljubav prema narodnoj pesmi, na svim svojim putovanjima zapisivaće narodne pesme.

1916.godine umire njegov profesor muzike i tada nastaje prekid u njegom muzičkom obrazovanju ali i interesovanju. Prebacuje se na domen književnosti, iako će muzika ostati njegova stalna potreba i inspiracija.
Družio se sa intelektualcima ( posećivao je društveni skup pod imenom “El Rinconcillo”u kafeu “La Alemada”) od kojih se neki sele u Madrid 1919.godine. I on će uspeti da dobije dozvolu roditelja da tamo nastavi studije. A tu je bilo stecište intelektualaca koji su ostavili dubok trag na Lorku. Upoznao se i družio sa Salvadorom Dalijem, Luisom Bunjelom i drugim značajnim ličnostima. Jednom rečju, svet poznatih intelektualaca ušao je u njegov život omogućivši mu da svoj pesnički, dramski… dar usavršava tj. uobliči u krugu najboljih.

1921.godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama u kojoj je napravljen izbor pesama koje je napisao u prethodne tri godine. Sledeću će objaviti 1927.godine.
Sa Dalijem će se intenzivno družiti 1925-1927.godine. Napisače i objaviti 1926.godine “Odu Salvadoru Daliju”:

Jedna ruža u visokom vrtu za kojom žudiš.
Jedan točak u prečistoj sintaksi čelika.
Golo je brdo magle impresionističke.
Sivila su stigla do svojih krajnjih ograda.

Mašta tvoja doseže gde ti ruke dosežu,
Uživaš u sonetu mora na tvom prozoru.

A i ruža, vazda ruža u vrtu gde živiš

Ruža čista što nas pere od laži i skica

O Saladore Dali, ti maslinasta glasa!
Kazujem ono što mi kažu tvoj lik i tvoje slike,
Ne hvalim ti nesavršene kičice mladićke,
Ali pevam o odlučnom pravcu tvojih strela.

Ali iznad svega pevam o zajedničkoj misli
što nas spaja u satovima tamnim i zlatnim.
Umetnost nije svetlost što nam slepi oči.
Važnija je ljubav, prijateljstvo, borba mačem.

 

Poznanstva sa režiserima dodatno su inspirasala njegovu ljubav prema pozorištu.
Pronašao je u sebi i slikarski dar, počeo je najpre olovkom da pravi prve skice, a potom je počeo da upotrebljava boju (1927.god. organizovaće malu izložbu crteža u Barseloni).
1927. godine grupa mladih španskih pesnika –  poznati pod imenom “Generazija 27” – okupiće se prvi put u Sevilji povodom obeležavanja 300 godina od smrti pesnika Luisa de Gongora. Grupa se raspada sa početkom građanskog rata-1936.godine. Lorka je ubijen, a ostali su pobegli iz Španije ( Salinas, Diego, Alonso…).
Uskoro će uslediti kriza u njegovom životu, jer će ga oštro kritikovati njegovi prijatelji Bunjuel i Dali kada je objavio “Ciganski romansero”(1928), a doćiće i do prekida duge veze sa vajarom Aradlenom.

Smatrao je da ga njegovi veliki prijatelji Luis Bunjuel i Salvador Dali ismevaju svojim filmom “Andaluzijski pas”. A Lorki je prijateljstvo od velikog značaja, što je i rekao u “Odi Saladoru Daliju”… Naš režiser Puriša Đorđević saznaće iz razgovora sa Bunjuelom kako su on i Dali smatrali Lorkine tekstove o slikarstvu, skice za scenarija… koje im je čitao –bezvrednim. Bunjuel je u svom stilu upotrebio grublju reč.  Čovek se zapita zašto su se uopšte družili sa njim? Kako je u pitanju svet umetnosti, gde često veliki umetnik velikog umetnika najviše kudi i omalovažava, postaje nam razumljivo. Lorka nije bio od takvih umetnika, bio je čovek previše čista i dobra srca.

1929.godine otići će za Ameriku, jer se osećao depresivno zbog svega što se događalo, ali i zbog neprihvatanja njegove homoseksulne nastrojenosti od okoline. Amerika mu se nije svidela, ali je to iskustvo smatrao značajnim. Tu je napisao zbirku pesama “Pesnik u Njujorku” (samo poneku pesmu je objavio za života, zbirka je posthumno objavljena 1940/42.godine). Posetiće i Kubu gde će ga zainteresovati njihova kultura, pre svega narodna pesma.

Nakon dve godine vraća se u Španiju na poziv svog profesora i prijatellja Fernanda de los Riosa da bude direktor i animator univerzitetskog putujućeg pozorišta “La Baraka”. Pozorište će prikazivati dela španskih klasika ali sa novom interpretacijom koja će pozorište približiti narodu. Lorka je smatrao da buržoazija uništava špansku pozorišnu scenu sputavajući je da odigra svoju društvenu ulogu.

U njegovim predstavama glumiće i poznata glumica Margarita Xirgu. 1933.godine sa pozorištem “La Baraka” gostuje u Buenos Airesu sa velikim uspehom. Upoznaje se sa Nerudom i drugim značajnim umetnicima.
Po povratku piše svoje drame, radi na projektima pozorišta “La Baraka”, priređuje pesničke večeri…
Iako je svoju prvu dramu “ Urok leptirice” napisao još 1920.godine, uspešnije drame stvoriće kasnije. Njegove najpoznatije drame su “Krvava svadba”(1933), “Jerma” (1934), “Dom Bernarde Albe”(1936). Teme koje obrađuje su patnja i ljudska strast (uglavnom kod žena). Pisao je i komične drame kao i scenario za lutkarsko pozorište. Napisao je i scenario za film “Put na mesec”.

18. avgusta1936. godine uhapšen je i streljan (18-og ili 19-og avgusta) od Frankove fašističke vlasti zbog levičarskih ideja i homoseksualnosti.
Lorka je predosećao da je na spisku za streljanje i vratio se u Granadu da poslednje dane provede sa porodicom.

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

“Oproštaj”

Izgubio je život verovatno na otvorenom prostoru i svi balkoni sveta bili su otvoreni. O, zar je moguće da su ga streljali u mračnoj sobi bez prozora? Tajna… I mesto groba je nepoznato.

Biće da niko u Španiji nije mogao sprečiti streljanje – smrt velikog pesnika. Iako nije pripadao nijednoj partiji znala se njegova politička opredeljenost koja je bila uz dobrobit naroda ili jednostanije i jasnije – njemu je svojstvena ljudskost i ljubav prema svom narodu. Za njega su govorili, a tako može i da ostane, da je bio brat svima. Šta je za Frankovu vlast značila ovakva odluka? Ne verujem da je strah od nekog njegovog delovanja bio uzrok naloga za streljanje. Bilo je dovoljno što su znali da je Lorka umetnička i ljudska veličina koja nikad neće biti uz njih. Ali  verovatno nisu hteli da se ogledaju u njegovim očima…

Lorki, kojem su svi putevi u Španiji bili otvoreni, sticajem objašnjivih okolnosti odjedanput su se zatvorili: nije želeo da pobegne iz Španije ( Meksiko i Kolumbija su mu ponudili egzil)… Bio je suviše mlad a da nije pomislio kako mu je teško da pusti da ode njegov život pun njega… I dan života bio mu je vredan:

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene…

Za pesnike s početka XX veka vezuje se izvestan strah od odgovora na pitanje da li pesnik još nešto novo ima da kaže. Duboke analize dovele su ih do stava da moraju do krajnosti posvetiti pažnju svakom detalju koji se harmonično mora uklopiti u celinu. Pesnik mora sam pronaći svoj put do čitalaca, originalnošću koja i nesvesno očarava. Kao da čitalac mora konstatovati: ja sam u Lorkinoj poeziji i tu se osećam dobro, jer sam u savršenstvu koje me opija, veseli, mami suze…

U svojoj poeziji Lorka osim spomenutog opšteg stava vezanog za pesnike moderniste, svoj identitet gradi i na prisustvu narodne poezije. Ona je prisutna sadržajem, tematikom, ali ne i formom. Prisutan je uvek veliki intezitet strasti koji obeležava njegovu ličnost i neminovno se inkorporira i u njegovu poeziju.

U svojoj najpoznatijoj pesničkoj zbirci “Ciganski romansero” Lorka je progovorio o strasnoj Andaluziji, o ciganskom životu, osećanjima, ljubavima… Za ovu tematiku Lorka je izabrao staru pesničku formu koja datira još iz XIV veka: romansa. Romansa ima pravilan stih zasnovan na određenom broju glasova, a pesmu ujedinjuje jedna asonansa koja se provlači umesto rime. Kada je odabrao formu za svoje stihove, dodao je tematici i svoju nepresušnu, tananu osećajnost i time izazvao neodoljivost stihova koji na prvo čitanje mogu i zbuniti. U 18 romansi u kojima opisuje primitivan i tragičan život Cigana, Lorka je zapravo uzdigao poetsko na prvo mesto. Ni traga od vulgarnog. Svojim sjajem mnogi stihovi osvetllali su španski narod, ušli u njihove svakodnevne živote. Samo za Lorkinog života izašlo je nekoliko izdanja ove knjige. I tamo gde je preveden dogodilo se isto, iako ga čitaju ljudi drugačijeg mentaliteta. Ko ne zna za draž stihova: zeleno, volim te zeleno….

Za ovu priliku izabraćemo iz “Ciganskog romasera”:

Romansa lune lune
Luna stiže  kovačnici
u smiljevoj svojoj halji.
Dete u nju gleda, gleda.
Dete samo lunu snatri.
Luna pruža svoje ruke
kroz vazduh uskomešani
i dve dojke staniolske
nudi, čista, sva u vatri.
-Beži luno, luno, luno!
Ako dođu sad Cigani
od tvog srca prstenje će
u kolajne iskovati.
-Dete, pusti me da plešem!
Kad se vrate tu Cigani
s oba oka sklopljena će
uz nakovanj tebe naći.
-Beži luno, luno, luno,
čujem konjski topot jasni!
-Dete, nemoj da me držiš,
Nit belinu moju gazi!

Bijuć o doboš polja
primiče se brz konjanik.
A u kovačnici dete
sklopljenih očiju snatri.
*
Maslinjakom primiču se,
san i bronza, već Cigani.
Glave su im uzdignute
i pogledi uspavani.

Kako peva sovuljaga,
kako peva sad na grani!
Preko neba luna luta
i za ruke dete mami.

A u kovačnici plaču
i nariču, svi Cigani.
Vetar lunu čuva, čuva.
Vetar samo lunu pazi.

Ovom romansom počinje “Ciganski romansero”. Da bi čovek mogao krenuti dalje i još dublje u strasne Lorkine ponore koji svakom rečju potresaju i uzdižu dušu u mističan a blizak doživljaj, potrebno je vreme. Kad osetite da imate snage i želje da napustite Lorkinu vetrom čuvanu lunu, nastavite sa čitanjem “Ciganskog romansera” sve do zadnjih stihova:

O ciganska prestonice!
Ko te vide, taj se seća!
Nek te traže na mom čelu.
Igra meseca i peska.

 

Slavica Štulić

PODELI: