Kad sam ja bila dete Beograd je još uvek imao kafane. Sada je preplavljen klubovima, barovima, “fancy” restoranima, kao da se postideo svojih škola života. Ostala je tek poneka…

Stigao je na stranice New York Times’a gde je svrstan medju tri najluđa grada za provod na čitavoj planeti. Nemam ništa protiv, ali baš kako nema pravog Dablina bez pub-a, Rima bez picerije, Minhena bez pivnice, tako nema ni pravog Beograda bez kafane. U samom centru grada mogli ste naići na kafanske podove namazane crnom mašću, kockaste stoljnjake i miris kuvanog vina i prosute rakije.

Svaki je značajniji gost imao svoj sto, bio on boem, obični lokalni pijanac, poznati intelektualac ili javni radik. U takvom su ambijentu i misli nekako opuštenije, onako razbacane i neobavezujuće. Svađe su žučnije, glasnije i u njima se nekako brže izbistri um iako jezik počesto nemoćno zapliće.

Kafana Orač

Kafana Orač

Drugačije se razgovaralo u Oraču na primer, nego u Metropolu ili Mažestiku. Kao da sam ambijent daje ton govoru, a konobari u crnim odelima i sa leptir mašnama kao da ulivaju poštovanje i profesorima. Ja glasam za kafane, naravno! Srušeni su: Orač, Doboj, Zora … Sa njima zauvek odoše i kafanski žamori… U letnjim noćima, mene je uspavljivao žubor glasova iz Doboja…

Širom otvorenih očiju bih posmatrala šare na plafonu kojima su se zavese na prozorima igrale pod uličnim svetiljkama…i osluškivala svet odraslih… Žamor je naravno bio sasvim nerazumljiv, ali bilo je njemu toliko čarolije jednog tajanstvenog sveta odraslih u gradskoj noći, da bi same reči bile potpuno suvišne.

Povremeno se razlegne zvonki smeh koji na trenutak razbije harmoniju glasova koji teku čas kao široka ravničarska reka, a onda, na momente, kao nabujali planinski potok… U tami sobe budi se čežnja za tim nedokučivim svetom, koji je tako blizu a opet tako daleko, sasvim nepremostiv i nedokučiv. Svakoga dana prolazim kraj Doboja dok idem u školu i ne nalazim ni traga od noćne čarolije…i to uvek budi novo čudjenje.

Mislim da sam tada shvatila veličinu i dubinu koju noć sobom nosi… Mnogim sam zemljama i gradovima od tada hodila, mnoge sam restorane, klubove, barove, pabove i ostala noćna i dnevna mesta posetila, ali nikada više nisam čula žamor Doboja… i nikada mu nisam odgonetnula tajnu…čak evo ni danas dok ga ponovo sa istim uzbuđenjem, u mislima osluškujem. Da, ostalo je draga, večna tajna odraslih…

****

U vrelo opustelo, letnje podne jeca ostavljen pas,
nikome potreban, samom sebi suvišan…

Emilija Zukov

 

Posetite i Vaš kutak

PODELI: