Lačni Franc 1984

‘Lačni Franz’ je slovenački rock band iz Maribora koji je bio aktivan od 1979 do 1997, da bi se opet okupili 2005 – 2006 godine i održali seriju koncerata po Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji.

Glavna zvezda ’Lačnog Franza’ je bio pevač Zoran Predin koji do osnivanja grupe 1979 godine nije imao nikakvih iskustava u radu sa rock grupama. Zoran je kao srednjoškolac pisao poeziju i na nagovor članova tadašnje mariborske grupe ’Rdeči dečki’, počeo je da radi tekstove i za pesme. Obzirom da su mu se tekstovi koje je napisao baš dopali, odlučio je da ih zadrži. Uz svoje tekstove počeo je da komponuje i muziku, ali bez nekih većih očekivanja i pretenzija.

Juna 1979 godine Zoran Predin je slavio rođendan na Pohorju i kao što to obično biva na zabavama, tu se popilo, a zatim i zapevalo. Dok je Zoran pevao čuo ga je Oto Rimele, tadašnji gitarista grupe ’Zevs’, kojima je tada nedostajao pevač pa je odmah pozvao Predina na probu. Na toj nezvaničnoj audiciji predložili su Zoranu da peva standardne pesme “Feelings” i “Yesterday”, ali to nekako nije išlo pa im je Predin ponudio svoje prve pesme, koje su se njima dopale. Tako je došlo do formiranja grupe i tako su postepeno počeli da formiraju repertoar.

[tubepress mode=”playlist” playlistValue=”DCC3017D4CF37ECC”]

Na Predinovo insistiranje, grupu su nazvali ’Lačni Franz’ što u prevodu sa slovenačkog znači ’Gladni Franz’ , jer je u to vreme carovala disko muzika tipa ’Boney M’, pa je pridev lačni značio da su gladni rock muzike. Inspiraciju su našli u liku Gladnog Džoa iz knjige “Kvaka 22”, a ime Džo su zamenili imenom Franc jer je to najčešće ime u Štajerskoj. Franc je promenjen u Franz iz zezanja, kako su sami članovi grupe objašnjavali kasnije.
Nakon osnivanja grupa je odmah krenula sa ozbiljnim vežbanjem, jer nisu želeli da izađu na koncert pre nego što pripreme bar dvadesetak pesama. Pored Predina i Rimelea, koji je u to vreme pohađao II razred gimnazije, okosnicu grupe činili su bubnjar Andrej Pintarič, basista Zoran Stjepanovič i klavijaturista Mirko Kosi.

Za razliku od njih, Predin je već bio oženjen i imao je sina, pa se izdržavao tako što je radio kao nastojnik u zgradi u kojoj su bili podstanari, takođe je radio i kao poštar, noćni čuvar, agent osiguravajućeg društva, prodavac ploča i sekretar u Omladinskom kulturnom centru. Interesantno je da se Zoran bavio i sportom, naime aktivno je igrao košarku i dogurao do kadetskog reprezentativca Slovenije, ali ga je povreda odvojila od sporta.

Prvi veći nastup pa i uspeh grupa je postigla na ’Omladinskom festivalu’ u Subotici 1981 godine, kada su osvojili nagradu za interpretaciju. Ubrzo posle učešća na festivalu objavljuju debi album “Ikebana” koji su snimili za rekordnih trideset šest sati. Sve numere na ploči vrlo precizno ocrtavaju njihov specifičan stil, ploča je oporezovana kao šund. Njihove pesme karakterišu Predinovi crnohumorni i metaforama bogati tekstovi praćeni sa prilično komplikovanom muzičkom slikom, tako da na početku deluju nekomunikativno i nekako hermetično , a tome je doprinosila svakako i činjenica da su otpevane na slovenačkom jeziku.

Upravo zbog toga Predin je na koncertima uveo praksu dugih priča između pesama pokušavajući da prevede svoje tekstove, pričao je i anegdote, pa je ubrzo dobio epitet domaćeg Leni Brusa. Na debi albumu koji je producirao Boris Bele iz grupe ’Buldožer’, izdvojile su se pesme : “Praslovan”, “Stari vojak” (u kojima Zoran Stjepanovič svira harmoniku), “Šankrok”, “Bitles” i “Bog nima telefona”.

Krajem 1981 godine prestaju privremeno sa radom zbog odlaska većeg dela grupe na odsluženje vojnog roka, ali pre toga snimaju drugi album pod nazivom “Adijo pamet”. Na ploči ponavljaju formulu tj stil sa prethodnog albuma, ali zbog koncertnog odsustvovanja grupe album je prošao nezapaženo. Ipak, sa ove ploče mogu se izdvojiti pesme : “Vaterpolist”, “Lent 1980.” i “Miss Evrope”. Na osnovu glasanja kritike u magazinu “Džuboks”, grupa ’Lačni Franz’ za 1981 godinu zauzima visoko drugo mesto u Jugoslaviji zajedno sa ’Ribljom čorbom’, ujedno Zoran Predin je proglašen za najboljeg kompozitora i pevača, a Oto Rimele je osvojio mesto drugog gitariste u zemlji. Nekako istovremeno iz Zagreba dobijaju nagradu Sedam sekretara SKOJ-a za muzičku delatnost što je predstavljalo cenjeno priznanje u to doba.

Septembra 1983 godine objavljuju svoj treći album pod imenom “Ne mi dihat za ovratnik” koji im donosi i prvi hit u vidu naslovne pesme. Ovog puta odlučuju da malo promene svoje muzičke preference , opredeljuju se za komunikativniji stil i mirnije blues orijentisane pesme kao što su : “Prosim, pazi da mi ne pohodiš podočnjakov”, “Prvi maj” i elegičnu baladu “Lipa zelenela je”. Iste godine Predin glumi u filmu “Rdeči bugi” u režiji Karpa Godine.

Neposredno pred Novu 1984 godinu na koncertima u Mariboru i Ljubljani snimaju živi album “Sliši školjka poje ti” na kome se pojavila samo jedna nova pesma “Naša Lidija je pri vojakih”. Potpisali su je kao grupa ’Top Zizi’ jer su imali običaj da maskirani izlaze na sopstvene koncerte i predstavljaju se kao predgrupa pod tim imenom. “Lidija” je predstavljala folk orijentisanu, neformalnu zezalicu o tada aktuelnim ženama vojnicima. U Sloveniji im je donela veliku popularnost, tako da su uskoro zahvaljujući toj pesmi, počeli da sviraju i po malim slovenačkim mestima. Pre toga su najčešće nastupali u centrima Ljubljani, Zagrebu, Beogradu i Sarajevu u kome su posebno bili prihvaćeni od pristalica novoprimitivnog zvuka.

1984 godine izdaju svoj sledeći, peti po redu, album pod imenom “Slon med porcelanom”. Na ovom albumu primetna je autorska stagnacija, ne nude ništa novo što je rezultiralo prvom velikom krizom, kada je grupa bila maltene na ivici raspada. Budući da su se kao kompozitori ravnopravno potpisivali Rimele, Predin i Stjepanovič, došlo se do dileme kojim putem krenuti i kakve promene uvesti. Rimele je rešio da sa grupom uradi još samo jedan album, a zatim pređe u grupu ’Laibach’ i više se posveti slikarstvu.

Poslednji zajednički album “Na svoji strani” doneo im je 1986 godine najveće uspehe u dotadašnjoj karijeri. Stilski raznovrstan, uz diskretno uvođenje duvača, ponudio je pesme koje su godinama bili njihovi koncertni favoriti kao : “Naj ti poljub nariše ustnice”, “Ko si rdeče zvezde šivala”, “Čuvstveno stanje mlade krave” i “Na svoji strani”. Ujedno, to je prva studijska ploča koju su sami producirali. Na promotivnom koncertu u beogradskom SKC-u, na bini sa njima se pojavio Bora Đorđević koji je svirao usnu harmoniku u pesmi “Nasvidenje na plaži”, a to je Bori ujedno bio i prvi put da se popne na binu čuvenog SKC-a.

Po odlasku Rimelea, novi gitarista grupe postaje Milan Prislan, pre toga član nepoznatog mariborskog sastava ’Grif ’. Albumom “Sirene tulijo” koji je objavljen 1987 godine najavili su prelaz u muzički tok glavne struje, a novi član grupe Prislan se odmah predstavio i kao autor. Udarnu pesmu “Zdravljica” (tradicionalna pesma na tekst France Prešerna), otpevali su zajedno Predin, Pero Lovšin ( ’Pankrti ’) Vlado Kreshn ( ’Martin Krpan ’), Jani Kovačič i glumac Boris Cavazza. Zbog neformalnog načina interpretacije pesme, ta obrada je okarakterisana kao nepodobna. U isto vreme, slovenački učitelji su sa zahvalnošću pričali Predinu kako decu ne moraju više da teraju da uče tekst pesme, jer ga uveliko znaju upravo zahvaljujući njemu. Na ploči se pojavio još jedan njihov jak koncertni adut, a to je balada “Čakaj me”.

Početkom 1989 godine Zoran Predin i Arsen Dedić snimaju LP “Svjedoci priče” na kome se nalaze nove verzije njihovih pesama. Ključni saradnik u studijskom radu bio je Mirko Vuksanović, klavijaturista grupe ’Automobili ’. Dedić je uradio prepev pesme “Čakaj me”, njegovu pesmu “Domovina” pevaju zajedno sa Borom Đorđevićem. Povodom izdavanja te ploče organizovali su niz pesničko-muzičkih večeri na kojima su ravnopravno nastupali Dedić, Predin i Đorđević. Septembra 1989 godine pored brojnih stranih grupa, Lačni Franz nastupaju na ’EBU rock festivalu’ u Novom Sadu, gde uz ’Bajagu i Instruktore’ i ’ EKV ’ predstavljali Jugoslaviju.

Album “Tiha voda” snimaju 1989 godine sa još jednim novim članom, perkusionistom Ninom Mureškićem. Milan Prislan komponuje polovinu pesama na ploči, a kao gost se pojavljuje i Vlado Kreslin koji svira usnu harmoniku. Prepeve na omotu ploče uradio je Arsen Dedić. Na ovoj ploči grupa se predstavila kao prilično rasvirana i ujednačena u udarnim pesmama kao što su : “Tiha voda (Vzami si čas)”, “Tam bi rad bil pokopan” “Gremo v nebesa” i “Mirno morje Miki Maus”. Po objavljivanju ploče, pomalo umorni od desetogodišnjeg zajedničkog rada, članovi grupe sve više se posvećuju svojim redovnim zanimanjima, a grupa sa publikom zadržava kontakt preko serije kompilacijskih kompakt diskova. U to vreme Predin se okreće radu na primenjenoj muzici, tako da je do sada komponovao muziku za nekoliko filmova kao : “Kormoran” (režija A. Tomašič, 1985), “Trinajstica” (režija A Tomašič. 1986), “Decembarski dež” (režija B.Sprajc 1990), “Triangel” (režija J. Pervanje 1991), “Do konca in naprej” i druge. Radio je i muziku za TV serije “Pripovetke iz medenega cvetličnjaka” (1989), “Posel je posel”, (1990) , takođe komponuje muziku za pozorišne predstave : “Nočni prizori” (režija T. Pandur 1984) “Vida vidim” (režija F. Križaj 1989), “Stella” (režija J. Pipan 1991) itd.

Grupa je imala dosta uspeha, ali takođe i kriznih perioda pa se postavljala dilema da li da Lačni Franz uopšte nastavi dalje. Krize su ipak prebrođene, oni su kasnije snimili još par albuma, održali par turneja i može se s pravom za njih reći da važe za jednu od najznačajnijih slovenačkih grupa i uživaju status hodajuće institucije.

Diskografija
Albumi :
“Ikebana” (Helidon 1981)
“Adijo pamet” (Helidon 1982)
“Ne mi dihat za ovratnik” (Helidon 1983)
“Sliši školjka poje ti” (Helidon 1984, živi)
“Slon med porcelanom” (Helidon 1984)
“Na svoji strani” (Helidon 1986)
“Sirene tulijo” (Helidon 1987)
“Tiha voda” (Helidon 1989)
“Kaj bi mi brez nas” (Helidon 1989, kompilacija)

Zoran Predin solo :
“Svjedoci priče” – Zoran Predin i Arsen Dedić (Diskoton 1989)



Ne mi dihat za ovratnik – Lačni Franz tekst i video

Jugoslovenska rok muzika

PODELI: