Bila je prva predstavnica Jugoslavije na Pesmi Evrovizije 1961. godine u Kanu, sa pesmom Jože Privšeka i Miroslava Antića – “Neke davne zvezde”. Osvojila je osmo mesto. A počelo je gotovo slučajno, Ljiljana je u leto 1960. pevala na Malom Lošinju, gde ju je zapazio direktor Jugotona. Ponudio joj je snimanje ploče u Ljubljani, gde je čuo Jože Privšek i ponudio joj svoju pesmu, sa kojom je nastupila na Evroviziji. Do tada anonimna pevačica iz Novog Sada, izbija u vrh dom
aće zabavne muzike, nastupala je na brojnim domaćim festivalima, ali nikada nije bila pobednik, mada uvek medju prvima.
Krajem sedamdesetih godina, lagano se povukla sa estrade. Njena “lična karta” ostala je pesma Jovana Adamova sa kojom je učestvovala na Opatiji 1966. godine- “Neka to ne bude u proleće”. Od 1989.godine Ljiljana piše haiku poeziju, 1991. objavila je knjigu, a kasnije je počela da komponuje muziku na haiku stihove, po čemu je jedinstvena. Rodjena je 1939. u Bosanskom Brodu, danas živi u Novom Sadu.
NEKA TO NE BUDE U PROLEĆE
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude, nek ne bude u proleće
Jer teško je gledati sve druge ljubavi
kako se rađaju dok naša umire
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude sa suzama i tugom
Tad se oprostimo od nekih stvari
običnim rečima i odlutajmo bez povratka
Oprosti što govorim o rastanku
Suviše sam srećna
da bih bila sasvim bezbrižna
Htela bih toliko toga da ti kažem
Al’ ne umem sada kad se voli
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude sa suzama i tugom
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude u proleće
Neke davne zvezde – Ljiljana Petrović tekst i video
