Ponekad mi zatreba moja mladost, da u nju udobnije smestim neku tegobu zrelosti ili da prkosim mlađima, koji misle da je naše vreme prošlo ili, jednostavno, da dodam začin nekom anemičnom danu. Posle kratkog traganja nađem je tu, u sebi, kao kad se traže naočare koje su na nosu.

Zamiriše gorkastom aromom Trampa i Balestre, oštim mirisom Charlia, oporošću Nitchevo-a i cvetnim dezenima Yardly-a, kojima je moja generacija u svoju sivkastu i amorfnu stvarnost prizivala dekadentnost Zapada. Moja mladost rasla je skromno i čedno u krotkom provincijskom pejzažu i takva je, širom otvorenih očiju, sa strahom i divljenjem gledala u jarke i šljašteće, od šljokica svetlucave godine raščupanih frizura koje su u gradovima počinjale da pevaju o slobodi i ljubavi, željne da skrše ideologiju i zgrabe ka novom, u godine angažovane i pune bunta.

Mi, sakupljačka generacija, sa skladištima sličica Životinjskog carstva, papirnih salveta, plastičnih kašičica od sladoleda, gramofonskih ploča i „Zabavnika“, generacija Moto keksa, rum pločica, Fla-vor-aid-a. Klinci podizani uz Ćopića i Karla Maja, odrasli uz Miki i Mini, Kalimera, Draguljčeta, Štrumfove, uz „Laku noc, deco“, Miću i Aćima, vršnjaci lutaka iz Italije, vencijanskih gondola sa balerinama i klik-klaka. Večiti čekači letovanja na Jadranskom moru.

Tada je u mom gradu još uvek postojao drvored kestenova, koji je vodio nekuda daleko, u nepoznatu i izazovnu budućnost i od koga se, u Wrangler farmerkama, očiju uprtih u tršćanske prodavnice i pijace kao u sveto mesto, polazilo na rolušuama, na poni biciklu ili peške do železničke stanice, iza koje su puni obećanja stajali evropski gradovi, o kojima smo samo čitali.

Jednim uvom slušali smo himne ideologiji, idealima i njihovim protagonistima i još im pomalo i sami pevušili, a drugim gladno hvatali bunt Haustora, Azre, Prljavog kazališta, Idola i njihali se u ritmu Novog talasa. Na tek stečenim kasetofonima, nabavljenim gastarbajterskim vezama u inostranstvu, stidljivo smo prepoznavali Nazareth, Eagles, Dire Straits, Led Zeppelin, Pink Floyd, Queen i tek ponešto razumevši, jer mnogi su u školi učili ruski, uzdisali uz Love hurts, Stairway to Heaven i Wish You Were Here, pevušili Sultans of Swing i Hotel California. Uz njih smo prerasli Mostarske kiše, Ne daj se, Ines, Kaporove urbane likove i počeli da smatramo da razumemo poeziju Oskara Daviča i Vaska Pope.
Naša maturska godina beše mesecima ranije dramatično najavljena zemljotresom u Crnoj Gori, koji je našu ekskurziju na nekoliko dana zarobio razrovanim putevima. Polako smo počeli da uzmičemo iz dosadnih teget školskih uniformi i sobnih papuča u koje smo se na ulazu u školu preobuvali. Zimski raspust pretovarili smo kupovinom, naše provincijske krojačke radnje već su bile uzele mere i po materijale smo pohrlili u prepune gradske robne kuće, a beogradski butici za izradu venčanica krenuli su u prva prilagođavanja svog asortimana novim potrebama.

Sa tim odlascima u Beograd već se slutilo traženje prve podstanarske sobe u oglasima, osećali se mirisi picerija o čijem jelovniku se do tada samo slušalo i čuo zvuk pravih diskoteka.

Hiljadu devetsto osamdeseta odmotavala se sporo kao veliki puž od tog januara kada su naručene haljine, preko prvih proba i uklapanja cipela i tašni, ostavljajući za sobom sluzav trag naših strahovanja i naše nesigurnosti. Poneki par dragih očiju već je uveliko bio na studijama u velikom gradu, odakle su svakodnevno, blago mirišući na Pino Silvestre, na romantično oslikanom papiru stizala pisma u pastelnim kovertima, školskom adresom skrivena od roditelja. Svašta je u tu godinu stalo – šetnje uz reku ukradene od časova u čast njegovog dolaska iz velikog grada, subotnji izlasci u salu Omladinskog doma koji bi se pretvarao u diskoteku, pripreme devojaka-udavača, već čvrsto rešenih budućih mladi kojima je matursko veče bilo samo generalna proba za venčanje, sakupljanje ocena za dobar prosek, izbor odeće za fotografisanje, neprirodne poze u fotografskoj radnji i beskrajni pregovori o izboru izloga u koji će pano biti smešten.

Kad je četvrtog maja objavljeno da je Tito umro, odrasli su odmah izrazili svoje sumnje. Uz ljutnju kojom smo se branili od vlastitih zlih slutnji, mi smo odbijali da u njih poverujemo. Kolektivno smo, sa svojim odeljenjima, na železničkoj stanici dočekali i ispratili plavi voz i odgledali sahranu na televiziji. Otplakali smo, odstrahovali svoj deo kolektivnog straha od toga šta će biti posle, sačekali kraj formalno proglašene žalosti i spremili se da idemo dalje.

Da odemo na još jednu probu kod krojačice, da skoknemo po šnalicu za kosu za kojom se baš ukazala potreba, da nabavimo čarape prikladnije boje, da odemo do frizera po još jedan potez makazama, da prošuškamo, naprosto, sa drugaricama još jedanput, po stoti put, istu priču o svemu tome. A u već stanjenom maju državna tuga i dalje je trajala – restorani utihnuli, proslave otkazane, repertoari prilagođeni, svaka živost zamrla.

Tako su se sumnje odraslih pokazale kao izvesne. Na pragu juna otkazano je naše matursko veče. Svaka priča o njemu je prestala – profesori se nisu oglašavali, roditelji su ostali uzdržani, a mi smo ipak čekali, nečemu se nadali i pobožno vadili iz senki ormara dragocene haljine, prizivajući čudo.

Shvativši neumitno, roditelji su se pribrali i što su pre mogli otkazali su što se otkazati dalo – naručeno a ne sašiveno, planirano a nekupljeno, a već obavljeni pazari i već sašivene haljine na vešalicama kod lokalnih krojačica tužno su podsećali na nemilosrdnu stvarnost. Ushićenje se gasilo, radost bledela, uskratiše nam tu noć koju smo pošteno zaradili – plahu i drsku, nesigurnu i samouverenu, razneženu i obesnu, noć u kojoj se odrasta.

Ostalo je nepoznato ko je predložio da se suprotstavimo istoriji – da li neka od onih hrabrih, srčanih devojaka, ili neka ludo zaljubljena devojčica koja je u toj večeri videla jedinu šansu da započne svoju veliku ljubav sa onim koga već dugo čežnjivo gleda, ili, čak, možda neko kome je reč slučajno izletela, a da uopšte nije bio svestan njene težine. Kako god, četvrti dva se pokrenuo i u opštem pretvaranju roditelja i profesora da ne vide šta se dešava, u hotelskom restoranu u jednom drugom gradu sasvim sam, životu u inat, rezervisao trideset jedno mesto, u jednom večernjem međugradskom autobusu obezbedio trideset jedno sedište i sa putnim torbama u rukama i maturskim haljinama i sakoima preko ruke, sa nalakiranim frizurama i noktima, otputovao smelo na svoje matursko veče.
Mnoge skupe maturske haljine iz beogradskih butika zamenjene su, istina, skromnim varijantama preostalim iz poslednje svadbe u koju se išlo i mnoge nekupljene cipele ustupile su mesto malo nošenim salonkama za izlaske, ali je ostalo još puno princes-krojeva, kimnono rukava, niskog struka, plisea, čipke i kalnera da razleprša tužni restoran monotonog zvuka. Iz hotelske sobe iznajmljene za presvlačenje otela se mladost. Stisnula se i ostala nanizana oko dugačkog stola cele večeri, jer žalostivi zvuci sa starog klavira koji je svirao umorni, vremešni klavijaturista svakako nisu bili za ples. Ali pogledi su se sretali, čežnja je buknula plamičcima uzdaha za odsutnima iz drugih odeljenja, prazne ruke udarale su takt nepostojeće muzike, a noge pocupkivale pod dugačkim stolnjakom. Smeh se raskokao po pustom podijumu za igru pa konobari i poneki zalutali monotoni gost ne uspeše da sakriju svoje osmehe. Sve do jutra.

A jutro, svileno i satensko, malo se zateturalo, omamljeno čašom vina – opustila mu se sinocna frizura i pogužvao muslin, noge u visokim potpeticama mu postale mamurne od poskakivanja pod stolom. Prvo sunce je, medjutim, narandzasto i veliko, priljubilo obraz uz prozor autobusa i nije uzmicalo. Ipak to beše jutro posle maturske večeri, sa čupercima smeha i pesme, dremovno, suvih grla i usta, prvi dan puta na koji smo kročili kroz velika vrata koja je istorija za nas otvorila. Vrata smelosti, sa čije druge strane se odrastalo.

PODELI: