Te sedamdesetsedme, dok se moja prijateljica iz zadnje generacije pravih gimanzijalaca spremala se za svoje matursko veče, ja sam tek završavala sedmi razred osnovne škole. Ne skidajući pogled sa nje prvi put sam osetila uzbuđenje koje sa sobom nose časovi pre odlaska na to famozno veče. Slatka nervoza pratila je svaki pokret njene mame i bake oko nameštanja divne haljine kupljene u Beogradu poznatog modnog kreatora Čedomira Čedomira. Sandale sa štiklama od 12 cm (hit te godine) spremno su čekale u predsoblju. Divna svetlo bež haljina, sa bretelama, strukirana do kukova gde se širi sve do zemlje, jednostavna, samo sa jednim cvetom kao ukrasom i velikom maramom koja se nosila ovlaš prebačena preko ramena, bila je to za mene haljina snova.

Osamdesetdruge ja sam završavala srednju školu. Međutim, zaslugom tadašnjeg ministra obrazovanja to više nije bila srednja škola u pravom smislu te reči. Reforma školstva kojoj je i moja generacija bila zamorče stvorila je veštačku tvorevinu sistema srednjoškolskog obrazovanja koja je uspela samo uništiti vekovne vrednosti. Moje matursko veče bilo je završetak dve godine obrazovanja gde nisam stekla ni dovoljno znanja ni potrebne kvalifikacije. Ja se iskreno niti ne sećam šta sam obukla tada. Večera koja je održana u sali jednog hotela nije ni vredna pomena. Ceo događaj organizovan je i bukvalno odrađen ¨jer to tako treba¨. Malo društvo koje se skupilo posle zvanične večere rastalo se uz pesmu i ta draga lica su sve što pamtim. Moj san je bio uništen.

Osamdesetšeste sam dobila drugu šansu. Te godine sam u Mariboru, u Sloveniji, sa uspehom završila tadašnji peti stepen školovanja po Slovencima ili još jednu srednju školu po nama, što nije ni toliko važno. Ono što je važno to je moje drugo matursko veče. Dve nedelje sam razmišljala koju bluzu da kupim (kupila sam dve na kraju), da li da idem u čizmama (bilo je hladno) ili cipelama, hoću li skupiti kosu ili da mi bude spuštena. Bila sam van sebe od radosti. To je bilo veče za pamćenje.

Dvadesetpet divnih ljudi koje je došlo u Maribor iz Velesa, Dimitrovgrada, Čakovca, Velenja, Zagreba, Subotice, Bačke Topole, Sarajeva, Kragujevca, Zvornika, Loznice… Svi u istom kolu, svi pevaju istu pesmu, svima je ¨žao što se rastajemo¨. Da muzika nije prestala svirati (ipak je to Slovenija) tačno po isteku radnog vremena mi bi igrali do zore. U zoru smo već bili na železničkoj stanici odakle smo krenuli svako svojim putem.

Moja prijateljica iz prvog čina sada je sretno udana profesorica i ima troje divne dece. Danas kaže da najviše pamti tople ruke svoje bake koja joj je masirala noge u tri ujutru kada se vratila sa svoje maturske večeri. Srednjoškolske drugarice su mi rasute po Srbiji i sa izuzetkom jedne posebne s kojom svih ovih godina odražavam kontakt o ostalima znam vrlo malo. Deo života iz Maribora sa setom čuvam u srcu i sa radošću delim sa vama.