U selu Čongrad, gde je nekada živelo dosta Srba, na granici Mađarske i Banata, rodio se 26.oktobra 1893-e godine jedan od najvećih srpskih književnika: Miloš Crnjanski. Njegovo rodno mesto bilo je u Austrougarskoj, a potom u Madjarskoj. Otac Toma je imao lepe, na gore uvijene brkove, a radio je kao pisar-notar. Rodom je iz Ilanče (današnja Vojvodina), ali je prognan zbog lošeg ponašanja na rad u Čongrad. Majka Marina Vujić došla je iz dobrostojeće pančevačke porodice. Miloš im je bio prvo dete. Nakon njega, rodila je još troje dece, ali su umrla. Marina je bila druga žena Tome Crnjanskog, lepog izgleda i obrazovana. Crnjanski je opisao kao ženu sa krupnim očima, čija je kosa dosezala do kolena čak i kad je ostarila, kad joj je kosa bila seda. Plela je u kiku i vezivala oko glave. Odisala je snagom. Sa prvom ženom Toma je imao sina Jovana. Miloš i Jovan biće u dobrim odnosima celog života.

Iz Čongrada se porodica seli u Temišvar (1896). U to vreme Temišvar je bio lepa varoš, sa srpskom i katoličkom crkvom, pozorištem… damama koje su se oblačile po poslednjoj modi… dolazio je i cirkus, seća se Crnjanski.
Crnjanski je završio četiri razreda spske osnovne škole, a potom se upisao na Pijaristički licej gde su bili učenici različitih nacionalnosti i tek poneki Srbin. Ova škola bila je dobar osnov za sticanje znanja, jer su fratri bili izuzetno obrazovani ali i zahtevni prema đacima. Milošu je škola dobro išla, voleo je da uči i stiče nova znanja. Voleo je i sport, pa je učio veslanje, dugo će trenirati futbal, a docnije će učiti i mačevanje.
Veoma rano, sa svega 15 godina, ispisao je i svoje prve, zaista lepe stihove. Objavio ih je u časopisu “Golub” koji je izlazio u Somboru.

SUDBA

Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mi je samo znati:
Kuda je sudba vodi?

Vetar talase more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.

Prešla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli,
Poslednji deo lađe.

Otac Toma umire u Ilanči, gde je potražio lek za svoju bolest. Brigu o njemu preuzima majka. Uz pomoć svoje bogate rodbine, pružila je Milošu dobar život, stanovali su na lepom mestu, pohađao je časove slikanja jer se interesovao za slikarstvo. Marina je bila brižna majka sa puno razumevanja prema potrebama njenog deteta da se pronađe u životu. Tako je Miloš uz privatnog profesora počeo da uči i engleski.

Milos Crnjanski mladCrnjanski objavljuje za vreme svog gimnazijskog školovanja i dve pripovetke u “Golubu”, a potom u sarajevskom časopisu “Bosanska vila” još jednu i danas aktuelnu pesmu “U početku beše sjaj”. Upisao je studije na Eksportnoj akademiji u Rijeci (1912). Brzo je stekao prijatelje, putovao po okolini, ali i do Trsta i Venecije. I dalje piše, ne samo pesme već i drame i druga prozna štiva. Kako je sam svedočio, bio je to lep i veseo period u njegovom životu.

Raspust je proveo u Ilanči. Bio je lep mladić sa lepim manirima, kicoš koji je na sebe skretao pažnju.
Sa futbalskim timom odlazi u Beograd, grad koji je odmah zavoleo i u kojem je pokušao da ostane makar i da upiše Vojnu akademiju. Nisu ga primili i on u dogovoru sa majkom odlazi u Beč kod ujaka. Ujak je želeo da Miloš studira u Beču i nastavi njegov posao. Ali, Crnjanski odlučuje da upiše medicinu, i to je bio razlog da ga ujak izbaci iz kuće. Crnjanski se snalazi, živi skromno, traži i od brata Joce nesto novca. Sve vreme piše (započeo je i dramu “Maska”, ali ne uspeva ništa da objavi). Sa medicine prelazi na studije filozofije i istorije.

Sarajevski atentat 28.06.1914-e u kojem je Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Austrogarske, svima je promenio život. Crnjanski se prvo vreme skrivao jer su svi bili sumnjivi, kasnije, kad je rat već objavljen Srbiji, policija ga presreće i pretresa. Našli su mu u džepu maramicu srpskih nacionalnih boja, šalju ga direktno na front. Morao je , kao i mnogi drugi, da brani Austrougarsko carstvo. Bolest ga je srećom omela da ide na svoje sunarodnike. Uz pomoć majke odlazi u riječku bolnicu, ali docnije mora ponovo u rat i to u Galiciju (1915), front sa kojeg se retko ko vraćao živ. Tu piše svoju pesmu “Serenata”.

Čuj plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me draga poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Ah, niko nema časti ni strasti,
Ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponosti.

Video je užase rata, hrabre ruske vojnike i svoje nesrećne banaćane koji ginu zalud. Majka mu ponovo pomaže uz pomoć svojih veza i Crnjanskog , zbog bolesti, premeštaju u Beč. Premeštan je još nekolko puta. Tih godina piše i svoju čuvenu pesmu “Himna”, koja je objavljena (1917) u zagrebačkom časopisu “Savremenik”:
Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.
Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
Selismo našu krv.
Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Rascvetaše se groblje i planine,
Rasuše vetri zore po urvinama;
Ni majke, ni doma, za nas nema,
Ni stanka, ni dece.
Osta samo jedino krv.
Oj.
Ona je naš strašan ponos.

 

Crnjanski već tada duboko veruje u svoju književnu vrednost . Postao je član Hrvatskog udruženja pisaca. Dramu “Maska” poslao je izdavačima… Napisao je za vreme rata moge pesme, a pred sam kraj rata piše stihove pesme “Priča”.

Miloš Crnjanski sa suprugom

Miloš Crnjanski sa suprugom

Rat je iscrpeo sve, pa i mladog Crnjanskog. Vraća se u Ilanču, željan da vidi svoju majku. Pre toga svraća u Zagreb da poseti književnike, priča sa njima o književnosti kao i o zajedničkoj veri da je došlo vreme prosperiteta u stvorenoj državi Jugoslaviji… U Ilanči je sve spaljeno, opustošeno, ali tu je majka i njena toplina. Kraj nje se oporavlja (zima 1918-1919), radi po malo poslove koji su im omogućavali da žive, neumorno čita književnost, prevodi, sa neobičnim mirom provodi dane ostavljajući iza sebe strahote rata i uživa u prirodi, šetnji poljima… Piše “Dnevnik o Čarnojeviću”, pesme… u korespodencji je sa drugim književnicima i izdavačima… objavljuje “Nove Mađare”, “Svetu Vojvodinu”… sve stiže, u hladnoj ali mirnoj Ilanči, uz majku koja mu u svemu ugađa.

Doneo je odluku da nastavi studije u Beogradu (proleće 1919-e) jer se od nečeg mora živeti, a njegova porodica je potpuno osiromašila. Upisuje uporednu književnost i istoriju. Živi boemski, druži se sa književnicima okupljenim u hotelu “Moskva” (S.Pandurović, Sibe Miličić, Todor Manojlović, Rastko Petrović…), pun je samopouzdanja i vere da mu sledi velika književna slava. Najbučniji je u odbrani novog, modernog načina pisanja… ne preza od toga i da se suprotstavi autoritetima. Uostalom, Crnjanski je tvorac pesme “Sumatra” kojom je poezija stavila tačku na prošlost, otvorila nove vidike, kako u načinu pesničkog kazivanja – ritmici tako i pozivom na vedrinu, na život, budućnost…

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
Što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Pise eseje, nekrologe, kritičke prikaze slikara… ali završava i svoju zbirku pesama “Lirika Itake”.
Na fakultetu je upoznao lepu Vidu Ružić. Šaljivo i pomalo nametljivo, seo je kraj nje i od tada se ne razdvajaju. Venčaće se u crkvi novemra 1921-e godine.

1920-e objavljuje novele “Priče o muškom”. Približava se kraj studija. Posao ne nalazi… spas traži u kraćem boravku u Parizu… Iz Pariza odlazi u Italiju, i tu, na brdu sa kojeg se pruža pogled na Firencu piše svoju pesmu “Stražilovo” (maj 1921-e) koja mu donosi mir jer u sebi samom nalazi punu potvrdu svoje vrednosti.
Prva knjiga biblioteke “Albatros” bila je “Dnevnik o Čarnojeviću” (1921). Vinaver ustupa svoje mesto Crnjanskom oduševljen njegovim rukopisom. Kritike će biti i loše i dobre, ali najvažnije je što je knjiga pronašla svoj put do čitalaca. Kritike mogu biti mučne, uvredljive… ali publika daje konačni sud o vrednosti. Crnjanski će žustro reagovati na kritike, posebno one koje su neprimereno uvredljive.

Po povratku u zemlju dobija posao u Pančevu. Predaje gimnastiku, srpski i istoriju i zemljopis. U Pančevu je priredio skromno, ali lepo građansko venčanje sa Vidom (1922).
Dok je radio u pančevačkoj gimnaziji osećao se mučno kako zbog kolektiva, tako i zbog vremena koje mu oduzima škola, nemogućnosti da predaje samo predmete za koje je bio stručan. Tražio je odsustvo zbog bolesti i odlazi u banju u Rumuniji.

Odmor je tražio i za polaganje završnih ispita na fakultetu. Po završenim studijama zapošljava se u IV-oj beogradskoj gimnaziji. I tu je loše prihvaćen… Radi kao profesor, ali saradjuje i sa dnevnim listom “Politika”. Njegove reportaže biće na naslovnim stranama. Piše reportaže i za časopis “Vreme”. Zbog putovanja za pravljenje reportaža, često izostaje iz škole. Uz sve to on uspeva da radi i lepe prevode. I dalje se oseća loše, nezadovoljan je lošim primanjima, lošom atmosferom u Beogradu… 1925-e počinje da piše roman “Seobe“. Proučava istorijsku građu koja mu je potrebna za roman. Crnjanski je imao preku prirodu, crtu ponosa, poštenja i neodstupanja od svojih stavova. To se može videti i u njegovom postupku nevezanim za književnost. Izazvao je na dvoboj avijatičara Tadiju Sondermajera… sve se dobro završilo, a čast je odbranio (1926).

Crnjanski se nada nekom mestu u poslanstvu. 1927-e dobija mesto atašea za štampu u Berlinu. Ni u Berlinu neće biti srećan, biće mu bolja finansijska situacija, upoznaće se sa značajnim ljudima, ići u pozorište, na koncerte, muzeje, ali čim napusti Beograd počinje da čezne za njim. Posao obavlja savesno i šta ostane vremena radi na svom delu.
Crnjanski se otvorenim pismom suprotstavio Srpskoj književnoj zadruzi što nije pristala da štampa njegove odabrane Putopise. To je bio prvi slučaj da se književnik žali na ocenu izdavača. Marko Car je obustavio objavljivanje, a kako je Crnjanski tražio objašnjenje – razlog-e za takav postupak, Car je izvestio: “Naime on u svojim putopisima, esejima priča samo avanture svoje duše i fantazije. Drugim rečima, g.Crnjanskog kao da najviše interesuje g.Crnjanski…”. Došlo je do bučne prepirke po novinama između njega i Crnjanskog.

Burno reagovanje na kritike ponoviće 1932-e godine: povodom kritike Živka Milićevića, reagovaće tužbom ali nije dobio spor, tužiće i Ljubu Popovića povodom njegove kritike – ali će ovom prilikom tuženi platiti novčanu kaznu.
1929-e izdavač Geca Kon objavio je “Seobe”. Iste godine napušta Berlin i vraća se u Beograd. Sad se u Beogradu muči kao profesor u gimnaziji, kivan je, muči ga sve, misli da stvari u njegovom životu ne idu primerenim tokom. Ipak, počinje rad na II delu “Seoba”.

Traži od Ministarstva godinu dana odsustva radi zdrastvenog oporavka. I ponovo putuje,odlazi do Ljubljane, na zimovanje u Kranjskoj Gori, potom je na Bledu…
Izdavač Geca Kon objaljuje njegove putopise “Ljubav u Toskani”. Putije zajedno sa Gustavom Krklecom, Desankom Maksimović, Todorom Manojlovićem na pesničku turneju po Dalmaciji.

Kritike se oglašavaju povodom Crnjanskog sve bolje, dive mu se, publika ga čita. Ružnih izjava uvek ima… recimo da je karijerista… da je osrednji pisac kojem se iz nepoznatih razloga dive…
Obljavjuju mu se dve knjige sabranih dela, putopis “Iris Berlina”… 1932-e Marko Ristić, njegov dugogodišnji mlađi prijatelj – tada nadrealistički nastrojen, objavio je tekst “Protiv modernističke književosti”. Tekst je vulgarno uvredljiv za Crnjanskog. Stoga Crnjanski prekida svaku komunikaciju sa njim. Marko Ristić će se još jednom banalno izražavati o njegovom delu u tekstu “Tri mrtva pesnika” dok je Crnjanski bio živ ( posle II svetskog

Usamljen je, sam šeta Beogradom… 1935-e ponovo dobija posao kako sam kaže “t.z.v. atašea za štampu” u Berlinu. Jasno vidi da je u Nemačkoj sve Hitler ili “Hitler, to je Nemačka”.
Šalju ga u Španiju da izveštava o građanskom ratu (1937).
1939-e odlazi u naše poslanstvo u Rimu. Usamljen je, mnogo radi, svaki dan liči na prethodni. Oseća da je rat na pomolu i da se radosti koje pruža rimska kultura bliže kraju. Bliže se crni ratni dani. Još jedan rat će uništiti njegov život – razmišljao je Crnjanski.

Pod prisilom napušta Rim, odlazi sa ostalim zaposlenim u Poslanstvu ( maja 1941-e) u Madrid. Tu ih prima Jovan Dučić koji kaže da posebno paze na velikog pisca… Crnjanskog je strah da se vrati u zemlju, boji se jer je već bio ocrnjen od Marka Ristića i Milana Bogdanovića da je fašista… Pozvan je od emigrantske vlade u London. Radi u emigrantskoj vladi koja se često menja i pred kraj rata ih napušta.

Sanjao je kako će i u Londonu postati pisac, ali nije išlo. Živi od male pomoći emigrantske vlade, objavljivanja ponekog teksta u emigrantskim novinama i rada svoje žene koja danonoćno šije lutke koje uspeva da proda. Crnjanski se doškolovavao ne bi li našao neki plaćeniji posao… nije išlo. U njihovoj sobi: krevet, sto sa pisaćom mašinom i mašina za šivenje. Oskudno žive on i njegova suruga.

Crnjanski je aktivan u emigrantskim književnim krugovima, dobro informisan o tome šta se dešava u jugoslovenskoj književnosti, piše. Trpi pritiske od emigranata, a boji se i povratka. Od trenutka kada je pristao da mu ponovo štampaju dela u Jugoslaviji (ponuda preduzeća “Minerva” 1955-e, a potom i druge), emigranti mu i otvoreno prete.
1956-e Crnjanski je napisao slavnu poemu “Lament nad Beogradom”.

Miloš Crnjanski1957-e sreo se sa Mošom Pijade koji ga je pitao “šta radi tu u Londonu…i što se ne vraćaš…matora budalo… “ Crnjanski odmahuje rukom. Zar se tako zove veliki pisac da se vrati u svoju zemlju?
U Londonu će ga posetiti i Ivo Andrić koji će mu reći da on nije emigrant jer se njegova dela čitaju u Jugoslaviji. Crnjanski i dalje odmahuje rukom.

Sve te mučne godine dovele su ga do paranoičnog staha, nije imao poverenja ni u koga. Vremenom će mu ambasador Srđa Prica prirasti srcu, steći će poverenje u njega i sa njim će se vratiti u Jugoslaviju 29.jula 1965-e godine.
Pre napuštanja Londona zamolio je prijatelja – štampara Aćimovića da objavi bibliografsko izdanje “Lamenta nad Beogradom”. Na pitanje zašto, odgovorio je da je uvek želeo da živi u Beogradu, kao i da ga je sećanje na Beograd tešilo u tuđini…

Došao je sam kako bi ispitao situaciju, a potom je došla i Vida. Dobili su stan u Beogradu… Crnjanski je nastavio da radi, najzad sit, miran i radostan uz svoje obožavaoce. Obilaziće Jugoslaviju, temeljno obići sva voljena mesta u Vojvodini… šetaće Beogradom, pisati… nastaviće sa studijom o Mikelanđelu… držaće predavanja, davati intervjue…
1966-e objavljuje “memoare” “Kod Hiperborejaca”.

Crnjanski radi na svom romanu “Roman o Londonu”. Za roman je rekao da će biti labudova pesma u prozi. Objaviće ga 1971-e godine. Palavestra je pojavu ovog romana nazvao radosnim praznikom srpske književnosti. Roman će dobiti NIN-ovu nagradu 1972-e godine. “Roman o Londonu” je na osnovu ankete koju je sprovela Narodna biblioteka Srbije bio najčitanije delo u 1974-oj godini.

Crnjanski je odbio predlog da bude dopisni član SANU:

O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno.

Miloš Crnjanski je umro na neobičan način. Počeo je da boluje od demencije. Primetivši tragove bolesti u sebi, povlači se u sobu i biva mu sve gore. Jedne noći mu je pozlilo, Vida je pozvala doktora Bogdanovića u kojeg je Crnjanski jedino imao poverenja. Odveden je u bolnicu… doktorku je tiho zamolio da ga više ne muči … a doktoru Bogdanoviću, na nagovor da jede, rekao je: “Ja uopšte nemam nameru da živim…”. Ni sa Vidom nije razgovarao, ćutao je sklopljenih očiju i za dva dana umro (30.novembar 1977.godine). Bilo je to čudno, urađena je obdukcija koja je pokazala da su svi vitalni organi bili u redu. Lekari su konstatovali da je uzrok smrti psihosomatske prirode.

A kad se, ujutru, razvedrilo, niko nije pitao: kako se jedan od čunova, kraj jednog kupališta, odrešio, i zašto su ga našli na nekoliko stotina jardi, od obale, zapljuskivanog od talasa kojih je, to jutro, već bilo. Niti su novine čak ni u Foukstonu, čule, o nekom pucnju, posle ponoći, u mraku, mada vetar, i voda, prenose zvukove, i nadaleko. Niti je to more izbacilo neki leš, idućih dana, tu, pod visokom, belom stenom krečnjaka… Samo je sa svetionika, na visini te velike stene kojom se park završavao, treperila jedna svetlost, cele noći, trepetom, i kao da, tu, zemlja pokazuje neku zvezdu.

Roman o Londonu”

 

Slavica Štulić

 

 

 

Miloš Crnjanski govori “Lament nad Beogradom”

Književnost

PODELI: