Glumica i pevačica Olivera Katarina je imala meteorsku karijeru, a onda je iz ko zna kojih razloga sklonjena. Toliki uspeh joj nije oprošten, do današnjih dana.
Rođena je u Beogradu 5.marta 1940.godine, kao jedina kći brodskog kapetana Budimira i Katarine Petrović. Odrasla je na obali Save, u Pop Lukinoj ulici. Kao devojčica učila je balet kod Sofije Velikove i tada je zavolela scenu. Po završetku gimnazije, po očevoj želji upisala je prava, gde se nije dugo zadržala. Sa nepunih devetnaest godina otišla je u Pariz, da nauči jezik i vidi sveta. Sledeće jeseni konkurisala je na beogradski FDU i bila odmah primljena. Bila je u klasi Ognjenke Milićević, zajedno sa Milenom Dravić, Stanislavom Pešić i Petrom Kraljem.
Već na prvoj godini zaigrala je u „Ateljeu 212“, u predstavi „Kad je žena nema“. Usledila je glavna uloga u „Koštani“. Predstava je bila suviše avangardna za ono vreme, i propraćena oštrim kritikama. Jedan komentar je posebno uvredio Oliveru – pozorišni kritičar Vuk Vučo je nazvao „Milolika priučena balerina“. Kada ga je prvi put srela, upustila se u raspravu, koja je potrajala celu noć. Završila se tako što su se njih dvoje sutradan venčali! Olivera Petrović postala je Olivera Vučo, i pod tim imenom postala poznata. Brak nije potrajao, a Olivera je igrala u Narodnom pozorištu i snimala filmove. 1966.godine sa filmom „Vojnik“ otišla je u Kan, a na povratku, dobila je otkaz u matičnom pozorištu, po strogim pravilima onog doba.
Olivera se uspešno oprobala u još jednoj umetničkoj branši-pevanju. Od 1966.godine i prve singl ploče „Šošana“, snimila je preko dvadeset singl i osam LP ploča. Nen specifični glas bio je odlično primljen u Evropi i svetu, snimala je filmove u Jugoslaviji i drugim zemljama… Njena karijera je bila meteorska , pljuštali su pozivi za gostovanja i pozitivne kritike. U Njujorku je bila gost čuvenog „Džoni Karson šou“ programa. Italijanski RAI proglasio je za najoriginalnii glas Mediterana.
1967.godine film Aleksandra Saše Petrovića „Skupljači perja“ bio je dobitnik Zlatne palme i apsolutni hit Kanskog festivala. Njujork Tajms je za Oliveru napisao „Rođena je nova Ana Manjani“. Direktor pariske „Olimpije“ je bio oduševljen i ponudio joj je angažman. Tako je Olivera Vučo 1968.godine, u pratnji orkestra Janike Balaža, održala čak sedamdeset dva uzastopna koncerta u „Olimpiji“. Sledeće godine snimila je dva filma u inostranstvu: u Italiji „Gospođica doktor“ Alberta Latuade i „Veštica iz đavolje šume“ Majkla Armstronga u Nemačkoj.
U to vreme, Oliveri je umrla majka, i u njenu čast, glumica menja ime. Svom imenu dodaje majčino i Olivera Vučo sada je Olivera Katarina. Potom se udala za političara Miladina Šakića i rodila sina Maneta. 1971.godine igrala je groficu od Albe u velikoj nemačko-ruskoj koprodukciji „Goja“. Film i njena uloga odlično su primljeni u svetu, ali ne i u Jugoslaviji. Već tada je počeo tihi bojkot glumice i pevačice. Nešto kasnije, na poziv japanskog kompozitora Dome Suzukija Olivera je pevala njegovu kompoziciju na japanskom jeziku, kao predstavnik Japana na Međunarodnom festivalu u Tokiju. U domovini, više nije bilo uloga za Oliveru. Poslednje filmove je snimila 1974.godine („Derviš i smrt“, „Partizani“ , „Crveni udar“, „Polenov prah“) . U celokupnoj dotadašnjoj karijeri snimila je petnaest filmova.
Nastavila je da snima ploče zabavne muzike, a od 1980.godine posvetila se izvornoj narodnoj pesmi. U saradnji sa Obrenom Pjevovićem objavila je LP „Zarudela zora na Moravi“, a dve godine kasnije, u saradnji sa Milutinom Popovićem Zaharom, LP „Idu momci u vojnike“. 1984.godine objavila je poslednji folk album „Retka zverka“ i povukla se u (nametnutu) izolaciju.
Olivera Katarina danas živi u Beogradu i povremeno priređuje koncerte. Piše poeziju, objavila je zbirku „Beli badnjaci“. 2008.godine je igrala u filmu Uroša Stojanovića „Čarlston za Ognjenku“.
Olivera Katarina nekad i sad
Ljubav – Olivera Katarina tekst i video
