“Moja duša od detinjih dana,
Stremila je u burnome letu
…
Nekom čudnom, nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše
I večitom harmonijom diše.”
…Mojim prijateljima
Detinji snovi Vojislava Ilića ostali su samo snovi. Radost je bila samo iskra koja tugu pojačava. Njegova stremljenja i nade nije mogao pronaći niti ostvariti u surovom svetu. Gde na ovom svetu “harmonija diše”? Ni danas nema takvog mesta. Samo u nekom malom okruženju radost neko vreme diše, čim iz njega izađeš tmuri se i boli naša mala duša. Zar da se beži od sveta? Kako god, svi naši pokušaji da “burno letimo”vode nas ka krahu… Čovek i let? Čovek i harmonija? Pusti snovi…Sreća je izgleda privilegija pojedinaca koji ne umeju da vide što se vidi ili koji sa lakoćom neće da vide.
…
Ako je romantizam došao na naše prostore sa zakašnjenjem, za realizam se to ne može reći. Tek mala vremenska razlika deli nas od uporednog hoda sa evropskim književnim razvojem. Tako se u nas prepliću ili uporedo postoje i romantizam koji je još uvek imao šta da kaže i realizam. Romantičarsko “Ja” polako je postalo preterano, iskazano do kraja počelo je da se izvitoperuje i samim tim tražilo je novu tendenciju u umetničkom stvaranju. Ostaje lepota romantizma, ali joj se pridružuje potreba da se okrene objektivnoj stvarnosti koja će i postati predmet umetničkog stvaranja u realizmu. A da bi se stvarnost videla onakvom kakva jeste potreban je i razvoj kritičkog, analizirajućeg duha.
Novo promišljanje uvek je praćeno i traženjem nove izražajne forme koja od sada postaje strožija, preciznija i odgovornija. I dok na evropskoj sceni vladaju Balzak, Stendal, Gogolj, Flober… Turgrnjev, Dostojevki, Tolstoj… na našoj stvaraju Laza Lazarević, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Stevan Sremac, August Šenoa… Već po ovim poznatim imenima vidi se da je ovo period u kojem dominira proza. Ipak, i poezija nastavlja svoj put, sada kao suprotnost idealizmu i sa značajnom crtom deskriptivnosti u prikazivanju stvarnosti kakva jeste.
Najpoznatiji pesnik ovog doba je Vojislav Ilić, bolna i setna duša beogradska. Rođen je u porodici koja je sva posvećena pesništvu. Otac Jovan je poznat kao pesnik i političar, njegova braća pišu pesme, ali Vojislav se ističe i postaje jedan od najznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti.
Rodio se 1860.godine u Beogradu, u vreme kada poezija Branka Radičevića biva u jeku popularnosti, a samo neki njegovi sledbenici i nadalje stvaraju pesme vredne i nezaboravne. Iako drugačiji, Vojislavljeve pesme osvojile su čitaoce.
Život mu je bio težak, obeležen slabim zdravljem i nesrećnim ljubavima. Gimnaziju je napustio i sam sticao znanja iz domena koja su ga interesovala.
Atmosfera u njegovoj kući bila je na zavidnom intelektualnom nivou: stecište svih viđenijih pisaca i pesnika ( Zmaj, Jakšić, Kostić, Lazarević, Matavulj, Sremac, Nušić…). Ona će po svoj prilici podstaći muzu u Vojislavljevoj duši. U poeziji je našao mir i odlučnost za svoj kolebljiv duh.
…S nebesne visine svoje, ko svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljiv duh
Prenu se od glasa tvoga, i gordo potrese lire
Moj očarani sluh…
Kao zaljubljenik ruske književnosti ( posebno Puškina ), neko će vreme stvarati pod njihovim uticajem, ali će brzo pronaći sebe, svoju sopstvenu i neponovljivu originalnost.
Već sa šesnaet godina objavio je svoju prvi pesmu – baladu “Lepid”. Objavio je pojedinačno svoje pesme u mnogobrojnim časopisima i tri zbirke pesama (1887, 1889 i 1892.godine).
Vojislav je lepo izgledao i bez teškoća osvajao srca devojaka. Uprkos tome, sve njegove ljubavi su bolne. Prva ljubav, lepa glumica Zorka se na očevo primoravanje udala za starijeg od sebe. Druga ljubav Tijana, ćerka Đure Jakšića, završila se brakom. Imali su dvoje dece ali ih sve pokosi smrt. U tugovanju za Tijanom i decom zaljubljuje se u Tijaninu mlađu sestru Milevu, ali ih razdvajaju zbog neodobravanja njihove ljubavi. Nakon toga Vojislav se prepustio kafani u kojoj je boravio gotovo čitav dan. Da bi ga od kafane otrgao otac ga zbližava sa Zorkom, ćerkom svojih prijatelja. Vojislav se ženi, ali ovaj put nakon nekoliko godina zajedničkog života on napušta Zorku i ćerku Svetlanu odlazeći mlad na večni počinak (1894.godine). Svoje je ljubavi opevao kako to čine svi pesnici.
Iako je mlad umro, napisao je veliki broj pesama i bio cenjen kao vrsni pesnik za života.
U svojoj poeziji Ilić je svojevrstan splet klasicizma, romantizma, realizma, parnasovac je i vizionar – simbolista. Veliki je esteta koji pridaje značaj formi, pažljivo bira i sklapa reči stvarajući pesme koje teku kao reka. Njegove pesme obrađuju mitološke motive, prošlost kao brzo prolaženje života, tu je i prizvuk istoka, satira, deskripcija prirode snagom i veštinom vekih slikara, antički motivi… a pred kraj života pojavljuju se i pesma –dve pisane u duhu simbolizma čije vreme tek dolazi.
Ma o čemu pevao Ilić je sudržan i umeren, ali time ne umanjuje veličinu svoje pesme, jer stvara kroz novu, lepu formu i pridružuje se evropskom pevanju. Postaće uzor – učitelj čitavoj generaciji naših poznatih pesnika. Ilić piše uporedo sa našim velikim pripovedačima realizma, a svoju vrednost iznedrio je širokim promišljanjem stvarnosti kojoj nije dovoljna samo sadašnjost već i veličina prošlosti, udaljeni prostori… Ilić piše i o poeziji kroz pesmu…pesma, čemu pesma…
Iz širokok spektra, ali i broja Ilićevih pesama teško je napraviti kratak izbor kojim ću ga predstaviti. Bez obzira na razlike u izboru (vaše ili književnih kritičara) svakom se svojom pesmom predstavlja u svojoj jedinstvenosti te će i svaki izbor biti njegovo primereno predstavljanje.
Imam utisak da nas je Ilić pre svega zaveo rečima oslikanom prirodom, poimanjem života koji je u značajnoj meri obojen tamom te da čovek sam mora da traži svetlost svojih dana. Samo onaj ko vidi tminu potražiće sunce da ga ogreje i smisao na videlu pronađe. Na svetlosti naših teških života ljubav nas u visine nosi…i nije nužno da je mladost na gubitku, a ni pozno doba. Da je sveta koji misli, da je sveta koji voli, nužne bi se tmine ljudske smanjile do manjine. Pustimo ipak da se Ilićeva reč čuje:
“… Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Kad život pada kao tih san!”
Elegija
Svoju prvu neostvarenu ljubav, Zorku, opevao je u pesmi
Uveo cvet
Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu,
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati ubraše;
Svet mi je sreću odneo,
Zato sam bleđan uveo.
Supruga Tijana činila ga je srećnim i on stvara u velikom nadahnuću. Njegove pesme već tada učinile su ga slavnim. O njoj peva:
Pod nama lisje šuštalo je žuto
Kraj mene, dušo stajala si ti;
Mirna si bila, ah, i ja sam ćut’o,
Obojim nama tužni behu sni…
Njegova sudbina je poput Zmajeve, i tada piše:
A najdraže smrt je pograbila,
Da se meni nikada ne vrate…
Ilić, za razliku od Zmaja, nastavlja da voli i svojoj trećoj ljubavi, Tijaninoj sestri, spevao je ove stihove:
Veče je odavno prošlo…
U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor,
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umuko ljudski zbor.
…
A po obali cvetnoj, mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…
…
Ljubim te dušo
Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisno umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!
Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi.
…
Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!
Proleće
Proleće milo na zemlju slazi,
I sunce zdravi polja, breg
…
Srebrni potok šumno upravlja svetli skok,
I burno mumla i vri – i pada u cvetne ravni
Blaženi tok
Kako je čarobno sve!
…
Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi:
Da živi nad!
Kad veče je “klone ceo svet”, a u “bajnoj” noći “sve grli mir i san”… Jeste li primetili da je zemlja “okićena cvećem” i da kad zima dođe “pokida sav nakit”, jeste li čuli šapat grana koje se dotiču, jeste li primetili kako grm prkosno stoji a nižu se zime
…
Kad jesen dođe evo i tuge… Sigirno ste čuli za jauk vetra:
Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
U poznu jesen
…
Sivo sumorno nebo…
Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…
…
Jesen je i drugačija jer nudi svoje bogate plodove i tada Ilić kaže:
“kako je mamljivo sve!
Jesen
****
Slutnja
Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.
Kao odziv bojnoj trubi,
Momče jedno smrt ljubi.
…
Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Stara pesma
To je stara pesma koju čitam sada
Mračna neka tuga u pesmi je toj;
…
U njojzi je pesnik o istini pevo,
O istini gorkoj: sve je laž i san
…
Čudna, mračna pesmo!…
…
Ti si moju dušu otrovala sobom,
Ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom…ne.
Na kraju ćemo se ispovediti Ilićevom “Ispovešću” kako i dolikuje pre kraja. A nakon toga primerena je samo duboka tišina stvorena bolom i setom velikog pesnika – tražitelja istine.
…U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.
…
O mnogo čemu mislio sam ja –
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!
Slavica Štulić
