Naš najstariji filmski autor rođen je u Čačku 1924.godine. Njegovo ime Mladomir sasvim je u skladu s njegovim uvek mladim duhom kroz decenije bavljenja umetnošću. Autor je brojnih dokumentarnih i igranih filmova, scenarija i književnih ostvarenja (napisao je čak 11 knjiga). Od 1947.godine snimio je preko šezdeset filmova, i ovih dana, u 87.godini, Puriša je predstavio svoj najnoviji, dokumentarni film o svom dugogodišnjem prijatelju Jiržiju Menclu, “Plašim se da se sve razume”.
Prvi igrani film snimio je 1953.godine, adaptaciju Nušićevog dela “Opštinsko dete”. Potom je snimio nekoliko filmova savremene tematike: “Dva zrna grožđa”, “Prvi građanin male varoši” sa Radetom Markovićem i Jelenom Žigon, komediju “Leto je krivo za sve”(1961).
Sredinom šezdesetih, Puriša snima svoje kultne filmove, žanrovski određene temom rata :”Devojka” (1965), “San”(1966), “Jutro” (1967) i “Podne” (1968). Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su svojevrsni zaštitni znaci ovih poetskih ostvarenja. U tim filmovima, Puriša je pokazao svoj specifični autorski izraz, sa puno snoviđenja, metafora, sa znalački upotrebljenom muzikom, tako različit od manira tadašnjih filmova sa tematikom drugog svetskog rata. Posle ove tetralogije, napravio je niz manje uspešnih filmova: “Kros kontri”, “Biciklisti”,”Kiša”, “Pavle Pavlović”, “Trener”, “Tango je tužna misao koja se pleše”… Puriša je sam pisao scenarija za svoje filmove.
“DEVOJKA” (1965)-insert
“Ja sam, idući kroz život, naglo, u jednom strašnom montažnom rezu, ušao u rat: svojim očima gledam rat iako u njemu ne učestvujem organizaciono, nisam član partije, ne odazivam se ustanku. Ali se rat često okreće prema meni i ja se ponašam kao režiser prema ratu. Šta je bila moja ideja? Hteo sam da ispričam sudbinu moje zemlje. Počeo sam sa ljubavnom pričom, koja se završava „Snom“, koji se ne završava „Jutrom“, koje je i rat i mir u ratu.”
(Puriša Đorđević)
“Film “Jutro” je potresni apel u korist čoveka i istinske životne lepote. Ovo delo je neka vrsta eksplozije u intimnom snu, u mitovima i u samom čoveku. Vezan je za događaje na završetku rata, kada jedna važna ličnost traži smrt svoje nekadašnje devojke, jer ne može da podnese ni pomisao da je podlegla zatvorskim mučenjima i bilo koga odala, čak i onda kada se znalo da su svi već odavno bili mrtvi.
“JUTRO” (1967)-insert
General insistira na izvršenju smrtne kazne i neće da zna za ljudske slabosti u strahu da bi već sutra, prvog dana mira, bila nemoguća ovakva osveta. Devojka se ne plaši smrti, ali je stid što će poginuti od svojih, na mestu pored reke gde su koliko juče Nemci streljali rodoljube. Odmah zatim dolazi farsa sa zarobljenim Nemcem, koga oblače u ratnu opremu i izvode na poljanu da presretne Aleksandru (Milena Dravić), kako bi u času umiranja imala iluziju da je stradala od neprijateljskog metka.
To je ustvari umetnikova potreba za potpunim otkrivanjem, za sagledavanjem istine kojoj se toliko uporno iz filma u film približavao. Rediteljevo htenje je usmereno smirenju; otud i analitičnost ima posebnu ulogu. Kamera se kreće u nekoliko slojeva: banalno realistično, iluzionističko, psihološko, fiziološko, farsično i tragično. Njena otkrića su zapanjujuća. Svi ti zanosi, u koje smo toliko verovali, nisu izmenili čoveka već su ga u izvesnom smislu i udaljili od njegove prave prirode. Taj rastanak sa iluzijama, želja da se ostane u njihovoj blizini daje filmu obeležje teške životne krize.
Kroz sve to Puriša Đorđević je dosegao do originalnog izraza širokog dejstva i stvorio delo punog značenja, kao vrhunac ove ratne trilogije i njegovo najvrednije autorsko ostvarenje~jedno od najboljih u Jugoslovenskom filmu uopšte.”
(Petar Volk)
“film-intervju sa Purišom
” Znate šta, kad imate 87 godina, vaš odnos prema životu je mnogo drugačiji. Prvo, morate da pazite šta jedete, kako se šetate… Često me prolaznici – nekad slučajno, nekad ne – malo odgurnu, i krivo mi je – ne mogu da se pobijem. Drugo, pitanje ljubavi jeste pitanje one ljubavi koju ste ostavili za sobom. Ne radi se samo o ženama. Radi se o prirodi, o reci u kojoj ste se kupali, o voću koje ste jeli, radi se o ćerki, koju ste srećom dobili, koja vam servira toplu supu i opominje vas kada ćete i šta jesti. Naravno, ako zaslužite. Moram da kažem na kraju. Malo mi je dosadno sa ovoliko godina. Malo mi je čak i neprijatno što imam ovoliko godina. Iz prostog razloga jer su mnogi koje sam jako voleo već otišli. Jednostavno, siguran sam, da ću se uskoro sresti sa njima. Stop. Nema više.”
(odlomak iz intervjua dnevnom listu “Novosti” 23. jul 2011)
