“Oči su da kradu zvezde…”
“Erotikon”- Rade Drainac
Rade Drainac
Neobičnost pesnika kojem je pseudonim postao ime, dotakla je svaku dušu koja je naklonjena poeziji.
Kad razmišljaš o Draincu, zaboravljaš da je bio čovek koji je imao i svakodnevnicu u kojoj je spavao, budio se, jeo… i čuješ samo pesnik. Ispred sebe stavio je svoje pesme da ga samo takvim vidimo i takvim pamtimo.
Njegovi skandali nisu nadjačali njegovu poeziju. Drainčeva “stihovana biografija” (Stevan Raičković) ne razlikuje se od njegovog života.
Da li je uopšte bilo trenutaka u njegovom životu a da ga stihom nije doživeo?
Nije nam preneo sve svoje “trenutke”, ali i ono što jeste dovoljno je da poželimo da svetom hodamo puni njegovih pesama i da i jauk i sreću u sopstvenim životima gledamo kroz prizmu njegove poezije.
Poezija, mirna reč za bure, burna reč za mir… Poezija, nama lekovita, njemu sprega da izađe iz sebe…
Za sebe kaže:
U dvadesetoj lekari potvrdiše da pati od
pseudologije fantastike…
“Iskrcavanje na javu”
On ponavlja da “boluje od lirike” i uzalud se pita:
O kako ću jednom od pesama da ozdravim?
“Voz odlazi”
Možda je nedostajala prijateljska ruka da živi život i izvan svojih pesničkih košmara:
Danima gledam na vrata da me neko sa praga pozdravi,
Ali ja nemam ni druga ni drage.
Ja sam pusti jesenji vrt što čezne za glasom ptica,
Umoran čovek u zoru što se zidovima plavi.
“Voz odlazi”
A možda mu i nije bilo leka, te bi mu prijatelj samo načas olakšao muke ili se i on u njegov “voz” ukrcao… Drainac je vodio buran život i ako je ovakve reči ispisao znači da niko nije uspeo u njegovu dušu ući tako da je stiša, da pronađe mira, oduška, udvostruči snage…
I voleo je lepe žene ( Milica – lepa Šapčanka… umilna supruga – skopljanka Dara, koju napusta nakon potrošenog miraza… bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana), ali mu je poetski košmar razbijao život na komadiće, stalne alternative:
“Žena, grob ili noć od velura?” (“Putovanje”)
-
- Bista i rodna kuća
-
- Drainac svira
-
- U kafani
-
- Krklec Tin Drainac
… Razbacivao je svoje snage u pijanstvima, ali i izvan njih njegova se duša kupala u virovima košmara izgubivši sve orjentire i govoreći svima o svemu, ma gde da su i ma ko da je, sa potpunom iskrenošću…
Druže moj, jadni moj druže!
Rođen sam izvan vremena i prostora
I niko mene nikad razumeti neće!
(“Grom na aparatu”)
ili
Jasno mi biva koliko je veliki pesnik u svetu usamljen.
Da li će neko ikad sići u dno moje duše…
(“Moji stihovi za vaš rođendan”)
Od sebe nije mogao pobeći:
Ne buncam a nisam ni trezan.
Pijan teturam uz lestvice uma za obalom saznanja
I nikad iz sebe da izađem…
(“Voz odlazi”)
A biće da i nije hteo, jer priznade da bi se davno otrovao da nije bilo njegovih stihova.
Njegove vatrene, buntovne, prodorne reči nisu dali javi da spava iako se činilo da spava… Bio je jači od stvarnosti…
Ako se Drainac pitao:
Šta je moja lirska fantazija pred grubom
realnošću ovoga mrskog stoleća? (“Okeanija”)
Na nama je da sa vremenske distance damo odgovor na ovo pitanje koje je za njega jednovremeno i poražavajući odgovor. Doći će vreme kad njegova poezija više no za njegova žvota ubire plodove slađane nad mrskom realnošću istog stoleća. I nakon toga…
Radojko Jovanović (od 23.godine Rade Drainac) rodio se u selu Trbinju kod Blaca 04. ili 16.avgusta 1899.godine. Njegova porodica bila je siromašna, ali su mu dani detinjstva ostali u lepom sećanju. U Blacu je završio osnovnu školu, potom ga roditelji upisuju na obućarski zanat. On beži iz te škole i upisuje gimnaziju. Nakon završene prve godine nastavlja da uči u Kruševcu. Neobuzdana priroda odvodi ga u Beograd već 1913.godine na neko vreme. Rat ga kao i njegove drugove odvodi put Albanije… 1916.godine dolazi u Francusku gde uči živeći u nekoliko gradova da bi po završetku rata otišao u Pariz i za kraće vreme se u potpunsti prepustio boemskom životu.
-
- Dara Hadzi Ristic Drainac
-
- Jelisaveta Bagrjana
Nakon Pariza vraća se u domovinu i nastanjuje u Beogradu (1919). I tu nastavlja svoj boemski život najčešće boraveći u kafani “Moskva” gde su se sakupljali pesnici i pisci . U Beogradu otpčinje svoju novinarsku karijeru koja mu je obezbeđivala egzistenciju. Ovaj posao omogućio mu je i da putuje… Buntovne naravi, lako bi i izgubio posao. Osim reporterskih izveštaja pisao je i putopisne reportaže.
Osnivač je nekoliko časopisa (“Hipnos”- revija za intuitivnu umetnost, “Front”…) sa ne tako dugim vremenom postojanja. 1926.godine odlazi ponovo u Pariz, svira drugu violinu po bioskopskih dvoranama (vreme nemog filma). Postaje izveštač za “Pravdu” i tada je u jeku svog pesničkog stvaralaštva. Zbog nekih svojih izveštaja našao se na sudu te napušta “Pravdu”(1936.god.) dovodeći sebe na rub životne egzistencije.
Vratio se u domovinu, ali često je vreme provodio u rodnom mestu jer je oboleo od tuberkoloze. Mobilisan je početkom II svetskog rata, ali od 1942.godine se leči u sanatorijumu (Ozren) i beogradskoj bolnici. Umro je u Beogradu 01.maja 1943.godine. Sahranjen je na Novom groblju o trošku države. Ispratilo ga je nekoliko prijatelja, a glumac Milivoje Živanović, umesto govora, odrecitovao je stihove Drainčeve pesme:
“Nirvana”
Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo.
Vidim svoju ranu.
Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravljajući sve.
Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.
To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori
sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplju na protekle dane.
Stvaralački život Drainca pao je u period između dva svetska rata. Objavio je više zbirki poezije (”Modri smeh”(1920), “Afroditin vrt”(1921), “Voz odlazi”(1923), “Erotikon”(1923), “Lirske minijature”, “Bandit ili pesnik”(1928), “Čovek peva”…), pisao pripovetke, romane, eseje, dramu…
Stvarao je u početku u duhu (formom) Dučića, Rakića… da bi se potom pojavio kao pesnik modernih tendencija koji potpuno slobodnim stihom govori o snovima, imaginarnim putovanjima u veće i manje daljine, nehumanoj stvarnosti, sopstvenom teškom životu, položaju pesnika… okrenut je kosmizmu (njegov “hipnizam” odvodi ga u svet izvan stvarnosti u neku novu vasionu, samo njegovu)… koristi često ironiju, iskazuje svoju buntovnu dušu bez limita. Docnije se oseća crta smiraja u njegovom pevanju po načinu na koji piše, ali ne i smiraj neizostavne i neprekidne Drainčeve boli. Boli kad čovek vidi istinu, uvek boli:
Ah! kako je ipak tužno pesnik biti!
Ovakav pesnik barem kao što sam ja.
Ništa ne sakrivati
I otvoriti čula sva.
Bio je veliki pesnik – dar svome vremenu, ali i budućem. Stoga će posleratna poezija pronaći u njemu duhovni oslonac za dalji razvoj poezije. Iako u početku čitan krišom, njegove pesme nastaviće da žive sve više i više.
Stevan Raičković svedoči o značaju Drainčeve poezije nakon II svetskog rata:
“…Drainac se u jednom trenutku javio kao potreba, kao hrana jednoj novoj poetskoj generaciji, koja je iz rata izašla gladna poezije, isto toliko koliko i hleba, ako ne i više.
Upamtite!
Približio se veliki dan
Kada poezija u psiho-fizičkoj hrani sveta
Preuzima ulogu kalorije.
Veliki dan… nije stigao onakav kakvim ga je on zamišljao… kratkotrajno je obasjao bar nekolicinu pesnika…”
Nakon tog prvog uzleta, pesnici ga ponovo zaboravljaju, ali čitaoci ne. 1960.godine pojaviće se novo izdanje njegove poezije i postaće pristupačan širokoj publici.
Koliko nas je koji mu se divimo, vraćamo… tražimo njegovu reč da iskaže naše žudnje… da našu mutnu misao osvetli… tražimo reč za snagu da izdržimo boli… snagu da budemo putnici daljina iako nam je realno nepristupačna…snagu da britko sudimo socijalnoj stvarnosti i da se pritom ne osećamo sami i da u nama nema straha… Drainac je uvek tu za nas!!!
Svu noć dugu…
Svu noć dugu nešto jauče u meni,
K’o da tužno peva samrtno opelo;
Svu noć dugu, kobne, vitlaju se seni,
Hladne kao zima, il’ ko mrtvo telo.
…
Namah nešto jekne pa se snova stiša,
Neki krici zvone k’o da ištu hleba;
Svu noć dugu, bolno, sa olovnog neba
Na poljane svele pljušti ladna kiša.
Svu noć kaplju streje, kao svirka zova;
Svu noć vetar plače k’o za bratom sestra,
Svu noć nešto šumi jecajem stihova,
Il’ k’o ropac bolni sanjivog orkestra.
I srce mi svu noć, puno jednog sloma,
Ne spava i kaplje, ko prokisle streje,
I kobno, očajno… kao šum fantoma –
Nad životom svojim ludački se smeje.
Pesma “Svu noć dugu…” je iz njegovog ranog pevanja kao i stihovi sledeće pesme:
“Noć u pesku”
Stojim na obali i gledam nebo u vodi
Na samom dnu do meseca punog
Usne su mi pale
Srušiću Vaseljenu, –
HOP!…
Kamen je pao
težak šum zamire pod rukama
na stopama se smeje mir
Pošao sam dalje –
pesak peva
na bregu stoji golo telo žene
modro od mesećine
Idem…
poneću ladne cvetove noćne strasti
i zakucaću na njena vrata
Pesme vremenom postaju jače, bolnije, smelije… jer sve više “vidi” i oseća. Sve dublje saznajući, on i peva bolnije te i sam priznaje kako se u sebi-pesniku sa buntovnikom bije.
…
Kakav realističan izmet na mome tanjiru!
Svejedno! Pet hiljada kretenskih liričara
buncaju za zabavu buržoazije
O efemernoj lepoti!
Odista, ja pevam na porugu današnjeg čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to
nije moja volja,
A muza moja? Bedni, lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja…
*
Ceo život mi je bio đubrište pod maskom
poezije i lirizma
…
Ipak! ja sam pikador što otrovnom strelom
pogađa, ne bika u toplo srce,
No, tebe, čitaču, u levo oko!
…uđite u pozorište!
Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!…
“Medidacije bez komentara”
Ja volim Drainca. Uverih se dok lutam gradom koliko je bučna i bolna istina:
“Znaj! Na ovoj planeti nema više bratstva ni ideala;
Ljubav je nemilostiva i čovek zao…”
I ja mogu reći, jer istina je:
“Dani, moji dani, kao lišće razvejani” (“Ma boheme”)
I ja smem reći:
“O moji mali, dobri ljudi!…
Ja nisam “admiral snova”, ali Drainac je tu da me nauči i tom mučnom – a lepom “poslu”. Ponekad, i ja uspem da:
“Zvezde noćne probijem snom
ujutru prvi poljubim mokro Sunce.” (“Gromobran”)
Sa Drainčevom “iluzijom sveta” putujem sve do dalekih mora…
I moje srce “večito u znak protesta bije”…
Međ’ mnogima sam što “čekamo ono što nikad neće doći”…
Užasavam se nad činjenicom “da je beda najbolja nenapisana knjiga”… Ali tako rado krećem sa njim i u stopu ga pratim:
“O tako lako preskačem vrhove planina sa ticama
južnim
i ronim pod obale sreće…”
Drainac nam je zaista mnogo poklonio:
…
Niko nije ništio dušu radi jednog vernog stiha.
Ko je ovako bunovno sa bregova pljuvao u lice?
Ja mrzim sve što sramom pade od čoveka do neba
Nemoćan krvarim od izliva krvi
U sopstvenoj pesmi.
(”Voz odlazi”)
Dobro je procenio da će njegovu reč vreme večito da budi…
Zanima me, jesmo li prijatelji mi koji volimo Drainca? Prijatelji po Draincu?
“Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.”
Slavica Štulić
