Kada se u srce useli proleće,
Mladost se kao ćilim poljem produžava,
Na rubu čijem devojče divno spava:Ja kraj nje milosno ležim, da je vežem
Rukama za sebe i za daljine;
I poljupci su okusa slana,
Cvetne devojačke glave kao bokori jorgovana.
Da znaš, mila, meni što si: džbunje plavog jorgovana!….
O, proleće divotno, sve sa tebe poludi!
Da l veruješ, draga moja, da je strašno umreti,
I da li ću tako lako moći sreću podneti?
“Junoš na vodama”….
Rastko Petrović je rođen u poznatoj, uglednoj i intelektualnoj porodici kao deveto dete. Bio je miljenik svojih starijih sestara među kojima je i slikarka Nadežda Petrović, starijeg brata i roditelja. Rodio se u Beogradu 08.03.1898-e godine. Otac Mita je u vreme njegovog rodjenja bio je član u Poreskoj upravi grada Beograda, ranije je radio i kao nastavnik crtanja, objavio je knjigu “Finansije i ustanove obnovljene Srbije (1898), više od dve decenije neumorno i sa ljubavlju radio je na istorijskom istrazivanju sa namerom da napise “Ratne beleske”ostavivši u amanet deci da ih završe; majka Mileva je bila učiteljica i znala je kako vaspitavati decu, umrla je dok je Rastko bio dete. Sestre su bile obdarene za muziku, pisanje i slikarstvo. U njihovu kuću dolazili su intelektualci: Vojnović, Kranjčević, Grohar, Ćipik, Meštrović… Bili su složna porodica u kojoj se svako brinuo o ostalima.
Rastko je bio veselo dete, pun života, radoznalosti… voleo je božićne i druge praznike kad je kuća vrvela od gostiju.
Ocu je citao dnevne novine nakon što je oslepeo na jedno oko, ali i esej Slobodana Jovanovića o Makijaveliju. Otac Mita umro je 1911-e i to je za Rastka bio veliki gubitak. Pažnju koju mu je posvetio, način na koji ga je učio ili sa njim razgovarao, učinili su da ga obožava. O njemu su brinule seste, najviše Zora.
Nakon završene osnovne škole upisuje gimnaziju. Počeće I svetski rat i prekinuti njegovo školovanje. Počev od Balkanskih ratova do I svetskog rata, Rastko je užasnut tragedijama koje je video. Čita knjige kako bi se oporavio, sklonio slike uzasa iz glave…
Porodica Petrović izgubila je sestru Anđu koja je bila u prepisci sa Tolstojem i na koju su svi bili ponosni. To nije kraj njihove tragedije… 1915-e umire kao bolničarka u ratu Nadežda, u Nemačkoj Dragica, a brat Vladimir će poginuti prilikom povlačenja vojske u Albaniju. I Rastko se našao u zbegu za Albaniju. Uz njega je sestra Zora, Aga – sin Stevana Mokranjca… kolone njegovih vršnjaka… Neizbrisiv trag sa ove golgote, Rastko će docnije ovekovečiti sećanjima, prozom i pesmom:
Veliki drug
Za spomen trideset hiljada mojih vršnjaka koji pomreše u Albaniji
Svu noć leđa sam grejao
Prislonjen uz tuđe pleći,
Celu noć, sneg na smetove je vejao,
Po stopama mojim, po sreći.
Nit mišljah koji jeprijatelj taj koji kraj mene spava
Da često teža od sudbe na grudima mi njegova glava,
I da trudno dišem: no trpeh, jer dahom kao da zagrevaše mi grudi;
Tako prođe bolno život, dok zora ne poče da rudi
Zatim govorasmo, govorasmo, i govorasmo u mraku
O tome kako nema hleba (a ima l boga!);
Tek pri prvom jutarnjem zraku
Saznadoh lik suseda svog:
To beše neki vojnik snažni u sivom šinjelu,
Uzvici mu behu smeli i važni; posmatrah glavu mu smelu –
Zatim pi mnogo vode.
Diže torbu. Pljunu. Pi vode mnogo; ode!O vi, bezbrojni prijatelji, tih nepojamnih noći
…
I kako bejah pust i zgrčen sa sedamnaest svojih leta,
Pritajih svoju bolesnu ruku blizu njegova daha:
To me poslednji živi ugarak ljudstva greje!…
O, bože, bože, zar je moguće!
Da mrtvi drug sviće kraj mene;
Umreti od smeha van svoje kuće,
Kraj noćnog druga, bez drage žene!
O, bože, bože, zar je istina,
Da sa samrtnikom sam o nebu govorio;O, bože, bože, zar je moguće,
Da prvi put kad zagledah lice
Mrtvačko bledilo otkri svanuće,
A noć zatrpa sobom ubice!…
Suviše iznemoglih ruku, da grob ti kopam pod snegom,
Pomilovavši ti glavu, nežnošću sam je zatrpao.…
Vidim božanskog druga: spi, u srcu snežnog brega!
Sa osamnaest godina stigao je sa ostalim vršnjacima u Francusku i tu nastavio školovanje, najpre u Nici, a potom odlazi u Pariz na studije. Već je objavljivao pesme u krfskom “Zabavniku” Branka Lazarevića. Pesme su vezane za tematiku Kosovkse bitke, a jedna je pesma (“Tvoja duša”) posvećena sestri Danici koja je bila samo četiiri godine starija od njega :
… K`o elegija plovi tvoja senka…
Upisao je studije prava, a zeleo je da studira muziku. U Francusku je sa njim stigao uz sestru i Aga, pa su svi uživali u Aginom sviranju na klaviru. I od ranije, u svojoj kući, slusao je sestre dok su svirale… a i sam je učio sviranje na violiini i klaviru.
U njemu se lome naklonost prema pisanju i slikarsvu. Prvo će prevagnuti, ali će nastaviti neprekidno da pravi skice svojih poznanika, sebe, akvarele na putovanjima… pisaće vredne kritike o našim i stranim slikarima…
U Parizu se upoznaje sa avangardnim pesnicima (Breton, Elijar,Kokto…), razgovarao je i sa Židom, Pikasom… Druži se intenzivno sa saradnicima časopisa “Action” koji su nadrealistički nastrojeni.
Ispunjen je mnogim znanjima o savremenom umetničkom životu, ali se istovremeno zdušno interesuje za slovenstvo, istražuje i srednjevokovnu literaturu o Slovenima. Poslao je svoj tekst “Jedna teorija o poreklu Slovena” dnevnom listu “Progres” koji će uz tekst objaviti i nekoliko njegovih pesama.
Mnogi naši pisci, slikari i pesnici su u Parizu: Dušan Matić, Milivoje Uzelac, Sava Šumanović … Miloš Crnjanski. Rastko se druži sa njima. Tako ima predstavu o tome šta se u domovini dešava na polju umetnosti.
Rastko je uprkos svojih umetničkih interesovanja završio studije prava 1920-e.
Sa svoje 22 godine on je formirana ličnost prepuna znanja, iskonskog, eruptivonog “nagona” da piše, da stvara… da otkriva… da putuje…
Vratio se u Beograd i tu se druži sa književnicima koji se okupljaju u hotelu “Moskva”(Andrić, Crnjanski…). Svojim znanjem presudno je uticao na pojavu novih umetničkih pravaca kod nas. On sam nije pripadao nadrealističim, dadaističkom… nadahnuću. On je svoj, upečatljivo različit svojim stilom, ali i tematikama koje obradjuje. Neprekidno piše, objavljuje po časopisima pesme i pripovetke. Prvi roman ”Burleska Gospodina Peruna Boga Groma” objavio je 1921-e u biblioteci “Albatros”. Da samo započnemo čitanje:
“Otvorio je vrata raja najstariji sin Perunov. Pričvrsti im krila sa jedne i sa druge strane naročitim kočićima, zatim opljunuo ruke, zevnuo, protegnuo se: najstariji sin Perunov. Sede na klupicu, ustade, opet opljunu ruke, opet zevnu. Kako je bilo vrlo rano, tek svitalo, i oči mu bile još pune sna kao sitnog praha, sve redom stade da psuje gromkim glasom. Mlađi sin Perunov nastade da isteruje iz štala crvene i putaste konje… Mlađi brat pogleda starijeg pogledom punim izazivivanja, a stariji brat sa mrzošću odvrati glavu od mlađeg… Čim se brat izgubi, požuri u unutršnjost raja. Mimoiđe dva doma, preskoči jedan potok, pa kraj tri sena, pa kraj jednog bunara, pa kraj jedne razvaljene vodenice, dođe na gumno: baš jedan sitan devojčurak odvezuje sa koca volove…baš dve ševe zapevaše na grani. Mladić zapita devojčicu gde joj je sestra… Idući tako sretne stariju sestru one male sestre….Devojka stade da se saginje da mu se pokloni, i on htede da je pozdravi klanjajući se. Glave im se tako pri sagibanju lupiše i usta im se nađoše. To je bilo ljupko od njih: cela priroda prsnu u grohotan smeh nežno uzbuđena….”
Jasno je odmah kakve su se kritike sasule na Rastka. A roman je i danas vredan, zauvek neobičan, zanimljivim stilom pisan, Rastko nas opseda svojom “igrom”rečima, vraća nas u davna vremena, odvodi u nove dimenzije zivota, dimenzije u koje bez njega ne bismo mogli otići.
S.Vinaver je rekao:
“Jedan Rastko Petrović”, za mene, ni u koliko nije ispod jednog Artura Remboa…
1922-e Rastko objavljuje svoju prvu zbirku pesama “Otkrovenje”…
…
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!“Putnik” Stanislavu Vinaveru
I opet sledi anatemisanje najružnijim rečima…ali i lepa reč od Isidore Sekulić koja ga je neprekidno podržavala:
“…Rastko Petrović je snažna mlada lađa, koja je i jedrila razapela, i vesla spustila, i čekrke navila, pa i leti kao galeb, i seče kao strela, i krči u dubini kao gladno crevo… čije pesme baš zato i plevimo što talenat i sila jarko iskaču iz kaprisa i mode…”
I Crnjanski ga podržava:
“…Kao ludi i ogroman san, ispričan prijateljima, takva je ova knjiga…”. Crnjanski napominje da je malo ljudi koji su u stanju da shvate jezu ovih stihova.
Rastka uznemiravaju ružne kritike, ponekad bi poželeo i da se ubije, ali strah ga je, bori se i nastavlja da korača mimo tih kako sam kaže “gadnih ljudi.”
Rastko je ipak u centru pažnje u umetničkim krugovima, prijatelj je i sa umetnicima koji ne dele iste umetničke poglede, dobrodošao je na sve salone koje su gospođe u Beogradu priređivale… Rastko je pristojan, plemenit, pametan, dobronameran…
Njegov život pun je nemira, putuje neprekidno, vraćao se u Pariz, obilazi manastire U Srbiji, divi se šumama… zadivljen je Makedonijom – posebno Ohridom, odlazi i u Crnu Goriu, Dalmaciju… o svemu se raspituje, piše i crta…
1923-e zaposliće se u Ministarstvu inostranih poslova, napredovaće u službi. Biiće pisar u Vatikanskom
poslanstvu (1926) i ostati u Rimu do 1930-e…
Marta 1927-e počeo je da se objavljuje u nastavcima u “Srpskom književmom glasniku” roman “Sa silama nevidljivim”.
Ponovo putuje u Pariz na mesec dana (1927), a potom se odlučuje na put za Afriku koja ga je oduševila (1928) i o kojoj će napisati putopis “Afrika” (1930). Knjiga je objavljena u lepom izdanju Gece Kona sa Rastkovim ilustracijama i fotografijama, kao i mapom putovanja koju je napravio Aleksandar Deriko. Jedan primerak ove sjajne knjige čuva se u biblioteci SANU.
Po povratku u Beograd iz Rima, Rastku će nedostajati Rim i druženje sa Milanom Rakićem i njegovom suprugom.
Putuje do Španije, Turske… Postao je sekretar u Ministarstvu i to će ga odvesti na mnoga službena putovanja.
Sve vreme piše, saradjuje sa časopisima… 1931-e objavljuje roman “Ljudi govore”, 1935-e završio je prvu verziju romana “Osam nedelja” koji će se docnije nazvati “Dan šesti” i koja će se objaviti posthumno…
Krajem 1935-e godine odlazi u Ameriku kao vicekonzul u Čikagu. Bio je presrećan što odlazi tako daleko, u nove predele… 1936-e odlazi po dužnosti u Vašington, neko vreme i u Njujork. Rastko, magnet za ljude, stiče nove prijatelje, putuje do Kanade… obilazi Ameriku, Meksiko, Kubu…
Rastko je bio privlačan uprkos svojoj “ružnoći”, voleo je žene, a tek poneka ostala bi duže u njegovom srcu.
U bombardovanju Beograda 06.aprila 1941-e biće srušena i njegova kuća zajedno sa njegovim i očevim rukopisima, Nadeždinim slikama. Duboko je potrešen bombardovanjem Beograda.
Za vreme rata neće ulaziti ni u kakve polemike već će se baviti isključivo umetnošću.
Pokušava da nešto od svojih dela prevede na engleski i ponudi nekom američkom izdavaču….Rastko pokušava da razgovara sa novim posleratnim ambasadorom o povratku u zemlju, nije išlo, Rastko se boji a sve je prekriveno velom ćutanja… pomoć nije stizala ni od koga, morao je ostati u Americi živeći od pomoći prijatelja koje je stekao u Americi kod kojih je ponekad i jeo i male pomoći izbegličke vlade… objavio je poneki članak… završio zbirku pesama “Kad padne burma”…
Žudi za domovinom, Beogradom u podne i s` večeri, Dunavom, Novim Sadom, Dalmacijom, Makedonijom…žudi za svojim sestrama i njihovom decom, za prijateljima od kojih je tek poneko ostao uz njega bez mogućnosti da mu pomogne da se vrati svojim korenima.
Rastko je bolestan… umire od tromboze srca 15.avgusta 1949-e godine u Vašingtonu . U Jugoslaviji nije objavljena vest o Rastkovoj smrti. Pariski “Mond” je objavio tu tužnu vest uz reči: ”njegova smrt u 51-oj godini duboko će se osetiti u svetu književnosti.”
Crkveni obred održan je u pravoslavnoj crkvi u Čikagu.
Njegove sestre naručile su opelo u nekoj od beogradskih crkava.
Rastkovi posmrtni ostaci preneti su u Jugoslaviju juna 1986-e godine.
U Rastku je jednovremeno pulsirala otadzbina, njena prošlost, njena sadašnjost, čovek u svetu i kosmosu, on u tim istim dimenzijama sa svojim strahovima, snovima, težinom i lepotom života, svojim nagonima koji lutaju do iskona, bežanja i traženja sebe na putovanjima, začuđenosti uprkos svim saznanjima… Iz njega su potekle pesničke bujice, reči prozne… Moramo mu se vraćati i vraćati kako bismo iz tih “bujica” izneli nove živote. Rastkova vrednost sve više je sa nama… njegova dela nas bude i vode u “predele” daleke, sa njim poniremo u dubine i iz nje, uz njegovu pomoć , obogaćeni možemo živeti neku drugačiju stvarnost…
Rastkovi radovi
…
Sunce, il ja, il ti, il saznanje! Ja slušam tvoj glas iz gnezda
Ali mi krila data: ja letim i put je moj bez kraja,
Znaj, nije samo radost no užas koji me nose put zvezda.
“Reči ptice iz gnezda”
Slavica Štulić
